Broj 238-239

Kultura

Katarza u senci Haga i Ausvica

U uvek nuznim razgovorima o katarzi i putu koji do nje vodi svaki je napor nesumnjivo vredan hvale i nijedan povod i to valja naglasiti nije suvisan. Sagovornici koje su Knjizevne novine u dvobroju 10111012 okupile imali su i nesto vise od uobicajenog povoda i odredili su ga kako valja »stanje potistenosti u nasem narodu«. Nakon cetiri izgubljena rata, svega sto se dogodilo sa Kosovom i istorijskih »rezultata« Miloseviceve vladavine, mozda je i ovako upotrebljena sintagma blaga. Zapis na margini ovog razgovora ovaj osvrt je samo to ne bi mogao da zaobidje neke vazne napomene upravo u vezi sa tim stanjem koje veliki Stagiranin u svom delu zove »ociscenje«. Najpre, jedno je istrazivanje puta koji vodi do katarze, uz obaveznu analizu uzroka i korena, a drugo je pak to stanje samo do kojeg se ne stize lako. Otprve se zapaza da su sagovornici ne zna se da li svesno ili previdom zaobisli jednu analizu u kojoj je, prema oceni francuskih prikazivaca, ponudjena dobra, prava »radiografija nacionalizma« kao fenomena posebno u toku poslednjeg ciklusa jugoslovenskih ratova. Rec je o knjizi Srpska strana rata iz 1996. u kojoj je poveca grupa istrazivaca posla drugacijim putem i dosla do jasnijih rezultata. No, vreme svodjenja i placanja istorijskih racuna nijedan pristup, pa ni ovaj u »bloku« pomenutog lista, ne cini suvisnim.
Neke su se stvari zaplele u nekakvu »igru« u koju se, reklo bi se, lako ulazi, ali iz koje se teze izlazi. Nema kolektivne krivice i to je davno jasno u sumi temeljnih evropskih vrednosti, ali se grozne posledice svega sto je bilo prezivljavaju to je neki paradoks kolektivno. I u izlaganju istoricara D. T. Batakovica ta se cudna igra pojmovima pretvara u retoricku igru koja, opet, svojom zavodljivoscu, probleme samo komplikuje. Nije nepoznato, primera radi, kako i kada se svaka politika jednonacionalnog okupljanja pretvara u »plan za gasne komore«, ali je ovde tome posveceno nepotrebno mnogo prostora. I sve je dodirnulo opasnu granicu znanih floskula rezimske propagande. A odatle do netacnog stava da je Hag gori od Ausvica samo je jedan korak. A ako je demonizacije bilo a bilo je uveliko niko tu nije nevin.
I danas traje, umesto razumne kritike, satanizacija Zapada u celini, a to razgovore o katarzi na svoj nacin odlaze. Tako se, nazalost, i u ovim razgovorima pored cesto dobrog uocavanja problema sve zaplice u primamljivu retoricku igru. Da li nam je »dekomunizacija« potrebna a »denacifikacija« ne, to je tipicno retorsko pitanje. Nema ni u svetu ni kod nas neke jasnije elaborirane tipologije antikomunizma, ali je i sada jasno ponesto. Nije svaki antikomunizam znak pouzdanog demokratskog opredeljenja ko sve nije bio antikomunista! a najmanje je to antikomunizam sa jasno potcrtanim nacionalistickim predznakom. I upravo taj retoricki ton odnosi prevagu i udaljava nas od pravih razgovora o katarzi.
Tema o katarzi »nije spontano izasla iz kolektivnih moralnih potreba nasega drustva« stav je M. Perisica »vec je spolja nametnuta«. Prvo je tacno steta sto nije ali se nad drugim moramo dublje zamisliti. Dugo je potrajalo ubijanje Sarajeva, Srebrenica stoji na savesti svih nas, i nije uverljivo braniti Karadzica naglasavanjem cinjenice da su onda sve politicke partije bile jednonacionalne i ratoborno raspolozene. A nema potrebe trositi reci oko toga da li ima nevinog nacionalizma bilo o kojem narodu da je rec. Balkanski gospodari rata a medju njima Milosevicu pripada glavno mesto dobro su znali kako se nacionalizam koristi. Ako je »krivica vec izrecena a kazna vec izvrsena« to je stav S. Samardzica ona se odnosi na sve a nikako samo na srpski narod. Sud medjunarodni i sud istorije ce odredjivati »meru«. Nisu sporne imperijalne teznje velikih sila, ali ni imperijalne teznje malih drzava u istoriji su i jedne i druge cesto podjednako opasne ali sve svesti na »supernacionalizam« jedne velesile podseca na rezimske slogane kojima nas bombarduju svakodnevno. I tu je onda i zakljucak ovog autora koji se ne moze lako prihvatiti nama srpskom narodu kako se naglasava potrebna je katarza »ali ne zato sto je kriv, vec zato sto je izgubio sebe«. Retoricke igre se uvek tako i zavrsavaju udaljavaju nas od problema.
A ta retoricka igra, i takvo podvodjenje problema pod jedan »svoj« i samo svoj ugao, baca senku na stvarnu mogucnost uspeha u poslu. 
Ima i srecnijih iskakanja iz te retoricke igre. Sa svojom tvrdnjom o 27. martu 1941. koji je navodno bio »na pocetku srpske katastrofe« sto je posebna tema veoma bi uverljiv bio D. Popovic koji se najdoslednije priblizio uzrocima i korenima problema. Institucije medjunarodnog prava tribunal u Hagu su nuzne jer to je dobro naglaseno domaci sudovi ne sude zbog ratnih zlocina. On se na zanimljiv nacin osvrce na jednu »herostratsku svest«, ukazuje da bi kultura mogla biti delotvornija »nego bataljoni naoruzanih dobrovoljaca«.
Treba se uistinu okrenuti jednoj »humanistickoj struji u nasoj srpskoj kulturi« i to bi bio pravi put koji nekoj i nekakvoj katarzi vodi. Ovde vec ona pominjana retorika ne gusi osecanje potrebe za refleksijom i autorefleksijom. Tu je i put kako se nama cini koji vodi »prociscenju« istorijskog pamcenja. Nevinih nema i potreba za pokajanjem bi morala biti imperativ. Dobro je zapisacemo i to sto ovi razgovori pocinju u krilu intelektualne elite jer ona je, dobrim svojim delom, kroz kljucne nacionalne institucije, na pocetku ove kalvarije dala carte blanche i samom glavnom medju balkanskim gospodarima rata S. Milosevicu. Nije bitno da li ce se to zvati denacifikacija ili nekako drukcije, bitno je da to bude ako smo kod ovako glomaznih izraza detotalitarizacija i iskreno pokajanje koje oslobadja, koje je cin velike hrabrosti. Posle Vukovara, Foce i Srebrenice ni hriscani Srbije ne mogu razmisljati na stari nacin. Nije da i drugi nemaju belege nacionalne sramote, ali katarza i pokajanje ce zapoceti kada se osmisli i analizira i srpska i hrvatska i svacija »strana rata«.

Mirko Djordjevic   


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar