Nebojsa Popov

I kada nam je dobro nadamo se da nam moze biti bolje. I onda kada nam krene naopako nadamo se da se mozemo izbaviti. Ne samo pojedinacno, nego i zajedno sa drugima. Nadali smo se, tako, i da se rat moze izbeci, potom da ce se ratovi napokon okoncati i da cemo se iz sunovrata propeti ka normalnom zivotu.
Povremeno je nada izgledala ostvarivo, narocito onda kada su se, 1996/97, stotine hiljada gradjana Srbije borile i izborile protiv kradje izbora i za novu lokalnu vlast i samoupravu u oko trideset gradova. Ponadali smo se da je to samo pocetak demokratskih promena rezima i citavog poretka. Ali, rezim nije uzmicao. Naprotiv, svim sredstvima se borio za svoj opstanak, a protiv interesa i drustva i drzave. Spreman je i na peti rat, i protiv »svoga« naroda. Povremeno paradira i »obnovu i izgradnju«, cak i predvodjenjem citavog sveta protiv ozloglasenog »novog svetskog poretka«. A sve one koji se ne uklapaju u njihovu sliku sveta proglasava teroristima protiv kojih krece »u poslednji i odlucni boj«.
Paradiraju i drugi »junaci naseg doba«. Mnogi »setaci« su, izgleda, svoje nekadasnje »setnje« shvatili kao paradu od koje su se prebrzo umorili i razocarali i nekada slavljena zagonetna »energija« zagonetno je iscilela. Sumorna raspolozenja i javno iskazuju, kao da su vise nezadovoljni opozicijom nego rezimom. Javnom scenom se »secu« i bezbrojni lideri takodje bezbrojnih stranaka i grupa. Slicno je i sa direktorima jos brojnijih udruzenja gradjana i nevladinih organizacija. Mnogi od njih vise su zaokupljeni odmeravanjem vlastitog znacaja i raznim medjusobicama negoli zajednickim delovanjem. Kada i »krenu« to cine paralelno, u zasebnim kolonama (opozicija, alternativa, novinari, studenti, strucnjaci, radnici, seljaci, penzioneri, taksisti, zene...).
Za rezim, pak, sve to nije parada. Sve vise je sklon da sve one koji su mu imalo neskloni svrsta u samo jednu, u »petu kolonu« i da se sa njom brutalno obracuna. Veruje da sve to moze da obavi u mraku, »po hladu da ih nepoznadu«, pa bije li bije, iz svih orudja i u raznim odezdama, »bez rukavica« i pod maskama (pored vec legendarnih kapuljaca, pojavile su se i hirurske kape i maske na zverski nastrojenim batinasima studenata). I ono malo rezimu nesklonih medija je zatvoreno ili opljackano i oteto. Da covek pomisli kako su naivni, da su pobrkali vreme kada je policija drzala pod paskom i pisace masine sa sadasnjim vremenom, kada policija ipak ne moze da ima totalnu kontrolu nad spravama elektronskog doba. Ali, nema tu nikakve naivnosti, eliti i snalazljivijima je prepusteno da se informisu i elektronski komuniciraju, i sa citavim svetom, dok rezim preko svog ideolosko-propagandnog aparata nastoji, svim silama, da drzi u neobavestenosti i pokornosti one do kojih im je najvise stalo, vecinu stanovnistva svedenu na – masu.
