Broj 240-241

Privreda

Ekonomija beznadja

Kaznene mere koje je prema SR Jugoslaviji sredinom maja trebalo da uvede Evropska unija odlozene su za kraj juna meseca da bi se ustanovilo treba li ih popustati ili zaostravati. Jedan predstavnik Medjunarodne krizne grupe ustvrdio je da ce se procenjivati ne samo ponasanje vlasti u Srbiji nego i opozicije i gradjana. Odnosno njihovo reagovanje na ponasanje vlasti. Onako kako su zamisljene, evropske mere ravne su definitivnoj blokadi Srbije uz osetno blazi tretman za Crnu Goru i Kosovo. Predvidjeno poostravanje finansijskih sankcija, koje podrazumeva blokadu svih finansijskih fondova i zabranu investiranja za vlade i preduzeca iz EU u SR Jugoslaviju, kao i uvodjenje »crne liste« preduzeca sa kojima se zabranjuje svako poslovanje, jer rade u korist rezima Slobodana Milosevica, su ocekivani. »Bela lista« je zapravo ono sto ima izgleda da definitivno dokrajci jugoslovensku privredu. Naime, na toj listi nasla bi se preduzeca kojima je dozvoljena trgovina sa firmama iz EU ali uz tri uslova. Prvo, da podnesu dokaze da ne pomazu jugoslovensku i srpsku vladu. Drugo, da njihove mesecne transakcije sa firmama u EU ne prelaze iznos od 100 000 evra. Trece, da ne smeju raditi u sektoru bankarstva, finansija, saobracaja, petrohemije, metalske industrije, energetike i proizvodnje vojne opreme. Na manje prostora bi stao spisak preduzeca koja preostaju.
Aneks te liste govori da se pod terminom »jugoslovenska i srpska vlada« podrazumevaju sva tela, agencije i organi vlada na svim nivoima, sve kompanije i institucije koje kontrolise vlada, sve socijalne institucije pod kontrolom vlade... Posle toga prakticno ne ostaje prostora ni za koga. Jedna bolnica, na primer, kojoj je neophodan deo za skener, nema nikakve sanse da ga uveze, jer je formalno socijalna ustanova koju kontrolise vlada. Istrazivanja pokazuju da je 61,7 odsto jugoslovenske privrede zavisno od uvoza opreme i znanja. Sve govori da ce mere, primene li se u tom vidu, postici planirani cilj u ekonomskom smislu. Politicki, one su ogroman poen za Milosevica, koji ce svojoj ksenofobnoj retorici moci ponovo da doda poznatu recenicu »Vas (jedino) ja volim« i time postigne nove poene.

Siromahu nije moguce naplatiti kaznu

Ekonomija je vid zivota, a njega ipak nije moguce zaustaviti. Uprkos dosadasnjim sankcijama, jugoslovenska spoljnotrgovinska razmena sa EU u prva tri meseca ove godine iznosila je 499,2 miliona dolara i taj nivo je manji za 11,7 odsto nego pre godinu dana. Italija je prvi evropski partner jugoslovenske privrede u pomenutom razdoblju. Dakle, privreda koja je verovatno unapred, ili naknadno, saznala za mere nije ih smatrala ostvarivim ili jednostavno nije imala novaca da obezbedi vece zalihe za razdoblje totalnih sankcija. To su cinjenice pred kojima se nalazi jugoslovenska privreda koja vec sada proizvodi manje od jedne trecine onoga sto je proizvodila 1989. godine, odnosno pre raspada tadasnje Jugoslavije.

Ucinak dosadasnjeg raspadanja uocava se, na primer, i po tome sto se svakoga jutra, sat ili dva pre otvaranja radnji, formiraju redovi pred samouslugama za ulje, mleko i druge najelementarnije prehrambene proizvode kojima drzava garantuje cenu ali ne i dovoljne kolicine. Postoje i drugi redovi, a to su oni koji se formiraju ispred sedista Telekoma (s italijanskim kapitalom) u kojima boljestojeci gradjani cekaju da dobiju broj za svoj mobitel. Siromastvo i korupcija su nerazdvojne stvari. Jedna anketa, koju objavljuje Ekonomski magazin, pokazuje da se svaki peti gradjanin nasao u situaciji da mu je trazeno da plati mito. Na prvom mestu onih koji traze mito su lekari, zatim poslodavci u drzavnim firmama, policija, carinici i komunalni sluzbenici. Eto ko i kako ima novaca za mobitel. Jos gore je sto partijska drzava pomocu zakona uvodi korupciju u sistem. Suprotno razumu je da drzava koja se nalazi pod sankcijama ne samo da uvodi dozvole za uvoz nego i za izvoz robe. Dozvole imaju logiku samo kao metod za iznudjivanje mita za sluzbenike koji na tim poslovima rade, odnosno za funkcionere u partiji na vlasti, koji urgiraju da se dozvola dobije.
Nebojsa Covic, predsednik Upravnog odbora kompanije FMP i predsednik Demokratske alternative, kaze da njegova firma vec tri godine nije dobila ni jednu jedinu dozvolu samo zato sto je on vodja jedne od opozicionih partija. Njegovoj firmi neprestano iskljucuju struju i gas iako racune placa unapred. Na taj nacin drzava njegove, nekad dobro placene radnike, prebacuje u grupu onih koji su prinudjeni da cekaju u redovima umesto da na pijacama istu tu robu, u tajnoj reziji drzave, kupuju po znatno visim cenama.

Niko me ne moze platiti tako malo...

