Protest gradjana Krusevca u maju 1999, tokom bombardovanja Srbije, moze se slobodno reci, udzbenicki je primer spontanog gradjanskog bunta. Protest nije organizovala nijedna politicka partija, nikakav pokret, organizacija niti udruzenje. Nije bilo organizacionog odbora. Nije bilo ni saopstenja, proglasa, cak ni zahteva u pisanoj formi. Ni mikrofona i ozvucenja. Gradjani su imali samo strah za zivot vojnika na Kosovu, razocaranje i bes zbog besmislenosti rata i jedan megafon koji je setao iz ruke u ruku.
Tako su gradjani Krusevca, a odmah potom i susednog Aleksandrovca, kada je u okolnostima ratnog stanja i cenzure medija citava Srbija, izuzev pojedinaca, cutala – ukljucujuci i prestonicu – sto je kako u Krusevcu tako i u mnogim drugim mestima u unutrasnjosti zemlje veoma negativno i sa razocaranjem primljeno. Krusevljani su rezimu iskazali prvi i pravi, autenticni otpor, protest, bunt, nazovimo to kako god hocemo, masovnog tipa. I prakticno – jedini.

Privid normalnosti...

A tokom bombardovanja, u prolece, Krusevac je ziveo kao i Srbija: danju uz miris lipa i jorgovana, nocu po memljivim i budjavim sklonistima i podrumima. Ulogu branioca mostova imale su zapaljene stare gume. Povremeno su odrzavane knjizevne veceri sa antiratnom, tacnije receno antiNATO tematikom, priredjivane su protestne manifestacije, kao sto je javni cas slikanja na Trgu kosovskih junaka. Kada bi pao mrak, ulicne svetiljke nisu ukljucivane cak ni u centru.
Lokalne radijske i televizijske stanice su radile, odnosno redovno su emitovale program, ali najmanje svoj. Uglavnom su prenosile program RTS-a. Jedina televizija u Rasinskom okrugu (obuhvata opstine Aleksandrovac, Trstenik i Brus), koja je dostupna i vecem delu gradjana Krusevca, odnosno ciji je program vidljiv na teritoriji Krusevca, a koja je imala sopstveni informativni program, bila je Televizija Trstenik. U Trsteniku je, inace, od poslednjih lokalnih izbora na vlasti koalicija Zajedno, a Televizija Trstenik je clanica Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM). Na ovoj televiziji, na kojoj je na pocetku bombardovanja, pocev od devet sati uvece do pet ujutru, na svaki sat emitovan blok vesti, mogle su se videti i cuti i informacije koje su o dogadjajima u Jugoslaviji plasirali i inostrani mediji. Satelitske antene su, takodje, jednom broju ljudi omogucavale uvid u drugaciju sliku o dogadjajima, a treba naravno imati u vidu i kompjutere i Internet. Ipak, najveci deo gradjana bio je upucen na izvestavanje RTS-a.

Atmosfera u gradu se verovatno nije razlikovala od one u drugim gradovima. Ljudi su obavljali svoje poslove i obaveze, u bioskopima su prikazivani filmovi, kafane i restorani su radili (doduse, skraceno, do 18 sati) i odrzavao se privid normalnosti zivota. Sa prvim mrakom u vecernjim satima silazilo se u podrume i sklonista, ali je kako je vreme prolazilo sve manje ljudi je to cinilo.
Odmah je pocela i mobilizacija. Iz krusevackog kraja je, prema pricama jednih, na Kosovo otislo oko 6000, odnosno citavih 10 000 ljudi, po tvrdnjama drugih.

Pod bombama

NATO avioni su punih devetnaest dana zaobilazili grad na Rasini. Iz noci u noc cula se grmljavina, ali to je bilo tamo negde, daleko. U medjuvremenu se nagadjalo sta ce biti meta kada se avioni priblize. Krusevac ima nekoliko kasarni, nekoliko mostova i dosta industrijskih objekata. Poseban strah i nespokojstvo medju gradjanima izazivala je mogucnost gadjanja hemijske industrije »Zupa« zbog eventualne ekoloske katastrofe. Oni koji su tipovali na industriju »14. oktobar«, pogodili su. Prve bombe pale su na jedan pogon ove industrije. Dva projektila. Dva su srusila deo gradske toplane. To se dogodilo u noci izmedju nedelje i ponedeljka, tacnije u tri sata ujutru, 12. aprila, posle Uskrsa. Sledece noci u isto vreme gadjan je stari most na Rasini. Nekoliko dana kasnije, 15. aprila, pogodjen je most na Moravi koji je selo Jasika i desetak manjih okolnih sela spajao sa gradom. Zatim je srusen novi most na Rasini i konacno, poslednji put, Krusevac je bio meta NATO avijacije 14. maja, kada je sa dva projektila pogodjen jedan pogon preduzeca »Trajal«.

Znacaj pazarnog dana u zivotu jednog grada

U subotu 16. maja oko pedesetak gradjana okupilo se ispred Komande Vojnog odseka trazeci da ih neko od nadleznih primi i razgovara sa njima. Posto se to nije dogodilo, nezadovoljni gradjani su otisli ispred Skupstine opstine, ali ni tamo nije bilo nikoga ko bi im se obratio, pa su se, nakon sto su proveli izvesno vreme na Trgu kosovskih junaka, razisli uz dogovor da se i sutra okupe.
Nije slucajno sto se okupljanje desilo u subotu. Subota je u Krusevcu pijacni dan i vecina mestana okolnih sela dolazi da prodaje svoje proizvode.
Prvi dan okupljanja, ipak, nije obecavao ono sto se kasnije dogadjalo tako da mu niko nije pridao neki veci znacaj, ni opstinska vlast, ni MUP, ni mediji. O ovom dogadjaju nije objavljena nikakva informacija, ali su glasine bile brze. Proradili su licni kontakti i telefoni, tako da je narednog dana broj okupljenih bio znatno veci.
Zvanicnici su odlucili da reaguju. Ispred zgrade gradske gimnazije predsednik Skupstine opstine Krusevac Miloje Mihajlovic pokusao je da se obrati okupljenima. Posle prvih nekoliko reci, prema njemu su iz gomile poleteli papirici, grumenje zemlje, kamencici i pogrdni uzvici. Mihajlovic se povukao.

Pred gradjanima se povukao i vodeni top koji je neko vreme stajao na Trgu kosovskih junaka, pored ostataka robne kuce »Deva«, koja jos uvek lici na zgariste iako je od pozara u zgradi proslo nekoliko godina. Milicija je sklonila vodeni top ne upotrebivsi ga. Nije iskljucena pretpostavka da je vodeni top postavljen na trg iz psiholoskih razloga, bez stvarne namere da se upotrebi. Neko je ipak pravilno procenio (VJ?, Skupstina opstine?, MUP?) da bi njegova upotreba protiv demonstranata, pretezno zena srednjih godina, dakle majki, mogla izazvati jos vece ogorcenje ne samo okupljenih, nego i ostalih gradjana.

Stigli rezervisti

Broj protestanata se iz dana u dan uvecavao. Prema nezvanicnim procenama, vec treceg i cetvrtog dana protesta na ulicama je bilo oko 1000 ljudi. Povecao se i broj policajaca. Bilo ih je najmanje tridesetak. Po poznatoj marsruti iz zimskih protesta 1996/97, demonstranti bi krenuli u »setnju«. Posli bi od Trga kosovskih junaka glavnom ulicom, prosli bi pored Crkve svetog Djordja, skrenuli kod spomen-parka Kosturnica... Kolonu su sa obe strane pratili policajci. Kod Tehnicke srednje skole, jednog od prvih dana protesta, doslo je do pokusaja sprecavanja nastavka »setnje«, ali su gradjani posle razgovora sa policajcima, koji je trajao oko pola sata, odlucno nastavili svoj put, pored zgrade Gimnazije, natrag do Trga i Vojnog odseka. Policija nije reagovala.
Medju demonstrantima se pricalo da su vojnici rezervisti na Kosovu dobili informaciju o protestu i da podrzavaju svoje roditelje. Jedna od ucesnica protesta danas kaze da je neko doturio pismo rezervistima u kojem je pisalo da je doslo do sukoba izmedju policije i gradjana. I jos kaze da je to lukavo smisljeno pismo, prema misljenju mnogih, prelomilo rezerviste, koji su i pre toga razmisljali o napustanju vojnih polozaja.

Stigao i Pavkovic

Onda je u Krusevac dosao i general Nebojsa Pavkovic, tada u svojstvu komandanta Trece armijske oblasti. Pavkovic je u sali Doma sindikata odrzao zaredom, jedan za drugim, dva sastanka sa gradjanima demonstrantima. Na ulasku u zgradu Doma sindikata organizatori sastanka, verovatno Opstinski vojni odsek i Skupstina opstine, trazili su od onih koji ulaze u salu da se potpisu i ostave broj svoje licne karte, sto su ucesnici skupa odbili. Sala Doma sindikata u kojoj je odrzan ovaj sastanak inace ima oko 300 mesta. Prvi sastanak odrzan je sa pocetkom u sesnaest, a drugi sa pocetkom u osamnaest sati. Oba puta je sala bila puna.

