Broj 240-241

Dogadjanja

O odgovornosti

Na povratku kuci nismo videli mnogo ljudi slicnih nama.
Ibarskom magistralom nizali su se autobusi iz raznih gradova ove zemlje (Valjevo, Kraljevo, Cacak, Uzice...), ali su u njima bili neki drugi ljudi: jednoobrazno obuceni, podsisani, namrsteni i reseni da svoju jednoobraznost cuvaju od svakog nenaoruzanog klinca koji se usudi da uleti medju sestoricu sa pendrecima. Autobuse je pratio po jedan pretovareni kamion sa plavim tablicama. Medju ono malo »civilnih« vozila posebno se isticala jedna »stodvaesosmica« ciji se vozac zacudjujuce osorno ponasao na putu punom policije (preticao iskljucivo na punoj liniji i sl.), pa smo zakljucili da verovatno ni on nije nesto mnogo slican nama. Nije nam bilo druge nego da nagazimo gas i nestanemo sto dalje i od svojih saputnika i od mesta sa kojeg smo se vracali. I mi i oni.
Znajuci da smo se vracali sa mitinga opozicije u Beogradu, mozda i nije cudo sto usput nismo videli mnogo ljudi slicnih nama.

Uz kontinuirani rast nasilja aktuelnog rezima prema gradjanima, kriza stranaka demokratske opozicije je vec duze vreme jedna od tri najupadljivije konstante politickog, a samim tim i svakog drugog zivota u Srbiji. Preplitanje ova dva problema tokom poslednjih meseci, oliceno u neadekvatnom reagovanju opozicije na divljanje »cuvara reda« nad demonstrantima, studentima i pripadnicima Otpora i otimanje nezavisnih medija, preti da razbije i onu energiju za promene probudjenu samo zahvaljujuci svesti gradjana da Milosevic mora da ode, »pa makar ga zamenio i crni djavo«. Novi talas razocaranja u opozicione stranke, uglavnom nastao oko njihovog neodgovornog ponasanja prema zrtvama drzavnog terora, istovremeno ukazuje i na treci veliki problem zasto mi gradjani krizu opozicije dozivljavamo kao izgovor da ne branimo sopstvene zivote. Ako opozicioni lideri odgovornost za nasilje prebacuju na rezim, da li to znaci da mi sada treba odgovornost za odbranu da prebacujemo na opoziciju. Ili je krajnje vreme da neko vec jednom preuzme odgovornost na sebe i preokrene tok stvari u kontrasmeru unapred! Ako ne poremetimo kolotecinu represivne vlasti, opozicije uljuljkane u cinjenici da nikako ne moze biti gora od rezima koji je uveo zemlju u cetiri rata i gradjana koji svojim razocaranjem i odustajanjem precutno podrzavaju ovakvo stanje, ako jasno ne stavimo do znanja opoziciji da i ona ima sansu samo kao nas saveznik u borbi protiv rezima, a da se sa saveznicima u kriznim situacijama uspostavlja dijalog a ne razmenjivanje parola na mitinzima, ako mi iz »slobodnih gradova«, bez straha da ce nas neko proglasiti saradnicima rezima, ne postavimo javno pitanje da li smo pre cetiri godine glasali za ovakvu lokalnu vlast, i ko uopste vrsi vlast u gradovima u kojima se za javne skupove trci po dozvolu u policiju, ako konacno ne nateramo opoziciju da vec jednom dobije te izbore i preuzme odgovornost za demokratske promene sa onim kvalitetom koji mi od njih zahtevamo, ako sve to ne uradimo sto pre, onda slobodno mozemo reci da smo neodgovorno prokockali poslednju sansu da uradimo nesto sa svojim zivotima.
Ivan Zlatic
 

© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar