Milan Subotic

Poput Alise u Zemlji iza ogledala, drustvena teorija se suocava sa problemom imenovanja mnogobrojnih politickih i socijalnih fenomena u zemljama postkomunistickih »cuda«. I u samom pojmu »postkomunizma«, kao i njegovom deskriptivnom sinonimu (»drustvo u tranziciji«), ocuvan je, bez obzira na siroku upotrebu, element provizornosti koji je sadrzan u cinjenici da je njegovo uvodjenje pre posledica nedostatka do sada koriscene tipologije drustava nego pozitivno formulisanog i jasno definisanog saznajnog sadrzaja. Semanticka zbrka jezika postkomunisticke politike odrazava i istovremeno uvecava metez u samoj stvarnosti. Sta je sa uobicajenim znacenjima reci kada partija, poput one koju u Rusiji predvodi Zirinovski, sebe oznacava »liberalno-demokratskom«, kada se »komunisti« zalazu za trzisnu privredu, »demokrate« odbacuju vaznost izborne procedure, a »liberali« traze snaznu drzavnu kontrolu i socijalnu sigurnost? Tradicionalna podela politickog prostora na »levicu« i »desnicu« nije od velike pomoci istrazivacima uzavrele politicke scene postkomunizma koju, pored ostalog, naseljavaju i bastardi poput »demokratskog fasizma« ili »nacional-boljsevizma«. Mada, na prvi pogled, predstavljaju dobre primere oksimoronskih sintagmi, oba ova pojma su u opticaju u tekucem politickom zivotu Rusije. »Demo-fasizmom« se, u jeziku protivnika reformisticke politike ruskog »demokratskog bloka«, oznacavaju pogubne (»fasisticke«) posledice naglih promena u Rusiji koje, uz demokratsku retoriku, bivaju sprovodjene »odozgo«, od strane autoritarne vlasti koja ne vodi racuna o »nacionalno-drzavnim interesima«. S druge strane, »nacional-boljsevizam« se siroko koristi kao oznaka koalicionog saveza »komunista« i »nacionalista« (»nacional-patriotski blok«) koji se, u ime nostalgicne vere u nekadasnju Imperiju, suprotstavljaju neophodnoj modernizaciji Rusije. Ali, nezavisno od dogadjaja u Rusiji, sintagma »nacional-boljsevizam« je poslednjih godina uvedena i u domaci politicki recnik. »Nacional-boljsevizmom« se u jednom delu nase politicke publicistike oznacavaju karakteristike politickog rezima u Srbiji po kojima se on tumaci kao rezultat vladavine transformisane komunisticke partije na celu sa S. Milosevicem koja je, zadrzavajuci svoju »boljsevicku prirodu« (pre svega, organizaciju, autoritarnost i materijalna sredstva), iskoristila nacionalnu retoriku i politicku energiju masa radi opstanka i ucvrscivanja svoje vlasti. Dakle, u domacoj upotrebi status ove sintagme je, pre svega, polemicki – ona se koristi u sklopu dve polemicke strategije kojima se osporava bilo »istinski nacionalna«, bilo »demokratska« legitimacija aktuelne vlasti.

Pristupi temi

Prva kriticka strategija, koju mozemo uslovno nazvati »nacionalnom«, teziste stavlja na uverenje o »boljsevizmu« postojece vlasti u Srbiji, dok njen »nacionalni« kvalifikativ ocenjuje kao rezultat ideoloske manipulacije. Najveci broj politickih aktera koji su upotrebljavali na ovaj nacin sintagmu »nacional-boljsevizam« kritikovao je rezim smatrajuci upravo sebe istinskim (a ne prikriveno boljsevickim) zastupnicima nacionalnih interesa. Drugim recima, »boljsevizam« vladajuce stranke je, prema ovim kriticarima, diskvalifikuje u vodjenju »nacionalnih poslova«, te »nacional-boljsevizam« je, upravo zbog kontinuiteta boljsevickog nasledja, lazni, neutemeljeni nacionalizam. Takticki se slazuci sa nekim potezima vlasti, ova kritika je stalno isticala »boljsevizam« kao limitirajuci faktor radikalnijim i konacnim resenjima otvorenog »nacionalnog pitanja«. Takodje, ona je isticala da ce u situacijama u kojima ce rezim morati da bira izmedju svoje nacionalne legitimacije i boljsevickog koncepta vlasti, izbor uvek biti u korist ovoga drugog.

Druga, cesto koriscena kriticka strategija bazirala se na kritici »nacionalizma« kao onog presudnog faktora koji je produzio zivot i ulio novu snagu rezimu koji je svuda od istorije osudjen na propast. Zastupnici »gradjanske« rekonstrukcije rezima su u nacionalnim energijama koje je stari rezim mobilisao videli svoga glavnog protivnika: Milosevic i njegov komunisticki aparat bili su samo korisnici jedne istorijske snage koja je aktuelizovana nezavisno od njihovih tvorackih moci. Otuda, u okviru ove strategije, ostrica kritike »nacional-boljsevizma« je upravljena u pravcu nacionalne inteligencije koja je, kao kolektor i artikulator nacionalistickih energija masa, doprinela etabliranju rezima. Najkrace receno, kritikujuci Milosevica, kritikovane su dve simbolicke figure koje su mu, prema misljenju kriticara, stajale u zaledjini – figure Ucitelja (institucionalno – SANU) i Popa (SPC) kao dva tradicionalna formativna faktora nacionalne svesti.
Zajednicki element obema skiciranim kritickim strategijama je negativna konotacija sadrzana u pojmu »nacional-boljsevizam«: vrednosti, ciljevi i prakticke posledice ovih strategija su u svim drugim aspektima razlicite. U oba slucaja »nacional-boljsevizam« je polemicki pojam: on figurira samo u okviru politicke kritike. Izvan kritickog diskursa on je »prazno mesto« u koje upisujemo znacenja koje mu dajemo zavisno od socijalno-politickog konteksta. Za cvrscu konceptualnu »popunu« ove »praznine« (to je teza koju zelim da formulisem), moramo se vratiti istoriji – kako istoriji samog pojma, tako i istorijskom istrazivanju konteksta njegovog nastanka. Time, ne tvrdim da ce nasa upotreba ovog pojma dobiti cvrsci i obavezujuci sadrzaj – vec samo da ce bogatstvo njegovog znacenja mozda biti podsticajno ne samo za polemicke, vec i strozije, analiticke svrhe.

Izvori i uzori

Zamrsena istorija pojma pocinje njegovim uvodjenjem u opticaj nakon Prvog svetskog rata: njegovo »rodno mesto« je Nemacka, a autor sintagme je, po svoj prilici, Karl Radek (Agurski, 1980: 62). Sintagma je formulisana kao polemicki pojam – upotrebljena je u Radekovoj kritici Komunisticke radnicke partije Nemacke koju su u Hamburgu, krajem 1918, osnovali H. Laufenberg (Laufenberg) i F. Volfhajm (Wolffheim), jedne od mnogih frakcionaski suprotstavljenih komunistickih grupa koja se, da bi se razlikovala od glavnog toka nemackog komunistickog pokreta, obicno naziva »hamburska«.¹ Najkrace formulisan ideoloski kredo ove grupe svodi se na poziv za ujedinjenjem svih nemackih nacionalnih snaga pod zastavom komunisticke partije u borbi protiv imperijalizma Antante. Ova strategija je formulisana u atmosferi ratnog poraza i nacionalnog ponizenja Nemacke. Posto je komunizam predstavljao politicki projekt radikalno suprotstavljen pobednickom, zapadno-evropskom kapitalizmu, on je mogao biti privlacan i za nemacke desne, nacionalne politicke grupacije. Kritikujuci ovaj politicki projekt kao neokomunisticki, Radek ga je nazvao »nacional-boljsevizmom«, a Lenjin je taj pojam preuzeo i koristio u svom poznatom radu Decja bolest levicarstva u komunizmu (1920). Ideju o stvaranju bloka sa nemackom burzoazijom za rat protiv Antante Lenjin je okarakterisao kao jednu od »neverovatnih besmislica nacionalnog boljsevizma« (Lenjin, 1976: 172–173).
Slucaj Nemacke komunisticke radnicke partije predstavlja samo epizodu u istoriji pojma »nacional-boljsevizma«. Njegova siroka rasprostranjenost, stvaranje i razrada ideoloskog sadrzaja koji se njime oznacava, delo je jednog dela »prvog talasa« ruske emigracije. Pod pojmom »nacional-boljsevizam« se u literaturi, pre svega, podrazumeva sistem ideolosko-politickih pogleda koje je formulisao Nikolaj Ustrjalov sa grupom istomisljenika koji su u Pragu, pocetkom 1921. godine, stampali zbornik radova Promena putokaza (Smena veh). Politicki pokret nastao institucionalizacijom ove grupe ruskih emigranata obicno se, prema samom Zborniku, naziva »smenovehovstvo«, a skup njegovih ideoloskih i politickih uverenja »nacional-boljsevizmom«.

Nikolaj Vasiljevic Ustrjalov (1890–1938) bio je najistaknutija figura smenovehovskog pokreta ruske emigracije i tvorac ideologije »nacional-boljsevizma«. Rodjen u Moskvi, Ustrjalov je zavrsio studije istorije i zapoceo univerzitetsku karijeru neposredno pre Boljsevicke revolucije. Kao aktivni clan Konstitucionalno-demokratske partije (kadeta), Ustrjalov se tokom gradjanskog rata obreo pri Kolcakovom stabu u Sibiru gde je predvodio Istocni komitet kadetske partije. Nakon poraza Kolcakove armije, u januaru 1920. godine, Ustrjalov je emigrirao u Harbin (Mandzurija) gde je objavljivao politicke tekstove u lokalnim emigrantskim novinama i drzao predavanja na ruskom emigrantskom institutu. Odmah nakon dolaska u Harbin, Ustrjalov je objavio clanak pod recitim naslovom »Prelom« (1. 02. 1920) koji je on sam smatrao »pocetkom nacional-boljsevizma« i u kojem je belu emigraciju pozvao da, u svetlu svog poraza u gradjanskom ratu, »istini, bez obzira kakva je, pogleda u oci« (Ustrjalov, 1927: 4). Gradjanski rat je jos trajao kada je 15. 10. 1920. godine Ustrjalov u pismu P. Struveu, svom profesoru i najuticajnijem lideru kadeta koji se nalazio na Krimu u vladi belog generala Vrangela, poslao pismo u kojem ga obavestava da je »zauzeo poziciju... nacional-boljsevizma (koriscenja boljsevizma za nacionalne ciljeve – u onom smislu u kojem su neki ljudi u savremenoj Nemackoj takodje izrazili to stanoviste)« (cit. prema: Burbank, 1986: 309). Istog meseca, Ustrjalov je u Harbinu stampao knjigu U borbi za Rusiju u kojoj je sakupio svoje clanke koji dokumentuju i objasnjavaju promenu njegove politicke pozicije. Cinjenica udaljenosti Ustrjalova od glavnih centara politickog zivota ruske emigracije (Prag, Berlin, Pariz) uticala je na njegovu marginalizaciju sve dok njegovi pogledi na Boljsevicku revoluciju nisu nasli zastupnike i popularizatore u Evropi. Vec pocetkom 1921. godine Ustrjalov nije bio »usamljenik iz Harbina« – njegovi stavovi nailaze na podrsku grupe emigranata koji su, poput njega, bili intelektualci, istaknuti clanovi partije kadeta, aktivni antiboljsevici u gradjanskom ratu i koji su, nakon politickog i vojnog poraza, svoju poziciju formulisali u zborniku radova Smena veh.² Vec svojim naslovom, ovaj zbornik je sadrzavao direktnu aluziju na Vehi (Putokazi), slavni zbornik radova o ruskoj inteligenciji iz 1909. godine u kojem je ruska inteligencija pozvana da se okrene sebi i da se, izvan sfere socijalnog angazmana, posveti duhovnom usavrsavanju. Sa istom radikalnoscu kojom su se autori Putokaza suprotstavili dotadasnjoj ruskoj intelektualnoj tradiciji, »smenovehovci« su pozvali na promenu »politickog kursa« ruske emigracije – po njima, umesto planova i snova o gradjanskom ratu i restauraciji starog poretka, emigracija treba da »podje u Kanosu«, tj. da se pokaje i pomiri sa boljsevickim rezimom.³ Ova politicka poruka je bila zasnovana na analizi toka i smisla Boljsevicke revolucije, kao i na oceni gradjanskog rata i politike porazenih »belih« emigrantskih grupa.

Stanoviste Ustrjalova i njegovih »smenovehovskih« istomisljenika je bilo zasnovano na svesti o konacnom porazu belih snaga u gradjanskom ratu: »Mi smo pobedjeni i to ne samo u lokalnim okvirima, vec u sveruskim razmerama... Obelodanjuje se sa bespostednom jasnoscu da je put oruzane borbe protiv revolucije besplodan, neuspesan put. Zivot ga je opovrgao i sada... se to mora priznati« (Ustrjalov, 1927: 3–4). Ovo priznanje poraza i odustajanje od dalje borbe i planova o pobedonosnom povratku u Rusiju je, istovremeno znacilo i uverenje o nedostacima svih (porazenih) dorevolucionarnih politickih projekata u ciju se realizaciju uzdala emigracija. Emigrantske partije su nemocni »stabovi bez armija« i, prema recima Cahotina, smenovehovci su »duboko ubedjeni da u okolnostima radikalno izmenjene politicke situacije, sve partijske grupe dorevolucionarnog doba i prvih godina revolucije odlaze u arhiv istorije – ti zivi anahronizmi prozivljavaju poslednje godine u krugovima emigracije« (Cahotin, 1921: 79). Oslanjanje emigracije na pomoc evropskih »saveznika« gubi iz vida da, prema misljenju smenovehovaca, evropske drzave u tragediji Rusije vide samo sopstvenu sansu za komadanje mocne Imperije, tj. da su one rukovodjene sopstvenim, a ne ruskim nacionalnim interesima. Potvrdu za to Ustrjalov nalazi u cinjenici da nakon neuspeha strane intervencije⁴ i konsolidacije SSSR-a, boljsevici u medjunarodnim odnosima postaju respektabilan partner zapadnih vlada, uprkos njihovom ideoloskom neprijateljstvu i sentimentalnim deklaracijama o podrsci »beloj Rusiji«. Boljsevici su, uz podrsku vecine naroda, iz gradjanskog rata izasli kao pobednici, a u medjunarodnim odnosima, kod nekadasnjih zapadnih saveznika, oni izazivaju strah i, samim tim, respekt – medjunarodna uloga i prestiz boljsevicke Rusije stalno raste. U svetlu tih cinjenica, smenovehovci su zakljucili da je »patriotski dug ruske inteligencije odricanje od oruzane borbe i, vise od toga, da patriotizam nalaze suprotstavljanje svakom pokusaju da se u ime te borbe jos vise dezorganizuje i rastura nasa domovina« (Cahotin, 1921: 71).
Smenovehovstvo je sadrzavalo nesto vise od pukog »kapitulantstva« za koji je optuzivan od strane najveceg dela ruske emigracije. Politicka »pomiriteljska« taktika bila je zasnovana na hegelijanskom uverenju Ustrjalova, prema kojem »dijalektika istorije« od boljsevizma sa njegovom internacionalistickom ideologijom moze naciniti orudje nacionalne obnove one »jedine i nedeljive« Rusije koju sanjaju beli emigranti. Prema Ustrjalovom misljenju, »hirovita dijalektika istorije je sovjetskoj vlasti sa njenom internacionalistickom ideologijom neocekivano dodelila ulogu nacionalnog faktora savremenog ruskog zivota, onda kada je nas nacionalizam, ostavsi nepokolebljiv u principu, u praksi izgubio sjaj i potamneo usled svojih hronicnih alijansi i kompromisa sa takozvanim ‘saveznicima’« (Ustrjalov, 1927: 4). Lukavstvom istorijskog uma, u dijalektickom obrtu, Ustrjalov pokazuje da boljsevici, sa svojom internacionalistickom ideologijom i politikom, nesvesno ostvaruju ruske nacionalne ciljeve, dok bela emigracija, uz sav svoj nacionalizam, postize samo antinacionalne rezultate! Dokaz za to on vidi u cinjenici uspeha boljsevika u uspostavljanju teritorijalne celovitosti Ruske imperije. Stvaranje Rusije (pod imenom SSSR-a) kao velike, jedinstvene drzave predstavlja primarni politicki cilj koji je nezavisan od njenog unutrasnjeg uredjenja. (Jer, po Ustrjalovu, tip vlasti je od sekundarne vaznosti u odnosu na teritorijalnu celovitost drzave: Rim ostaje Rim i kada njime vladaju imperatori i kada to cine republikanci.) Svojom drzavotvornoscu boljsevici su dokazali da su politicka snaga koja je sposobna da ukine anarhiju, spreci separatisticke pokrete neruskih nacionalnosti i ocuva celovitost zemlje, te im se mora priznati da reprezentuju nacionalno-drzavni interes. Teza o legitimnosti boljsevicke vladavine sa stanovista nacionalnog interesa je posledica Ustrjalovljevog tumacenja nacionalizma po kojem on, pre svega, ima znacenje »teritorijalno-drzavnog« pitanja: »u njegovoj interpretaciji nacionalizam nema duhovno ili ideolosko opravdanje... Ustrjalov se ne poziva na pravoslavlje, rusku kulturu, istoriju ili naciju – mera i cilj nacionalne snage je teritorija«⁵ (Burbank, 1986: 226).
Osnovni motiv borbe belih snaga protiv boljsevicke vlasti je bilo uverenje da boljsevici izdaju i destruisu ruske nacionalne interese – komunisticki internacionalisti su srusili drzavu, razbili armiju, sklopili sramni mir i pogazili tradicionalne vrednosti ruskog drustva. Ali, iz gradjanskog rata nastala je snazna Crvena armija, uspostavljena je nova centralizovana drzava koja je samostalnost delova bivse Imperije svela na ideolosku iluziju. Time je, prema misljenju Ustrjalova, glavni (nacionalni) razlog suprotstavljanja boljsevicima prestao da vazi – zagovornici obnavljanja gradjanskog rata se ne mogu vise pozivati na nacionalni, vec na svoj, poseban, slojno-klasni interes. Kako je za Ustrjalova od primarne vaznosti samo postojanje snazne vlasti na celovitoj drzavnoj teritoriji, a ne i socijalna priroda te vlasti i njen politicki oblik, onda je njegov zakljucak o patriotskoj duznosti pomirenja sa boljsevicima sasvim opravdan. Svako ko deli sa Ustrjalovim »teritorijalni nacionalizam« moze osporavati njegov zakljucak samo ako je u stanju da pokaze postojanje one politicke snage u Rusiji koja bi zamenila boljsevike i, istovremeno, uspela da ocuva (ili uveca) teritorijalnu celovitost Rusije i spreci anarhiju, tj. da sacuva drzavu. Takva politicka snaga u Rusiji, prema misljenju Ustrjalova, ne postoji. Oni koji se uzdaju u seljacke i radnicke pobune (npr. Kronstat), kao pristalice devize »sto gore to bolje«, gube iz vida da su rezultati takvih pobuna pogubni za drzavu jer predstavljaju tipicno ruski bunt (rjazanovstinu) koji rezultuje sveopstom anarhijom. Intelektualci koji prizivaju takve pobune su, po Ustrjalovu, poput »istocnjackih magova koji su sposobni da puste duh iz boce, ali ne i da ga kontrolisu«, pa njihova ocekivanja ne treba smatrati patriotskim. Ako unutar Rusije nema organizovanih politickih snaga koje bi ruseci boljsevizam ocuvale drzavu, onda je jasno da izvan Rusije bela emigracija zavisi od strane intervencije koja, po definiciji, ne moze biti rukovodjena ruskim nacionalnim interesima. Na osnovu izlozenog, Ustrjalov ce zakljuciti da upravo patriotski razlozi i nacionalni motivi po kojima je »prvo i najvaznije okupljanje, ponovno uspostavljanje Rusije kao velike i jedinstvene drzave« nalazu pomirenje i saradnju sa boljsevicima koji su jedina realna snaga sposobna da ostvari veliko »nacionalno delo«. U ostvarenju tog dela internacionalisticka ideologija boljsevizma moze biti samo od pomoci – sa svojim apelovanjem na medjunarodnu radnicku solidarnost i odbranu »prve zemlje socijalizma«, proleterski internacionalizam moze postati »izvanredno orudje ruske medjunarodne politike«, tj. Kominterna moze biti instrumentalizovana za ostvarenje ruskih drzavnih interesa.

Uvid u »lukavstvo uma« istorije koja internacionalisticki boljsevizam pretvara u orudje ostvarenja ruskog nacionalnog interesa ne znaci prihvatanje komunistickih vrednosti i uverenja. Ustrjalov je, poput ostalih smenovehovaca, ubedjeni antikomunista koji u boljsevizmu vidi, u datoj istorijskoj situaciji, samo jedino raspolozivo pogodno sredstvo za ostvarenja ruskih nacionalnih ciljeva.⁶ Komunizam sa idejama o jednakosti, novim ekonomskim ustrojstvom drustva, internacionalistickom verom i ateistickom praksom, predstavlja ideologiju koju Ustrjalov razlikuje od boljsevicke drzavne vlasti. Nasuprot izvornom revolucionarnom komunistickom fanatizmu, pred boljsevicima je period dugotrajne evolucije koja ce ih, ako zele da zadrze politicku vlast, prisiljavati na kompromise i napustanje pocetnog komunistickog projekta. Veoma rano, vec u prvom tekstu objavljenom u emigraciji, Ustrjalov predvidja da ce boljsevizam »evolutivno iziveti sebe u ekonomskoj sferi« (Ustrjalov, 1927: 5). On, pre uvodjenja NEP-a, predvidja da ce Lenjin u napustanju »ratnog komunizma« i povratku na privatnu inicijativu videti jedinu mogucnost opstanka svoje vlasti.⁷ Samo uvodjenje NEP-a Ustrjalov oznacava kao »ekonomski Brest boljsevizma« kojim boljsevici, napustajuci doktrinarno komunisticki, utopijski ekonomski sistem, vracaju nacin privredjivanja u normalni, »burzoaski« tok, zadrzavajuci svoj monopol na politicku vlast. Time su boljsevici otpoceli unutrasnju evoluciju sistema koja ce, uz povoljne medjunarodne uslove, dovesti i do reformi u politickoj sferi. Od sustinske vaznosti je, po Ustrjalovu, da politicki monopol boljsevika ne treba odmah dovoditi u pitanje jer ce to, kao sto smo videli ranije, vaspostaviti politicku anarhiju. Evolucijom rezima, taj monopol ce biti »izivljen« kao sto je to bio slucaj i sa »ratnim komunizmom« u ekonomskoj sferi. Prakticno-politicka poruka Ustrjalova je jasna – gradjanska inteligencija treba da potpomogne nezadrzivi proces mirne evolucije boljsevizma, ne dovodeci u pitanje politicki monopol komunisticke partije. »Dijalekticko prevladavanje boljsevizma« ne znaci frontalno suprotstavljanje boljsevicima, vec ucesce u onim procesima koji, iako se odvijaju pod rukovodstvom boljsevika, vode njegovoj evoluciji i napustanju. Buducnost Rusije Ustrjalov predocava analogijom sa rotkvom cija je spoljasnjost crvena, a unutrasnjost bela: »Crvena ljuska, firma koja upadljivo pada u oci, korisna zbog svojevrsne privlacnosti za poglede sa strane, zbog svoje sposobnosti da ‘imponuje’. Njena srz, sustina je bela i sto vise raste i sazreva plod, bice sve belja. Ona ce beleti stihijno, organski« (Ustrjalov, 1927: 36). U ovom ocekivanom procesu »organskog, stihijnog beljenja« Rusije pod »crvenom korom« boljsevizma, odlucujucu ulogu imaju specijalisti–intelektualci koji, uprkos svom antiboljsevizmu, iz patriotskih razloga ucestvuju u privrednom i kulturnom zivotu zemlje i iskazuju lojalnost prema drzavnoj vlasti. Aktivno ucesce u evoluciji boljsevizma je za boljsevizam opasnije, a za Rusiju dragocenije nego »herojska nepomirljivost« bele emigracije koja vodi socijalnoj marginalizaciji.⁸

Prakticko-politicka posledica Ustrjalovljeve analize boljsevizma kao sredstva koje istorija (»lukavstvom uma«) koristi za obnavljanje »velike i nedeljive Rusije« je apel ruskoj inteligenciji da iz patriotskih, a ne ideoloskih razloga, saradjuje sa rezimom. U pismu Juriju Potehinu, februara 1922. godine, Ustrjalov otvoreno formulise politicki zadatak smenovehovskog pokreta: »Mi moramo paralisati emigraciju i pomiriti inteligenciju sa sovjetskom vlascu« (prema: Burbank, 1986: 310). U ostvarenju ovog zadatka smenovehovci su dobili podrsku od samog vrha boljsevicke vlasti⁹ koja je, na taj nacin, jos jednom pokazala svoju pragmaticnost i takticko umece o kojem je pisao i Ustrjalov. Od strane sovjetske vlasti smenovehovski pokret je instrumentalizovan, kako za organizovanje povratka emigranata u domovinu, tako i, unutar Rusije, za privlacenje brojnih strucnjaka (specov) za saradnju sa organima nove vlasti. Prema odluci Agitpropa od 30. 09. 1922, postavljeni su sledeci zadaci organima vlasti da u inostranstvu potpomazu sirenje i popularizaciju smenovehovskih ideja u ruskim emigrantskim krugovima: »...vodjenje smenovehovske agitacije, posebno tamo gde je otezana ili nemoguca komunisticka propaganda, pruzanje materijalne pomoci,¹⁰ izdavanje centralnog studentskog smenovehovskog organa... snabdevanje biblioteka u emigraciji smenovehovskim izdanjima« (prema: Kvakin, 1994: 30). S druge strane, stampanjem smenovehovskih tekstova u sovjetskoj stampi, organizovana je propaganda koja je trebala da utice na stav domace inteligencije prema sovjetskoj vlasti. Na taj nacin, instrumentalizovan od strane boljsevika, smenovehovski pokret je imao dvostruki zadatak – »ako je zadatak smenovehovaca u inostranstvu da podele emigraciju, onda pred smenovehovcima u Rusiji stoji zadatak da privuku inteligenciju na stranu sovjetske vlasti« (prema: Kvakin, 1994: 29). Sa nejednakim uspehom, smenovehovstvo je iskorisceno za oba cilja. U okviru ruske emigracije otvorenost smenovehovske saradnje sa boljsevicima je umanjivala uspeh nacional-boljsevizma. Ipak, neki znacajni i uticajni emigranti, poput pisaca A. Tolstoja i I. Erenburga, su svoj povratak u SSSR obrazlagali nacional-boljsevickom argumentacijom. Mada smenovehovski pokret »nije uspeo da preobrati veliki broj emigranata da daju podrsku sovjetskom rezimu, on je predstavljao jos jedan znak politicke podeljenosti i frakcionastva na vec raspadnutoj fasadi emigrantskog jedinstva« (Williams, 1968: 593). U samom Sovjetskom Savezu, smenovehovske ideje su dale ideolosko opravdanje brojnim »saputnicima« i »nepartijskim boljsevicima« koji su svoju saradnju sa vlascu (u armiji, privredi, kulturnom zivotu...) objasnjavali patriotskom duznoscu i taktickim ustupkom boljsevizmu.¹¹ Za razliku od vecine drugih autora Smene veh, koji su se do jeseni 1923. godine vratili u Rusiju (npr. Kljucnikov i Potehin, vec 1922), Ustrjalov je to ucinio tek 1935. godine da bi, nakon dvogodisnjeg predavackog rada na Moskovskom univerzitetu, bio uhapsen i ubijen. Osim Cahotina koji je preziveo cistke, svi vodeci smenovehovci su svoju veru u mirnu evoluciju rezima platili zivotom.
Do sada pracena istorija pojma »nacional-boljsevizma« pokazuje njegov nastanak i znacenje u okviru ruske emigracije. Sredinom dvadesetih godina smenovehovski pokret u Evropi zamire jer nailazi na ostar otpor kod vecinskog dela emigracije, a njegovi glavni akteri odlaze u SSSR. Istina, Ustrjalov nastavlja svoju publicisticku aktivnost u Harbinu ali njegovi tekstovi se pazljivije citaju u boljsevickim krugovima nego medju ruskim emigrantima. »Nacional-boljsevizam«, uveden u boljsevicki politicki diskurs iz takticko-manipulativnih razloga razbijanja emigracije i privlacenja »saputnika«, tada postaje u SSSR-u sintagma kojom se sluze sukobljene boljsevicke frakcije. Neocekivano, Ustrjalov i »ustrjalovstina« dobijaju vazno mesto u unutarpartijskim borbama oko lenjinskog nasledja. U zapletenom sukobu boljsevicke petorke (Zinovjev, Kamenjev, Trocki, Buharin, Staljin) »nacional-boljsevizam« predstavlja negativnu etiketu koja se, u zavisnosti od koalicija i politickih zaokreta, »prisiva« razlicitim akterima. Jos je Lenjin ukazivao na opasnost od NEP-ovskih struktura koje teze gradjanskoj restauraciji i kojima Ustrjalovljeva teza o evolutivnoj normalizaciji boljsevizma sluzi kao ideoloska platforma. Vec u Rezoluciji XII partijske konferencije (avgust 1922) istaknuto je da se, uprkos »objektivno progresivnoj ulozi smenovehovstva«, ne sme ni na trenutak zaboraviti da u tom pokretu postoje snazne burzoaske restaurativne tendencije koje, sa menjsevicima i eserima, dele nadu da ce posle ekonomskih koncesija doci i politicke, u pravcu burzoaske demokratije, itd.« (cf. Carr, 1958: 62). Razumljivo je sto se leva boljsevicka frakcija u liku Zinovjeva obrusavala na »nacional-boljsevizam« i Ustrjalova, ciljajuci pri tom na partijsku »desnicu« (Buharina). To se moze ilustrovati kritikom koju Zinovjev objavljuje u Pravdi (septembra 1925) pod naslovom »Filozofija epohe«. Napadajuci ono sto je Ustrjalov smatrao »normalizacijom« rezima kao napustanje izvorne filozofije epohe (boljsevizma) u cijem temelju je ideja jednakosti i novog zivota koji se ne bazira na burzoaskim principima, Zinovjevu je, kao sto je to kasnije primetio Kaganovic, Ustrjalov bio samo povod a Buharin »prava meta napada« (cf. Carr, 1958: 301).¹² Posto je Ustrjalov pozdravio i podrzao Buharinov poziv seljacima da se bogate (Ustrjalov, 1927: 209–211), tj. da se nastavi sa politikom NEP-a, Buharin je, ne odricuci se svoje ekonomske politike, morao ostro napasti Ustrjalova da bi se distancirao od njega i parirao optuzbama Zinovjeva da NEP vodi partiju u »sitnoburzoasko skretanje«, u »nacional-boljsevizam«. Otuda, Buharin u Pravdi (13–15. 10. 1925) kritikuje »nacionalne aspekte ustrjalovljevske ideologije, da bi sto vise odbacio moguce poredjenje sa Ustrjalovim u oblasti ekonomske politike« (Agurski, 1980: 209). U oba slucaja, Ustrjalov je »negativni junak« koji sluzi u unutarpartijskom obracunu koji se vodi u formi doktrinarnog spora o »nacional-boljsevizmu« suprotstavljenom izvornoj, »lenjinskoj« politici o kojoj nema konsenzusa u samoj Partiji. Kao ilustracija Staljinove (pobednicke) politicke pragmaticnosti u ovim sporovima moze biti naveden njegov stav o nacional-boljsevizmu (iz Govora na XIV kongresu, 18. 07. 1925): »Ustrjalov je autor te (smenovehovske) ideologije. On sluzi kod nas u transportu (kao predstavnik sovjetske zeleznice u Harbinu – M. S.). Kazu, da dobro sluzi. Mislim, da dok on dobro sluzi, treba ga pustiti da masta o preobrazaju nase partije. Mastanje kod nas nije zabranjeno. Neka pusti masti na volju. Ali, neka zna, da je mastajuci o preobrazaju, on istovremeno duzan da vodi vodu na nasu, boljsevicku vodenicu. Inace, lose ce proci« (cit. prema: Agurski, 1980: 211; kurziv – M. S.).

