»Razlicitim spekulacijama i tendencioznim konstrukcijama, u poslednje vreme i u nekim sredstvima javnog informisanja, institucija vrhovnog komandanta Vojske Jugoslavije, postala je, potpuno neosnovano, i bez ikakvog stvarnog povoda i razloga, predmet posebnog interesovanja i razmatranja. Neprincipijelnim spekulacijama i neosnovanim kritikama posebno se isticu nekompetentni lideri pojedinih marginalnih stranaka i neki bivsi pripadnici Vojske Jugoslavije. (...)
Na takve nasrtaje, napade i pretnje usmerene na podrivanje odbrane i ugrozavanje bezbednosti zemlje, Vojska Jugoslavije objektivno mora da reaguje. (...) Nesumnjiva je obaveza nadleznih drzavnih organa da prema nosiocima ovakvih i slicnih napada preduzmu zakonom predvidjene mere.«

Generali i politika

Citirani tekst deo je saopstenja kojim je Informativna sluzba Generalstaba VJ izasla u javnost 4. maja ove godine. (Citat je bukvalno prepisan, od zareza do tacke, iz nedeljnika Vojska od 11. maja 2000.) Iz navedenog teksta jasno se razabire nekoliko stvari: prvo, nas generalitet poistovecuje bezbednost i odbranu zemlje sa bezbednoscu institucije (uzgred: neustavne!) vrhovnog komandanta; drugo, posmatrano iz generalske vizure, Vojska i njen vrhovni komandant ne treba ni da budu u vidnom polju javnosti; i trece, zalegavsi iza predsednika savezne nam drzave, generali VJ ne samo da pozivaju »nadlezne drzavne organe« da »preduzmu zakonom predvidjene mere«, nego porucuju »liderima pojedinih marginalnih stranaka« (i ne samo njima!) da je Vojska spremna cak i oruzjem da brani samouspostavljenu instituciju vrhovnog komandanta.
Ako je suditi po nekim izjavama, progresivni eselon drzavljana SR Jugoslavije, koji kao hleb nasusni prizeljkuje promenu vlasti sa Slobodanom Milosevicem na celu, shvatio je pomenutu poruku kao opasnu pretnju upucenu i »nasem narodu«, dakle onom istom narodu u koji se vojni vrh i njegov Vrhovni – hajde da budemo odmereni – onako neodgovorno zaklinju. (U nas cesto rabljena sintagma »nas narod i njegova vojska«, u smislu zajednicke sudbine – iziskuje poseban osvrt.) Takodje je u najmanju ruku indikativno to da je poruka lansirana iz Generalstaba u casu kada je oficijelna vrhovna vlast u Beogradu pripremala pozar u Pozarevcu, kao odgovor na u tom gradu zakazani, pa u poslednjem trenutku otkazani, miting politicke opozicije.
Moglo bi se reci da receno saopstenje Informativne sluzbe Generalstaba predstavlja vrhunac u verbalnim javnim istupima, odnosno nastupima (u poslednje vreme veoma ucestalim!) ovdasnjih generala na domacoj politickoj estradi. Od tih izjava mogla bi se sastaviti obimna »hrestomatija« u kojoj bi, po ucestalosti javljanja, bez konkurencije prvo mesto zauzeli savremeni »kosovski junaci«.
Medjutim, nije ovde samo rec o verbalnim »deliktima« nasih vojnih korifeja, nego i o radnjama drugacije naravi, a u vojnickoj reziji i izvedbi, dakako. Hocemo, naime, da kazemo i to da su vojni zvanicnici podneli i krivicnu prijavu protiv jednog od istaknutijih opozicionih politickih delatnika; da su izdejstvovali kaznu redakciji jednih nezavisnih novina u nas, i to po slovu i duhu ozloglasenog Zakona o informisanju, etc. Pardon, jos da pomenemo i vojno »uvezbavanje strogoce« po Crnoj Gori, narocito u izvedbi Sedmog bataljona Vojne policije.
Nasa javnost, pa najvecma i domaci vojni eksperti nenaklonjeni Milosevicevoj vlasti, govore o tome kao o »umesanosti Vojske Jugoslavije u politiku«, odnosno govore o tome kako su se »generali drsko umesali u politiku«, sto ce reci onde gde im nije mesto. Potpisnik ovog teksta problem vidi iz drugacijeg rakursa i tvrdi da nisu generali usli u politiku, nego, naprotiv: politika je usla medju generale, odnosno u Vojsku Jugoslavije. Neko je vec na tu tezu pomalo i sarkasticno uzvratio poznatom doskocicom: »Nije sija, nego vrat«. Ali nije tako, razlika je sustinska. Jer, da su generali usli u politiku, oni bi u toj politici nesto i znacili kao samostalan subjekt, u kojem bismo slucaju mogli govoriti o nekom obliku vojnog udara. Kao sto vidimo, od toga na nasem politickom poligonu nema ni traga; u nas je vladajuca koalicija instrumentalizovala na samo generalitet, nego i ceo oficirski kor. Stavise, uz nesto preterivanja bi se moglo reci da je Vojska Jugoslavije postala licna garda vladajuce familije! I u tome je i nesreca Vojske i drustvena nesreca! Ali, tome cemo se vratiti nesto docnije.