Pavkovic je posle reci o patriotizmu i odbrani zemlje, za neadekvatno odlucivanje i slanje poziva za mobilizaciju okrivio mesne zajednice! Obecao je da ce vojnici pobegli sa Kosova biti demobilisani i uredno razduzeni, odnosno vratice uniforme i oruzje. Na pitanje roditelja da li ce biti smatrani dezerterima i kaznjeni, odlucno je rekao da nece. I zaista, vojnici nisu hapseni i pritvarani, ali kaznjeni ipak jesu – novim pozivima za mobilizaciju! Najveci deo njih se, naravno, krio da im pozivi ne bi bili uruceni, ali se jedan broj ipak vratio na Kosovo i ostao tamo do kraja rata. Odgovornima u Vojsci za bezanja vojnika smatrani su njihove neposredne staresine i mnogi su bili u pritvorima i saslusavani su.
Dolaskom skoro tri hiljade vojnika rezervista u Krusevac, stari razlozi za protest formulisani kroz jednu od parola demonstranata Vratite nam decu, prakticno su se, ako ne u potpunosti, a ono velikim delom izgubili, ali su se sada pojavili novi. To je bio pre svega strah da vojnici ne snose posledice svoga cina i eventualna nova mobilizacija sto se, rekli smo vec, i dogodilo. Moze se to smatrati i izvesnim dokazom nepoverenja u rukovodstvo Vojske, narocito posle obecanja da nece biti novih poziva, koja nisu ispunjena.

Parole, transparenti i glasine

Posle desetak dana protesti u Krusevcu su poceli da jenjavaju, da bi na kraju sasvim prestali, uz pomoc milicije, doduse. Naime, na svim vaznijim prilazima gradu postavljene su patrole koje su detaljno pregledale prtljag. Ljudi koji su iz obliznjih sela dolazili ujutru na posao zalili su se da im je milicija kompletno pregledala automobile i zadrzavala ih u proseku po pola sata. Blokada grada trajala je nekoliko dana.
Sta se, u stvari, dogadjalo u Krusevcu? Vrlo je verovatno da vecina ucesnika protesta u prvi mah, a mnogi i tokom citavog protesta nisu bili svesni pravog znacaja tih desetak majskih dana i dogadjaja u kojima su ucestvovali. Cinjenica je da su se okupljali iz straha za svoje najblize i da su im primarni zahtevi bili da im se deca vrate sa Kosova i da se napravi smena vojnika na ratistu. Vrlo brzo se, naravno, pokazalo da su pitanja mobilizacije i rata tesno povezana sa rezimom, sa nacinom na koji se sprovodi politika. I vrlo brzo su zahtevi dobili siru dimenziju: da rat stane, da vlast podnese ostavku, sto se izrazavalo i kroz povike demonstranata: Vratite nam decu, Bando crvena, Dole rezim, Posaljite svoju decu, a ne nasu. Slicne parole, nevesto ispisane, mogle su se procitati i na kartonima koje su demonstranti nosili kao transparente. Ogorcenje, strah i bes demonstranata pojacavale su glasine koje su u nedostatku zvanicnih informacija dobijale razmere morbidnosti. Navodno su donoseni mrtvi vojnici sa ratista, a lesevi drzani u hladnjacama i vadjeni iz njih povremeno da ne bi bilo puno sahrana u istom danu i da se javnost ne bi uznemiravala.
Treba ovom prilikom pomenuti slicne proteste roditelja koji su se gotovo istovremeno dogadjali i u Aleksandrovcu i pokusaj da protestanti iz Aleksandrovca dodju u Krusevac kako bi zajedno izrazili svoj bunt, ali to milicija nije dozvolila. Danima se posle pricalo kako su gradjani Aleksandrovca svog predsednika Skupstine opstine i fizicki napali.
Posebno znacajna moze biti i cinjenica da su oba grada, i Krusevac i Aleksandrovac, gradovi u kojima su socijalisti dobili prethodne lokalne izbore. Krusevac je zapravo bio jedan od retkih vecih gradova centralne Srbije u kojem se to desilo. Od 1996. nosio je epitet crveni. Zagovornici ratne politike su mu posle majskih desavanja pripisali novi epitet: izdajnicki. Indikativno je jos nesto. Vecinu su socijalisti dobili zahvaljujuci glasacima na selu. A vecinu demonstranata cinili su upravo mestani okolnih sela! Pretpostavlja se da je to zbog toga sto su na selima sprovodjene masovnije mobilizacije. Racunalo se na faktor nesuprotstavljanja rezimu, na podrsku koju je vlast dobila na izborima, na trpeljivost. Pokazalo se da je racunica bila pogresna.
  
