Kada je nedavno, na zahtev Ustavnog suda, donet zakon po kojem su republicke skupstine obavezne da u Vece republika Savezne skupstine biraju poslanike po principu srazmerne stranacke zastupljenosti, samo su naivni mogli da poveruju da se najzad ispravlja jedna dugogodisnja samovolja. Skupstina Srbije odmah je izmislila trik kako da ovo zakonsko pravilo zaobidje. Ona je jednostavno dala ovlascenje svom predsedniku da, ukoliko opozicioni poslanici nisu prisutni, sve mandate podari samo rezimskim strankama. Posto poslanici SPO bojkotuju skupstinske sednice zbog odbijanja vlasti da se preko anketnog odbora utvrde uzroci nesrece na ibarskoj magistrali, mandati su raspodeljeni ovako: u Vece republika Savezne skupstine izabrano je 9 espeesovaca, 9 radikala i 2 julovca. Tako je jedna jedina odredba anulirala osnovna nacela i duh celog zakona.
Uostalom, ova vlast vec odavno uigrava svoju tehnologiju kako da pomocu zakona jos vise ucvrsti bezakonje. Gotovo u dlaku isto odigralo se i u oktobru 1998. kada je donet Zakon o javnom informisanju. U njegovom prvom delu jasno pise da su mediji u Srbiji slobodni, preuzete su i mnoge zvucne formulacije iz zakona i prakse demokratskog sveta, a onda je dodat onaj famozni clan 67 koji sve okrece na glavu. Prema tom zakonskom clanu, medije besomucno kaznjavaju sudije za prekrsaje drakonskim novcanim globama, sto ne postoji nigde u svetu. Mnogi nezavisni mediji su po tom clanu vec unisteni, drugi su na putu da nestanu.
Tako je rezim postupio i sa Zakonom o lokalnoj samoupravi i sa mnogim drugim propisima. Kod nas se na taj nacin potpuno brise granica izmedju zakonitosti i bezakonja. U cemu je onda razlika izmedju naseg najviseg zakonodavnog organa, Skupstine Srbije, i poslednjeg policajca koji samovoljno prebije na ulici koga stigne?