Drzavljane ove zemlje potcenjuju i drugi. To cine i oni opozicioni lideri koji ocekuju da im mase veruju, i da ih poslusno slede ako im se vesto obracaju (bombasticnim izjavama i lukavim marketinskim gegovima, na primer). Ili time sto ce se prividno miriti i glumiti jedinstvo uz zataskavanje medjusobne iskljucivosti. Ali, odnos uzajamnog poverenja nije mogucno uspostaviti bez polaganja racuna za izneveravanje ranijih obecanja, a jos vise za ono sto su cinili pojedini lideri razarajuci tesko stvorene oblike saradnje i poverenja, koji su doneli prve uspehe nastajucem pokretu za demokratske promene. Najveci uspesi opozicije su naprosto gazeni potcinjavanjem izabranih odbornika komandi partijskih gospodara i nipodastavanjem volje biraca i saobracanja sa njima. Sve ono cime oni sami ne komanduju, ignorisu ili ruse. Tako je bilo i sa koalicijom Zajedno (i Vojvodinom), pa i sa Savezom slobodnih gradova. Tako je bilo i sa spontanim mitinzima, zapocetim jos u vreme NATO bombardovanja (u Cacku, Leskovcu, Krusevcu i Valjevu), i sa nastajucim Gradjanskim parlamentom Srbije. Tako je bilo i sa potonjim mitinzima Saveza za promene; »najjaca stranka« i njen vodja su, vise od drugih, sve to potcenjivali i gusili. A kada su se 10. januara, toboze, ujedinili i dalje je svako pravio svoju »kolonu«. Zakazu miting u Pozarevcu (9. maja), a nijedan od lidera, »domacina« zakazanog mitinga, ne »probije« se do Pozarevca, niti odlozi, otkaze ili promeni mesto mitinga, ostavljajuci one koji su se ipak »probili« na cedilu i na milost i nemilost rezima i njegovih »budzonosaca«. Okupe se na Ravnoj Gori (13. maja) i vicu »ustanak, ustanak« i »osveta, osveta« (»sve do Draze«), uz opomenu vodje da »stede municiju« (i time olaksaju pravdanje novog talasa rezimskog nasilja). Istovremeno, zaklinju se u mirne promene, »izbore na svim nivoima« i to ili savrsene ili nikakve. Pozivaju na mitinge gde se nizu monolozi i propovedi onih koji su proglaseni za »najbolje sto Srbija ima«. Poput drevnih vraceva »isteruju demona« olicenog u sadasnjem rezimu i ranije izvikanom Vozdu i obecavaju okupljenima da su spremni za odlucnu borbu, ali vajkaju se da jos nije sabrana dovoljna masa, pa da u odlucujucu bitku i »krenu«. Kuda, opet u »setnju«? Ili onamo kuda ce ih, u »datom trenutku«, usmeriti nedavno (u Atini) ustanovljena vrhovna komanda »trona i oltara« (fali samo jos »cizma« pa da nas ovo »sveto trojstvo« konacno – spase od svih zala). Iako broj ucesnika mitinga opada, i mahom sluze sa prebrojavanje onih koji ne posustaju u nadi u promene, i dalje se nizu vrele parole protiv rezima i mlaki nagovestaji plana opozicije. Na poslednjem mitingu u Beogradu (27. maja), lider »obnovasa« predskazuje prelom onoga trenutka kada se u »prestonici« okupi masa od pola miliona, a u »unutrasnjosti« – »ustane sva Srbija«. Istom zgodom, predstavnik »otporasa« prekoreva prisutnu opoziciju da gubi vreme u jalovim natezanjima i postavlja ultimatum da se »za sedam minuta« izjasni o predlogu novih akcija, sto okupljeni bucno pozdravljaju, da bi odmah potom produzio rok za izjasnjavanje na nekoliko dana.
Paradiraju i razni eksperti nudeci »modele« buducnosti, za vreme nakon promene rezima. A do te promene, drzeci se podalje od »prljave« politike, kude i dalje ne samo rezim, vec i opoziciju, zaobilazeci ipak bitno pitanje koje je inace nezaobilazno »u struci i nauci«: zasto su rezim i opozicija takvi kakvi jesu i zasto bi mogli, ili ne bi mogli, biti drukciji. Zaobilazeci takva i slicna pitanja, a i odgovore na njih, celomudreno »savetuju« vodje opozicije da se ujedine, jer prema ispitivanjima javnog mnenja »tako narod hoce«, a istovremeno ih javnosti prikazuju kao jalove i zakrvljene subjekte. I rezim »cene« kao antidemokratski (u raznim terminima – diktatura, sultanizam, nacizam, fasizam, staljinizam – i jos raznovrsnijim miksevima), ali cesto izostaje valjana analiza, odgovarajuca argumentacija i cinjenicka osnova. Inace, istom rezimu beskrajno upucuju apele i zahteve, kao da ocekuju da on zaista hoce da ih poslusa i iznenada samoga sebe izmeni. Tako se sve vise udaljavamo od analitickog i kritickog misljenja i od ozbiljnih dijaloga i stvarne saradnje ka propagandnim, ideoloskim i politickim paradama.
Ozbiljnost i dramaticnost nasih problema zaklanja i s dobrim razlozima hvaljena karnevalska atmosfera pokreta 1996/97, kao i brojnih studentskih protesta, pre i kasnije. Rec je, zaista, o vatrometu iskricavog duha koji se opire sve ocajnijoj realnosti. Tako je, barem donekle, i danas sa studentima, i njihovim pokretom otpora, uprkos njegovom do sada nevidjenom satanizovanju i brutalnom (sve do bestijalnosti) zatiranju. Ali i ono vedro i raznoliko, zaista oslobadjajuce, biva dovedeno u pitanje ne samo od strane rezima i rezimlija, nego i od onih koji ovom pokretu uvaljuju neispunjivu ulogu spasioca ili nastoje da mu utisnu samo jedan znak (nacionalisticki ili bogomoljacki, na primer). Tada vatromet duha zamenjuje ukocenost kolektivne »duhovnosti«, odnosno sarada iza koje se kriju porazi duha i nadiruce ocajanje, sve u znaku zrtve (rezima, opozicije, profesora, roditelja, uopste »nepravednog okruzenja«) i zauzdavanja poriva iz kojih bi isijavala nada i zaista snaznija teznja za slobodom.
Nada, ipak, postoji. I to ne samo zato sto je ona coveku naprosto urodjena, nego smo na nju i silom prilika upuceni, i to pre svega sve dramaticnijim dogadjajima. Iako se zarista minulih ratova nisu ugasila, tinja zar i novih sukoba koji ni rat ne iskljucuju. A u samoj Srbiji sleglo se sve ono sto je van nje do sada ratovalo, a i mnogo zrtava dosadasnjih ratova. Raste i broj zrtava vaskolike politike ovdasnjeg rezima. Nasilje je sve sire i brutalnije, a zatvaranjem mnogih fabrika i ustanova – od 26. maja i univerziteta – nestaju i oslonci otpora. Kako pribeci, recimo, »obustavi rada«, strajku, kada je rezim rad vec »obustavio«! Ogoljeno nasilje izaziva ogoljeni otpor.
Izvesna nada u skori svrsetak nase drame pociva bas na toj cinjenici sto rezim koji se odrzavao silom izvan Srbije i selektivnim nasiljem u Srbiji sada mahnito vitla pretnjom silom prema vani, a unutar zemlje praktikuje sve manje selektivni teror. Takav rezim moze racunati na opstanak samo onoliko koliko je otpor haoticniji, slabiji i neorganizovaniji, i onoliko dugo koliko rezim, neposredno ili preko svojih »kanala«, uspe da ga ucini haoticnijim, a time i laksim plenom nasilja. Dabome, nisu iskljucena ni moguca »cuda«. Primetno je i polaganje nade u spas koji bi dosao izvan Srbije, vec prema odgovarajucoj tradiciji, s Istoka ili Zapada.
Nada u promene, uprkos svemu, opstaje; ona se, doduse, vec sada »kupa u krvi«, a razni silnici prete da je i uguse pravom poplavom krvi – masovnim krvoprolicem. Pomalja se, ipak, jedna istinska nada u izlaz bez krvoprolica, utoliko realnija nada ukoliko njeni protagonisti uspesnije proziru i nadilaze razne parade i sarade zastiruci stvarni a ne virtuelni put ka buducnosti, u ovom a ne u »zagrobnom zivotu«. I bice »zivotodajne« nade sve dotle dok verujemo da mozemo pre svih mi sami, a ne bilo ko drugi umesto nas, da izidjemo iz tunela u kojem vec poduze na razne nacine tumaramo.