Da li rado Srbin ide u vojnike?

Ako govorimo o strukturi demonstranata, moze se slobodno tvrditi da je oko 90 odsto ljudi dolazilo iz okolnih sela. Medju njima, najveci broj imao je nekog od najblizih na Kosovu. Procenat gradjana koji nisu imali najblize, ali su verovatno s obzirom na veliki broj mobilisanih imali nekoga na Kosovu, mozda medju poznanicima ili daljim rodjacima, i koji su ucestvujuci na protestima izrazavali svoju licnu pobunu, bio je mali. To ukazuje na srazmerno malu podrsku i solidarnost koju su demonstranti imali od drugih kategorija gradjana. Nijedna politicka, staleska, gradjanska, strukovna ili bilo kakva druga organizacija nije ih zvanicno podrzala.
Podaci o polnoj strukturi ucesnika govorili bi sigurno u korist zena, pre svega majki, zatim supruga i sestara.
Procene o broju protestanata su razlicite. Spominjane su cak cifre i od deset hiljada ljudi. Tesko je proceniti broj onih koji su se okupljali, ali bi se moglo, u danima kada su protesti bili najmasovniji, govoriti o nekoliko hiljada ljudi – najvise do pet hiljada.

Inace, prema podacima koje su nedavno, prilikom jedne od svojih akcija, naveli clanovi Otpora, na Kosovu je tokom NATO agresije poginulo 56 pripadnika Vojske Jugoslavije ili MUP-a sa teritorije krusevacke opstine.

Gde je taj narod?

Sve vreme protesta policija se prema protestantima na ulici ponasala korektno. Bilo je angazovano dosta policajaca, dolazilo je do verbalnog sukoba i rasprava sa gradjanima tokom setnje, ali incidenata i upotrebe sile nije bilo. No, jos za vreme protesta, a narocito posle njega, pocela su hapsenja. 
Zoran Paunovic, odbornik Srpskog pokreta obnove u krusevackoj Skupstini opstine tvrdi da je oko 200 ljudi bilo privodjeno na saslusanje. On sam hapsen je dva puta, prvi put 22. maja, a drugi put 26. maja. Prvo saslusanje trajalo je, kaze Paunovic, punih devet sati. Branio se cutanjem. Nije govorio jer mu, kaze, nisu predali kopiju zapisnika koju je trazio. Drugi put Paunovic je uhapsen u kaficu. Prema njegovim recima, prisla su mu tri muskarca u civilu koji su se predstavili kao inspektori sa strane i priveli ga u MUP na saslusanje koje je trajalo trinaest sati. U zahtevu opstinskom organu za pokretanje prekrsajnog postupka, datiranom na 26. maj, pise da je Paunovic 17. i 18. maja, u vremenu od 11 do 19 casova za vreme ratnog stanja na Trgu kosovskih junaka, ispred Gimnazije i ispred Komande Vojnog odseka ucestvovao u javnom skupu gradjana za koji nije izdato odobrenje nadleznog organa i na tom skupu usmeravao ucesnike posebnim pokretima ruku, a u jednom momentu je glasno uzviknuo: Gde je onaj narod, zasto ne ide! U zahtevu se za ucinjeno trazi najstrozija kazna!

Cilj MUP-a bio je, smatra Paunovic, da za proteste optuzi Srpski pokret obnove iako Opstinski odbor u vreme ratnog stanja gotovo da nije ni delovao. To, da se opstinski odbori opozicionih stranaka tokom rata nisu ni sastajali, osim neformalno, niti su imali pravo da daju bilo kakva saopstenja (to pravo za sebe su zadrzali Glavni odbori i centrale stranke), potvrdjuje i Milos Radulovic, predsednik Opstinskog odbora Demokratske stranke Srbije: Da smo pokusali da uspostavimo bilo kakav kontakt sa gradjanima na protestu, a to oni nisu ni zeleli, mislim da bi u tom slucaju protiv njih verovatno bila upotrebljena sila, kaze Radulovic i dodaje: Na protestima smo ucestvovali pojedinacno, kao gradjani, nikako kao Odbor ili stranka. Svaka politicka akcija u vreme ratnog stanja bila je veoma opasna.

Vest koja je spasila Krusevac...

