Multietnicke i multikonfesionalne sredine imaju cari; nesto je u njima specificno, neki red po kojem se suzivot odvija. U jednom Njujorku, megalopolisu od desetak miliona stanovnika, to verovatno niko ne bi primetio, ali u malom Priboju, vidi se na prvi pogled. Lokalni odbor Gradjanskog saveza Srbije organizovao je 4. juna konferenciju pod nazivom »Sandzak – Mi zivimo zajedno«, na kojoj su ucestvovali i clanovi redakcije Republike. Medijator je bio Miroslav Filipovic, potpredsednik GSS i opstinski sekretar za kulturu u Uzicu.
Prva zanimljiva situacija dogodila se vec kod zauzimanja mesta. S jedne strane seli su predstavnici SPO i DS, preko puta predstavnici muslimanskih partija, SDA i Koalicije Rasima Ljajica (jedan do drugog!?), predstavnici nevladinih organizacija i lokalnih medija; pored medijatora, a desno od potonjih bili su ucesnici iz GSS, SDU i Republike, naspram njih – zainteresovana malobrojna publika. Kasnije ce se pokazati da raspored oko stola ima dublju pozadinu.
Diskusija je, iako je tema bila lokalna samouprava i mesovite zajednice, pocela velikim govorancijama, oslonjenim mahom na partijske programe i mitomaniju. Ucesnici nisu mogli cak da se sloze oko imena oblasti u kojoj zive, pa se tako govorilo o Sandzaku, Raskoj oblasti, odnosno Zlatiborskom okrugu. No, ubrzo su stvari posle ocekivanim tokom: govorilo se o lokalnim problemima, nacinima da se trenutno stanje poboljsa i buducnosti.
Bio je to prvi put, od proklamovanog uvodjenja visestranacja u Srbiji, da su za istim stolom sedeli predstavnici Udruzene opozicije (DS, GSS, SDU, Koalicije Rasima Ljajica i tada jos SPO) i SDA. Ako se moraju traziti konkretni rezultati ove konferencije, onda je susret snaga suprotstavljenih vladajucoj koaliciji i obecanje da ce se ponovo sastati glavni. Bitno je i da su, na kraju, nesputano razgovarali o temama koje ih tiste, kao na primer etnickom ciscenju muslimana i nedostupnosti javnih funkcija za njih. Naravno, nije se moglo zaobici ni pitanje kolektivne krivice ili odgovornosti, ali lokalni ucesnici nisu demonstrirali visoko znanje u toj oblasti.
Gradic od dvadesetak hiljada stanovnika (navodno 35 u celoj opstini), Priboj je od 1990. imao vrlo zanimljivu lokalnu politiku. Intelektualci tog dela Sandzaka sastali su se i sacinili pre deset godina deklaraciju sto valja ciniti, i nista vise. Pocetkom devedesetih vrseno je zastrasivanje muslimana, a prema podacima regionalnog Helsinskog komiteta bilo je i ubistava i prisilnog iseljavanja. Otmica u Strpcima, udaljenim svega 14 kilometara, imala je velikog odjeka u Priboju. Muslimani su se poceli iseljavati; procenjuje se da ih je otislo oko osam hiljada. Ovaj trend je uzeo maha narocito tokom NATO bombardovanja.
Na prvim izborima za lokalnu samoupravu 1992. pobedio je SPO. Cetiri godine kasnije, ubedljivo trijumfuje SPS–JUL–ND, a opoziciju u 41-clanom opstinskom parlamentu cine dva odbornika SPO (ne pojavljuju se na sednicama) i cetiri SDA. Stranke Udruzene opozicije sada razmatraju tvorenje zajednicke liste za Priboj, u koju bi valjalo ukljuciti i najvecu muslimansku partiju, SDA Sulejmana Ugljanina. Ostaje da se vidi mogu li lokalni odbori i njihove centrale prevazici svoje sujete i ponuditi gradjanima realnu alternativu.