| Dogadjanja
O odgovornosti
Na povratku kuci nismo videli mnogo ljudi slicnih nama.
Ibarskom magistralom nizali su se autobusi iz raznih gradova ove zemlje
(Valjevo, Kraljevo, Cacak, Uzice...), ali su u njima bili neki drugi ljudi:
jednoobrazno obuceni, podsisani, namrsteni i reseni da svoju jednoobraznost
cuvaju od svakog nenaoruzanog klinca koji se usudi da uleti medju sestoricu
sa pendrecima. Autobuse je pratio po jedan pretovareni kamion sa plavim
tablicama. Medju ono malo »civilnih« vozila posebno se isticala
jedna »stodvaesosmica« ciji se vozac zacudjujuce osorno ponasao
na putu punom policije (preticao iskljucivo na punoj liniji i sl.), pa
smo zakljucili da verovatno ni on nije nesto mnogo slican nama. Nije nam
bilo druge nego da nagazimo gas i nestanemo sto dalje i od svojih saputnika
i od mesta sa kojeg smo se vracali. I mi i oni.
Znajuci da smo se vracali sa mitinga opozicije u Beogradu, mozda i
nije cudo sto usput nismo videli mnogo ljudi slicnih nama.
Uz kontinuirani rast nasilja aktuelnog rezima prema gradjanima, kriza stranaka
demokratske opozicije je vec duze vreme jedna od tri najupadljivije konstante
politickog, a samim tim i svakog drugog zivota u Srbiji. Preplitanje ova
dva problema tokom poslednjih meseci, oliceno u neadekvatnom reagovanju
opozicije na divljanje »cuvara reda« nad demonstrantima, studentima
i pripadnicima Otpora i otimanje nezavisnih medija, preti da razbije i
onu energiju za promene probudjenu samo zahvaljujuci svesti gradjana da
Milosevic mora da ode, »pa makar ga zamenio i crni djavo«.
Novi talas razocaranja u opozicione stranke, uglavnom nastao oko njihovog
neodgovornog ponasanja prema zrtvama drzavnog terora, istovremeno ukazuje
i na treci veliki problem – zasto mi gradjani krizu opozicije dozivljavamo
kao izgovor da ne branimo sopstvene zivote. Ako opozicioni lideri odgovornost
za nasilje prebacuju na rezim, da li to znaci da mi sada treba odgovornost
za odbranu da prebacujemo na opoziciju. Ili je krajnje vreme da neko vec
jednom preuzme odgovornost na sebe i preokrene tok stvari u kontrasmeru
– unapred! Ako ne poremetimo kolotecinu represivne vlasti, opozicije uljuljkane
u cinjenici da nikako ne moze biti gora od rezima koji je uveo zemlju u
cetiri rata i gradjana koji svojim razocaranjem i odustajanjem precutno
podrzavaju ovakvo stanje, ako jasno ne stavimo do znanja opoziciji da i
ona ima sansu samo kao nas saveznik u borbi protiv rezima, a da se sa saveznicima
u kriznim situacijama uspostavlja dijalog a ne razmenjivanje parola na
mitinzima, ako mi iz »slobodnih gradova«, bez straha da ce
nas neko proglasiti saradnicima rezima, ne postavimo javno pitanje da li
smo pre cetiri godine glasali za ovakvu lokalnu vlast, i ko uopste vrsi
vlast u gradovima u kojima se za javne skupove trci po dozvolu u policiju,
ako konacno ne nateramo opoziciju da vec jednom dobije te izbore i preuzme
odgovornost za demokratske promene sa onim kvalitetom koji mi od njih zahtevamo,
ako sve to ne uradimo sto pre, onda slobodno mozemo reci da smo neodgovorno
prokockali poslednju sansu da uradimo nesto sa svojim zivotima.
Ivan Zlatic
|