Zloupotreba vojske

Ako cemo pravo, oruzana sila savezne nam drzave zlorabljena je (upravo o tome i govorimo) vise ili manje sve vreme od preimenovanja srpsko-crnogorskih ostataka upokojene bivse armije – »ceda svih nasih naroda i narodnosti« – u Vojsku Jugoslavije. To tvrdimo imajuci na umu teorijsku postavku vojne klasike po kojoj vojska svoju funkciju ostvaruje oruzanim nasiljem, bilo aktivnom upotrebom sile, bilo samo pretnjom silom, pri cemu je – narocito u kriznim vremenima – veoma tanka crta izmedju »stanja potencijalnosti« i »stanja aktivnosti«.
Od »velicanstvene pobede« nad »NATO agresorom« Vojska Jugoslavije se izrazito zlorabi u politicke svrhe. Kako i zasto? Sve do Kosova 1998/1999. Srbija i Crna Gora, u verziji oficijelnog Beograda, nisu bile u ratu, sto ce reci da su sve ratne havarije, od Karavanki pa do Drine, milosevicevski bezobzirno i spretno svaljene na pleca Vojske Jugoslavije. Sve vreme, smestena izmedju mutne Drine i krvavog Kosova 1999, Vojska se nekako koprcala na margini Vodjinog milosrdja, nastojeci da amortizuje svoj profesionalni sunovrat izjavama tipa: kako »Vojska deli sudbinu svog naroda«, i kako je bas ona zasluzna za to sto se rat sa teritorija bivsih »bratskih republika« nije prelio i na teritoriju »skracene Jugoslavije« (medju njima, i eks nacelnik Generalstaba Momcilo Perisic).
Sta god da mislimo o ratu na Kosovu (cija se zavrsnica odigrala NATO intervencijom u prolece i leto prosle godine) i kako god ga kvalifikovali i klasifikovali, Slobodan Milosevic je iz tog rata – ali iskljucivo sa stanovista ocuvanja svoje vlasti – izasao kao pobednik! (Ne otkrivamo Ameriku; i u nas su o tome brda hartije ispisana, ali tema ipak tek ocekuje svog temeljnog i nepristrasnog istrazivaca.) Podsetimo se da je Vodja na »odbrani« »svete srpske zemlje« ponovo digao na noge srpski nacionalni korpus i brze i lakse nego sto se ocekivalo, pri cemu je malo ko postavljao pitanje: zasto ponovo u rat? Za takav upit valjalo je imati nesto vise intelektualne i moralne kurazi od uprosecenih, izmedju ostalog i zato jer je Milosevicev agitprop vec samo pitanje pretvorio u opasnu zamku »izdaje« (nasuprot nabujalom »patriotizmu«).
Frustrirani generali Vojske Jugoslavije, optereceni teskom hipotekom gubitnika, i Slobodan Milosevic kao njihov vrhovni komandant (ponavljamo: zanemarimo ovaj cas ustavne odrednice, sto je takodje tema posebnog razmatranja), definitivno su na Kosovu dobili ratnog takmaca (bolje reci: neprijatelja!) po meri svojih zelja, i to u neobicnoj kombinaciji: raketno-bombardersko-vazdusne snage NATO-a kao podrska »kopnenim snagama« u vidu »20 000 siptarskih terorista«! Em je Milosevic navukao vojnu i politicku pamet Zapada na tanak led vojne intervencije; em mu je uspelo da njegova drzava i vojska, u ne bas zanemarljivom delu medjunarodne javnosti (pa i one na Zapadu), ovaj put budu identifikovane kao zrtve agresije, i to prvi i jedini put otkako je pocelo razaranje bivse Jugoslavije! U isto vreme, njegovi generali, ne bez smisla za manevar i primenu najrazlicitijih (ne samo ratnih!) lukavstva, izbegli su (uglavnom) najvecu ubitacnost vazdusnih udara i sacuvali svoje snage od gubitaka koji se ne bi mogli podneti.
Kakvi sjajni preduslovi da se upravo u kriticnom trenutku po Miloseviceve borbene eselone na Kosovu prihvate uslovi kapitulacije, ali tako da se kapitulacija »svom narodu« moze prezentovati kao – pobeda! Ni casa ne caseci, majstor Milosevic izlazi iz podzemne udobnosti atomskog sklonista na svetlost pozornice i proglasava »velicanstvenu pobedu«. Logicki sled je dalje krajnje uproscen: takvu »pobedu« mogla je izvojevati samo »najbolja vojska na svetu«; »najbolju vojsku« moze da iznedri »najbolji narod«; ni »najbolja vojska« ne moze da uradi nista bez »najboljih komandanata«; a oni, opet, ne mogu bez vrhovnog komandanta, koji takodje ne moze biti ispod vrednosne kategorije »najbolji«. I tu je »kosovski ciklus« bio zatvoren.
U toku je postkosovski cirkus, pardon: »ciklus«, tj. politicka kapitalizacija »pobede«, koja, opet, jedva moze i da se zamisli bez aktivnog ucesca generala u toj svekolikoj paradi izgradnje Potemkin-Mrkonjicevih sela. Jer, ko bi mogao ubedljivije i plasticnije od generala da »kroz narod« prenosi novi kosovski mit; ko bi to mogao bolje od kosovskih junaka koji su »krvarili na bojnom polju«. Tako su generali VJ sa sebe otresli valjda i poslednju prasinu hipoteke gubitnika, a s druge strane, ne moze a da ne godi sva ona slava kojom su ovencani. A povrh svega, buduci da je sve najvecma islo u prilog vrhovnoj vlasti, generali su bili pristojno i nagradjeni: pljustali su cinovi i odlikovanja, plate su im skocile vise od sto posto, a Vojska, kao institucija, sa drustvene margine uvedena je u epicentar politickog zivota. Zato se i ne treba cuditi sto gospoda generali onako »zestoko uzvracaju« i na najbenignije primedbe upucene na adresu njihovog vrhovnog komandanta, a ne daj boze da im se jos dirne i u recene stecevine.

Pod cijom kontrolom?

E, sad, nasa politicka opozicija i primereni joj elektorat hteli bi da Vojska drzi ekvidistancu prema svim politickim strankama. Naravno, mogu se u tom smislu upucivati zamerke generalima jer tako ne stoje stvari. Ali, nije za to kriva samo Vojska. Mi bismo hteli da Vojska Jugoslavije funkcionise po modelu profesionalno obrazovane armije pod civilnom kontrolom; dakle, hteli bismo da Vojska funkcionise po modelu zapadne demokratije! Kako je to moguce u nasem slucaju kada u nas nema ni »d« od demokratije; stavise, Vodja i ne priznaje opoziciju kao politicki subjekt. Kolika je krivica opozicije za takvo stanje stvari koje nije od juce? Ako ne funkcionise ni parlament ni vlada, niti bilo koja druga »institucija sistema« sem represivnog aparata – gde (i kome) da se na legalan i legitiman nacin postavi pitanje civilne kontrole VJ!? Zato je ovde uspostavljena kontrola nad Vojskom kakva je u datim uslovima jedino moguca. Citirajmo ponovo aktuelnog nacelnika Generalstaba:
»Vojska Jugoslavije je pod potpunom kontrolom civilne vlasti. Mi na tu civilizacijsku tekovinu moramo biti ponosni i ne treba da krijemo niti da se ogradjujemo pred bilo kim...« (Nedeljni telegraf, 26. 04. 2000). Naprosto, to je nasa vojnicka stvarnost.
Moze nam biti krivo sto je tako, narocito u odnosu na cinjenicu da od svojih usta odvajamo za tu Vojsku, ali nismo mnogo ucinili da se izmeni ta stvarnost.