Nijedan lokalni medij, a u Krusevcu postoji nekoliko radijskih i televizijskih stanica, nije izvestavao, cak nije ni rec objavio o pocetku protesta. Ceh za cutanje platila je opstinska radio-televizija, Radio-televizija Krusevac. Naime, demonstranti su bukvalno upali u redakciju ove medijske kuce, prethodno razbivsi staklo na ulaznim vratima zgrade Doma sindikata u kojoj se nalazi Radio-televizija, i prevrnuli nekoliko stolova. Narednog dana u informativnoj emisiji na Televiziji Krusevac pojavila se vest o protestima u kojoj je jedini tacan podatak bila cinjenica da su protesti odrzani. Ostatak vesti sadrzavao je tvrdnju da su protesti upereni protiv NATO-a i da pruzaju punu podrsku vlasti i Vojsci Jugoslavije! Do kraja protesta, medjutim, Televizija je povremeno nastavila da izvestava o desavanjima, istina sturo, ali korektno.
Za Radio televiziju Srbije protesti u Krusevcu nisu postojali, no kada je rec o ovoj kuci, to je i bilo ocekivano. U uslovima ratne cenzure, medjutim, ni ostali mediji, radio i stampa nisu se usudili da o tome obaveste javnost.
Za razliku od Srbije, svet je gotovo odmah saznao za desavanja u Krusevcu, preuzevsi informaciju o protestima od Televizije Crne Gore. Iza pseudonima kojim je potpisivan izvestac Televizije Crne Gore, krilo se ime Miroljuba Arsica, tadasnjeg i sadasnjeg dopisnika lista Danas iz grada pod Bagdalom.
Opstinske strukture u Krusevcu nemaju kulturu komuniciranja sa javnoscu, te tako, recimo, nikada ne organizuju konferencije za novinare, prica Miroljub Arsic, godinu dana posle. Zatvorenost vojnih struktura je vec poslovicna. Slicno se u vreme rata ponasao i Opstinski stab. Do protesta je, prema mom misljenju, doslo zbog nedostatka informacija o desavanjima na Kosovu. Tek pri kraju rata Vojska Jugoslavije je u Krusevcu i Trsteniku formirala pres centre. Radio-televizija Krusevac, kao opstinski medij pod stopostotnom kontrolom opstinske vlasti, nije tokom bombardovanja ispunila ocekivanja niti svrhu postojanja. Ona, doduse, nije dezinformisala, nije objavljivala lazne informacije, ona je jednostavno cutala.

Istovremeno sa izvestavanjem za crnogorsku radio-televiziju, Arsic je slao i izvestaje za podgoricke Vijesti. Te informacije preuzimale su svetske agencije. Urednistvo Televizije Crne Gore je Arsicu reklo da su predstavnici Vojske Jugoslavije dolazili da se raspitaju o izvestajima i trazili snimke koji su poslati. Arsic kaze da je siguran da su ga tokom protesta i rata pratili, tako da je bio prinudjen da izvestaje salje krisom koristeci telefone svojih prijatelja. Porodicu je sklonio na sigurno mesto, u selo, da ih eventualno neko ne bi uznemiravao. Arsic misli da je ta vest koja je otisla u svet spasila Krusevac, ali i Aleksandrovac, od daljeg bombardovanja. Portparol NATO-a, Dzejmi Sej, zaista je na brifinzima nekoliko puta spomenuo Krusevac, a to su ucinili jos neki zvanicnici NATO-a i Amerike. Da li je taj dogadjaj bio od presudne vaznosti, to nije moguce tvrditi niti utvrditi, ali je cinjenica da Krusevac zaista posle toga vise nijednom nije gadjan do kraja rata. Arsic jos kaze da je od tada, a i zbog nekih emisija na lokalnoj televiziji Kanal Plus, koje je uredjivao i vodio i kroz koje su prosle sve relevantnije licnosti politickog i drustvenog zivota u Srbiji, kao novinar nepozeljan na mestima na kojima se pojavljuje opstinska vlast.
Arsic o ovom dogadjaju priprema publikaciju, jer smatra da dogadjaj zasluzuje da bude upamcen. On misli da je to za Krusevac istorijski dogadjaj, o kojem se u Srbiji i posle godinu dana jos uvek ne zna gotovo nista.
Informacije su u svet odlazile i posredstvom izvestaja koje je od treceg dana protesta za radio Slobodna Evropa slao Ljubisa Popovic, nekada novinar opstinske radio-televizije. Radio Slobodna Evropa je u jednoj od svojih emisija objavio da je po zavrsetku protesta na saslusanje priveden i Popovic i da je u pritvoru proveo tri dana.

Napomena: Prilikom pokusaja rekonstrukcije dogadjaja u Krusevcu, sredinom maja 1999, autorka je koristila licna secanja i iskustva, s obzirom da je ucestvovala na protestima, kao i iskustva i secanja svojih poznanika, prijatelja i rodjaka, takodje ucesnika protesta.