Ali, nezavisno od rekonstrukcije komplikovane pozornice unutarpartijskih sukoba, kao i koriscenja pojma »nacional-boljsevizma« u njemu, treba imati na umu da je u pozadini ovih sukoba bilo sudbinsko pitanje buducnosti boljsevizma u istorijskim okolnostima izostanka svetske revolucije. Pobednicka Staljinova koncepcija »socijalizma u jednoj zemlji« moze se tumaciti kao najbliza nacional-boljsevizmu jer se ona (odustajuci od fiksacije na »svetsku revoluciju« koja bi Rusiju, zbog njene nerazvijenosti, iz polozaja proleterske avangarde, postavila na periferiju svetskog komunistickog sistema) oslanjala na svest o ruskoj samodovoljnosti i nacionalnoj superiornosti.¹³ I sto je jos vaznije, sa idejom socijalizma u jednoj zemlji Kominterna i komunisticki internacionalizam postaju orudja zastite »prve zemlje socijalizma«, tj. bivaju nuzno transformisani u sredstvo njene drzavne politike. Ovim se, naravno, ne tvrdi direktan uticaj Ustrjalovljevog »nacional-boljsevizma« na Staljinov koncept socijalizma u jednoj zemlji, niti na njegovu kasniju politiku u kojoj je on uspesno (prema potrebi) koristio razlicite tipove ideoloske legitimacije vlasti (pa i nacionalnu retoriku). Time samo zelim da naglasim da je centralna ideja nacional-boljsevizma – stvaranje snazne, samodovoljne, celovite ruske drzave/Imperije, po cenu boljsevicke vladavine – biva do kraja ostvarena u Staljinovoj politici. »Lukavstvom uma«, pod vodjstvom one politicke partije (boljsevika) koja je razorila Rusku Imperiju, stvorena je nova i veca Imperija. Da li je ona bila »internacionalna po formi, a nacionalna po sadrzaju«, tj. da li se za njeno razumevanje moze koristiti pojam »pseudomorfoze« po kojem postoji nesklad izmedju »sadrzaja« i »forme«, ostaje problem koji zasluzuje posebno razmatranje. U svakom slucaju, istorija nam svedoci da je ocekivanje smenovehovaca da ce ta drzava na unutrasnjem, socijalno-ekonomskom planu brzo evoluirati u pravcu koji je oznacio NEP, a u politickom smislu biti liberalizovana i demokratizovana nije bilo opravdano. Istovremeno, zbivanja kojima smo poslednjih godina bili svedoci pokazuju da je upravo ekonomska liberalizacija i politicka demokratizacija koju su smenovehovci prizeljkivali bila pogubna za ono sto su i oni sami smatrali vrhunskom vrednoscu – teritorijalnu celovitost i velicinu ruske/sovjetske drzave.

Upotreba pojma

Nakon pracenja istorije pojma »nacional-boljsevizam«, mozemo se vratiti pocetnom problemu – njegovoj upotrebi u tekucim raspravama o postkomunistickoj politickoj sceni Rusije i Srbije. Istorija »nacional-boljsevizma« nam omogucava da ga definisemo kao, pre svega, ideolosko uverenje po kojem je boljsevizam (komunizam), uprkos svojoj internacionalistickoj retorici, pogodno sredstvo ostvarenja nacionalnih (drzavno-teritorijalnih) ciljeva. Ovo uverenje o instrumentalnoj vrednosti »boljsevizma« nije uverenje samih »boljsevika« koji su, po definiciji, ubedjeni u njegovu intrinsicnu vrednost, bar dok su »boljsevici«, a ne samo cinicni tehnolozi vlasti. Nacional-boljsevicka pozicija je, kao sto smo videli, spojiva sa neboljsevickim i antiboljsevickim politickim uverenjima – demokratskim, npr. Drugim recima, »nacional-boljsevik« u izvornom, Ustrjalovljevom znacenju te reci, prosto takticki podrzava boljsevicku vlast iz patriotsko-nacionalnih razloga, zadrzavajuci svoje politicko uverenje u uzem smislu i verujuci da ce to uverenje trijumfovati nakon »boljsevicke epizode«. U savremenoj Rusiji, »nacional-boljsevik« bi bio danas onaj koji veruje da je obnavljanje SSSR-a ili ocuvanje i prosirenje Ruske federacije moguce samo ako na vlast dodju boljsevici, pa ih zato treba u tome podrzati. Takva pozicija se suocava sa problemom da »boljsevizma« u onom »ideal-tipskom« znacenju u kojem on podrazumeva komunisticku eshatologiju iz koje crpi svoju prakticnu snagu, u Rusiji naprosto nema. Postoje marginalni komunisticki »nostalgicari« i mocni »neokomunisti« cija se ideoloska platforma bazira na uspostavljanju reda, nacionalnog dostojanstva i drzavne snage. Neokomunisticka pozicija preuzima »nacional-boljsevicke« vrednosti: u njenom ideoloskom diskursu nema ni pomena o »proleterskom internacionalizmu«, a u ekonomskom pogledu njen programski ideal je kontrolisana trzisna privreda (savremeni NEP). Ovaj problem je jos ocigledniji ako imamo u vidu politicku scenu Srbije. Uz svu kriticnost prema politici SPS-a, tesko je zastupati i odbraniti tezu da je u pitanju boljsevicka partija u izvornom smislu te reci. To je moguce u politickom diskursu u kojem je bitna negativna konotacija »boljsevizma«, ali ne i njegov sadrzaj koji se tesko da usaglasiti sa cinjenicom postojanja visepartijskih izbora, visepartijskim parlamentom, odsustvom totalne kontrole medija, itd.¹⁴ Naravno, moguce je (a prema mom misljenju je i opravdano) govoriti o »boljsevickom sindromu« ili »crtama« (autoritarnost, kult vodje, sklonost ka monopolu, unutarpartijska disciplina, itd.) kojima se odlikuje vladajuca partija u Srbiji (i ne samo ona!), ali je, bez radikalnog redefinisanja pojma »boljsevizma«, nemoguce tu partiju smatrati »boljsevickom«.

Zakljucak da, posto danas ne politickoj sceni ne figurira »boljsevizam« u pravom znacenju te reci (sem u svojim karikaturalnim, marginalnim oblicima), sintagmu »nacional-boljsevizam« mozemo legitimno koristiti samo u istorijskom istrazivanju, zvuci suvise trivijalno. Cinjenica da danas nema Lenjina i Staljina, jos ne znaci da Ustrjalova treba ostaviti da pociva u miru, tj. da u onom smislu u kojem danas koristimo pojam »boljsevizma« da bi oznacili odredjen sklop crta ili sindrom u politickom zivotu, ne mozemo to isto uciniti i sa »nacional-boljsevizmom«. U tom smislu, »nacional-boljsevizmom« mozemo oznaciti onaj argumentativni sklop koji je koristio Ustrjalov da bi podrzao vlast uprkos tome sto je bio njen ideoloski protivnik. Kategorija »patriotizma« i »nacionalnog interesa« je u tom sklopu, kao sto smo videli, zauzimala centralno mesto. Ovde imam na umu Ustrjalovljevo uverenje da treba podrzati vlast bez obzira na njenu prirodu, ako je »istorija« od nje ucinila orudje ostvarenja »velikog nacionalnog dela«, da je »prvo i najvaznije okupljanje, ponovno uspostavljanje Rusije kao velike i jedinstvene drzave«, a da ce »sve ostalo doci kasnije« (Ustrjalov, 1927: 5). Oni koji se danas secaju rasprava u Srbiji oko primata »promene politickog polozaja Republike u SFRJ« ili njene »politicke pluralizacije«; dileme (referenduma): prvo novi ustav, pa izbori ili obrnuto – pamte argumentaciju najistaknutijih intelektualnih autoriteta koja je bila slicna onoj koju je koristio Ustrjalov. Pri tom, ta argumentacija nije dolazila od strane onih intelektualaca koji su bili ideoloski bliski vladajucoj (a tada i jedinoj), Komunistickoj partiji Srbije. Naprotiv, radilo se o ljudima koji su, poput Ustrjalova, bili ideoloski neistomisljenici i protivnici te partije, ali su je smatrali jedinim sredstvom promene drzavnog polozaja Srbije u jugoslovenskoj (kon)federaciji. Njihov izbor (privremene i takticke) podrske vlasti koja ce, nakon resenja primarnog nacionalnog pitanja, evoluirati ili biti zamenjena vlascu sa drugacijim ideoloskim uverenjima, moze biti oznacen analognim onom izboru koji su ucinili »nacional-boljsevici«. U oba slucaja jedno teritorijalno-drzavno tumacenje »patriotizma« i »nacionalnog interesa« vodilo je podrsci aktuelne vlasti bez obzira na neslaganje sa njenom unutrasnjom politikom. U srpskoj istoriji pred slicnim izborom su stajale generacije intelektualaca koje su, od pocetka devetnaestovekovne srpske drzavnosti, razmisljale o odnosu »unutrasnje« i »spoljne« slobode, tj. o primatu koji treba dati ili zadatku ostvarenja slobodnih institucija i vrednosti u postojecim granicama, ili potrebi »ujedinjenja i oslobodjenja« srpskog naroda. Optiranje za »spoljnu slobodu«, pod vodjstvom politicke partije koja ima boljsevicku genealogiju, mozda moze biti nazvano, u sirem smislu, »nacional-boljsevickim«.

Autor je naucni saradnik Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju u Beogradu
 

* Ovaj clanak je deo autorovog rada u okviru istrazivacke teme »Ruska ideja u kontekstu krize postkomunistickog identiteta«, na projektu Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju (»Individualni i kolektivni identitet u postkomunizmu«), koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnologiju Republike Srbije.
¹ Radek Karl, »Die auswärtige Politik des deutschen Kommunismus und der Hamburger nationale Bolschevismus«, Die Internationale, 1919, No 1. Kritika »hamburske grupe« (formulisana u komplikovanom kontekstu frakcionaskih sukoba nemackih komunista) nije smetala Radeku da se cetiri godine kasnije, u drugom socijalnom i politickom kontekstu, i sam zalozi za saradnju komunista i nemacke ekstremne desnice! Povodom nemira u Ruru i smrti Lea Slagetera (Schlageter), oficira Frajkorpsa koji je od nacista slavljen kao nacionalni heroj i mucenik, Radek je podrzao princip koji je odbacio 1919: zajednicko protivljenje stranoj (francuskoj) okupaciji Rura treba da privremeno nadvlada razlike komunista i nacionalista (nacista). Radek je u svom tekstu posvecenom Slageteru napisao da je on bio »odvazan i hrabar vojnik kontrarevolucije i da, kao takav, zasluzuje da primi istinsko priznanje od nas, vojnika revolucije« (cit. prema: Lerner, 1970: 120).
² Pored Ustrjalova, u zborniku su objavili svoje radove sledeci autori: Bobriscev-Puskin – advokat, koji je zauzimao vazan polozaj kod Denikina; S. Lukjanov – profesor, jedan od organizatora antiboljsevickog ustanka u Jaroslavu; J. Potehin – aktivan u Kolcakovoj armiji; N. Graduleskul – profesor, clan CK Kadeta; J. Kljucnikov – profesor, kadet, ministar inostranih poslova u vladi Kolcaka; S. Cahotin – profesor, kadet, aktivan u dobrovoljackoj armiji gen. Aleksejeva.
³ Prema recima S. Cahotina u cijem clanku »V Kanossu« je najjasnije formulisana poruka smenovehovaca – »mi se sada ne bojimo da kazemo: Idemo u Kanosu! Nismo bili u pravu, pogresili smo. Ne bojimo se otvoreno, za sebe i druge, to priznati... Dogadjaji su nam pokazali da smo pogresili, da je nas put vodio u pogresnom pravcu. Saznavsi to, uvidevsi sta od nas zahtevaju interesi domovine, spremni smo da shvatimo nasu gresku i da promenimo nas put« (S. Cahotin, 1921: 73–74).
⁴ Emigrantski planovi o stranoj intervenciji pretvaraju gradjanski rat u kojem svako bira jednu od medjusobno (ideoloski, politicki) sukobljenih strana u medjunarodni sukob u kojem je na jednoj strani Rusija (bez obzira ko njome vlada), a na drugoj strani intervencionisticke snage. Vec 4. 05. 1920. Ustrjalov pise da »sada nema vise izbora izmedju dva tabora u Rusiji – sada se mora birati izmedju Rusije i stranaca« (Ustrjalov, 1927: 14). Drugim recima, patriotski razlozi nalazu pomirenje sa boljsevicima u slucaju strane intervencije. Suprotan stav je formulisao emigrantski pisac M. Arcibasev tvrdeci da »ako Rusija ne moze biti spasena drugim putem osim pomirenjem sa boljsevicima, onda ona i ne zasluzuje spasenje – neka propadne taj duhovno izopacen narod i neka to mesto bude pusto (cit. prema: Kvakin, 1994: 32).
⁵ U clanku »Logika nacionalizma«, Ustrjalov pise da je »teritorija najsustinskija i najvrednija komponenta duha drzave«, te da »svaki nacionalizam, ako je ozbiljan, mora, pre svega, biti ‘topografski’« (cit. prema: Burbank, 1986: 226).
⁶ P. Savicki, ruski emigrant i osnivac evroazijstva, koji je delio »nacional-boljsevicko« stanoviste Ustrjalova i branio ga od Struveovih napada, jasno je formulisao striktno instrumentalnu vrednost boljsevizma: »Sto se mene licno tice, hteo bih da primetim da sam uvek odbacivao, te da i sada u potpunosti odbacujem ne samo komunizam, vec i svaki socijalizam, bez obzira u kom obliku i u kakvim bojama bi se on ispoljavao. I bez obzira na to, ja sam sklon da povezujem buducnost Rusije sa buducnoscu Sovjetske vlasti koja sama sebe naziva komunistickom« (pismo Struveu, 5. 11. 1921. Cit. prema: Elementi, No. 4, 1993: 20).
⁷ Po Ustrjalovu, »Lenjin je, istovremeno, fantast i prakticar. Slicno Makijavelijevom uzornom vladaocu, on u sebi sintetise osobine lava i lisice. U tome je snaga boljsevizma... Lenjin predvodi sada drugu liniju boljsevicke misli, umerenu i kompromisersku...« (Ustrjalov, 1927: 29).
⁸ »Ako je duh drzavne discipline i lojalnosti malogradjanstina, neka je ona blagoslovena! A ako je ‘heroizam’ nekoristan i besplodan ‘moralni’ (u hegelovskom smislu) protest, onda spasi nas Boze od tog heroizma!... To je stara inteligentska zamka ‘opozicije i pathosa gneva’. Jer, upravo hranjenje tim tricama je i dovelo zemlju u boljsevizam koji je na pathosu gneva i ponikao i sada ga samo dijalekticki prevladava. Sta, zar ga treba ponovno roditi?... Ali tada, nazalost, bice ocigledno da ce se u ravni politicke ideologije, kao i psihologije, ‘sporazumasi’ i ‘primiritelji’ pokazati mnogo vise strani ‘cistom boljsevizmu’, nego njegovi ‘do kraja nepomirljivi’ neprijatelji« (Ustrjalov, 1927: 34).
⁹ Trocki je 27. oktobra 1921. u Pravdi preporucio sovjetskim citaocima zbornik Smena veh, napominjuci da su »smenovehovci prisli sovjetskoj vlasti kroz vrata patriotizma«, te da »u svakoj guberniji treba da bude bar jedan primerak Zbornika« (prema: Kvakin, 1994: 27).
¹⁰ Uz pomoc subvencija sovjetske vlade, od 29. 10. 1921. do 25. 03. 1922. godine u Parizu je izlazio nedeljnik koji je, pod urednistvom Kljucnikova, preuzeo naslov zbornika – Smena veh. Nakon toga, redakcija je presla u Berlin i od 26. 03. 1922. godine izdaje dnevni list Nakanune. U nedeljnom, knjizevnom dodatku ovog lista, pored emigranata, objavljuju radove i sovjetski knjizevnici – Piljnjak, Zamjatin, Fedin i dr. Pored ova dva glavna glasila smenovehovskog pokreta, istu ideolosku i politicku orijentaciju zastupali su i casopisi: Nova Rusija (Sofija), Novosti zizni (Harbin), Put (Helsinki) i Novi put (Riga). O izdavackoj delatnosti videti u: Williams, (1968).
¹¹ B. Piljnjak je 1923. formulisao sopstvenu poziciju »saputnika« revolucije na sledeci nacin: »Ja nisam komunista i stoga ne prihvatam da moram biti komunista i pisati kao komunista. Priznajem da je komunisticka vlast u Rusiji odredjena istorijskom sudbinom Rusije, a ne voljom komunista. Ukoliko ja hocu, s obzirom na moje mogucnosti i ono sto mi savest i duh diktiraju, da sledim istorijsku sudbinu Rusije, ja sam sa komunistima – dakle, sve dokle su komunisti sa Rusijom... Priznajem da me sudbina komunisticke partije mnogo manje interesuje od sudbine Rusije« (cit. prema: Carr, 1958: 54).
¹² Prema Agurskom, »smisao Zinovjevljevog clanka je bio tako ocigledan da je odmah protumacen kao napad na Buharina i na Staljina u predvecerje redovnog XIV kongresa partije koji je bio zakazan za decembar 1925« (Agurski, 1980: 209).
¹³ »Socijalizam u jednoj zemlji je bio u sustini izolacionisticka parola, mnogo vise bliska nacional-boljsevizmu nego bilo kom drugom pravcu koji je sovjetsku vlast priznavao kao nacionalnu. Nacional-boljsevizam, narocito u liku Ustrjalova, je cak davao politicki recept kako spojiti sluzbeni internacionalizam sa skrivenim nacionalizmom, sto je bilo u biti staljinske parole« (Agurski, 1980: 204).
¹⁴ Moguce je zastupati tezu kojom se pojam »boljsevizma« tako prosiruje da sve ovo ne onemogucava njegovu upotrebu. Slicna stvar se moze ciniti i sa pojmom »totalitarizma«, ali u tom slucaju ovi pojmovi bivaju tako prosireni da obuhvataju medjusobno veoma razlicite pojave, te njihova saznajna vrednost postaje obrnuto srazmerna njihovom obimu!