Pljackom, ratom i suludom politikom stanovnistvo je osiromaseno do te mere da su besmislena poredjenja plata sa drugim zemljama sem sa onima koje su nastale nakon raspada Jugoslavije. Sta bilo ko u svetu, sem neverovanja, moze da izrazi kada cuje da je prosecna plata, u danasnjoj Jugoslaviji, aprila meseca iznosila 85 DEM, a prosecna penzija samo 62 DEM. Istovremeno, u »siromasnoj« Makedoniji plata je iznosila 322 DEM, a u »bogatoj« Sloveniji 1198 DEM, po cemu je recito dokazala da vise ne spada u istu skupinu drzava. Pri tom, u SR Jugoslaviji plate neprekidno realno opadaju dok u susednim drzavama rastu. Cinjenica je da su cene hrane u odnosu na druge zemlje niske, ali su zato cene proizvoda iz uvoza vise nego u susednim drzavama. Lekovi, sredstva za higijenu, kozmetika, gotovo su nedostizni za gradjane sa prosecnim primanjima. Vrednost potrosacke korpe je dva i po puta veca od prosecne plate. Pre raspada ex-Jugoslavije u Srbiji je prosecna plata bila osam puta veca od sadasnje i za 34 odsto veca od potrosacke korpe.
Logicno je pitanje kako je na tom nivou moguce preziveti. U prvom redu ogroman broj zaposlenih nalazi dodatne prihode u sivoj ekonomiji i svercu. Od oko pola miliona formalno zaposlenih, naime onih koji nisu izbaceni sa posla, ali nemaju ni razloga da dolaze u preduzeca, koja ne rade, bar 10 odsto radi kod privatnih vlasnika trgovina i servisa. Ostali preprodaju benzin i cigarete na ulicama, kojima ih snabdeva drzavna mafija i brine da ih policija ne uznemirava u tom poslu. Nemali broj zivi od pomoci koju dobija od rodjaka zaposlenih u inostranstvu. Racuna se da na taj nacin u zemlju udje izmedju 800 miliona i milijardu DEM godisnje.

U vreme uvodjenja sankcija 1992. godine vlasti su pokusale da omalovaze njihov znacaj tvrdnjom da zemlja ima dovoljno sopstvene hrane i energije, te da joj nije tesko da prebrodi i taj dokaz »mrznje celoga sveta prema hrabrom i dostojanstvenom srpskom narodu«. Medjutim, poljoprivreda je danas u katastrofalnom polozaju. Proizvodnja psenice, jecma i secerne repe pala je na polovinu proizvodnje od pre deset godina. Mesa je za 36 odsto manje. Porasla je jedino proizvodnja kukuruza i to za 80 odsto, jer je kukuruz jedino sto seljak moze dugo da cuva i da ga najlakse menja za druge proizvode kao sto su vestacko djubrivo, nafta... Nakon zabrane izvoza iz Srbije u Crnu Goru (drugu federalnu jedinicu) kilogram svinja, zive vage, otkupljuje se po ceni od 0,83 DEM! Za litar mleka proizvodjac dobija samo 0,12 DEM i potrebno je da proda 7 litara mleka za jednu kutiju svercovanih cigareta. Gotovo citavog proleca ove godine veliki deo Vojvodine je bio poplavljen tako da se nije moglo sejati, a ono sto je u jesen posejano najvecim delom je istrulelo pod vodom. Druge krajeve zahvatila je susa, pa kukuruz, pasulj i drugo bilje nisu ni nikli. Meteoroloske sankcije prete da budu efikasnije od onih koje propisuje EU.

Elektricno cudo

Proizvodnja elektricne energije je pravo cudo. Uprkos nedostatku rezervnih delova za uvezene agregate, mazuta za gorivo i grafitnim bombama kojima je NATO nekoliko puta razbijao celokupan sistem elektroprivrede, jos uvek je proizvodnja dovoljna da pokrije domace potrebe uz povremena iskljucenja u vreme najvece potrosnje. Istina, nekada je srpska elektroprivreda snabdevala strujom veci deo ondasnje Jugoslavije i izvozila u druge zemlje. Nafte je bilo gotovo dovoljno u prvim godinama uvodjenja sankcija, jer su pored intenzivnog sverca iz susednih zemalja maksimalno korisceni izvori nafte koji su se nalazili na hrvatskoj teritoriji okupiranoj od strane Miloseviceve vojske. Danas najveci deo uvoza, od 274 miliona dolara, iz Rusije otpada na naftu i gas. Ni Rusija, za koju jugoslovenski vlastodrsci stalno ponavljaju da im je najveci prijatelj, nije sklona da besplatno daje naftu pa je uvoz iz te zemlje pao na samo 25 odsto iznosa od pre deset godina. Novi ruski kredit od preko 100 miliona dolara verovatno ce posluziti samo da pokrije stara dugovanja.
Osiromasenje stanovnistva najbolje se vidi po tome sto je odnos nekadasnje i danasnje bankarske stednje jednostavno nemerljiv. Naime, danas je on ravan nuli. Razlog za to je sto su banke posluzile rezimu za najefikasniju pljacku gradjana. Prvo je prakticno nacionalizovana devizna stednja od 6,5 milijardi DEM, a zatim je sistemom finansijskih piramida tokom hiperinflacije od gradjana izvuceno narednih 6 milijardi DEM, kako u svojoj knjizi Ekonomija destrukcije dokumentuje ekonomista Mladjan Dinkic. Taj iznos je cak nesto veci od sredstava kojima Evropska unija u narednih pet godina namerava da revitalizuje privredu celog Balkana.
Vlasnica cuvene »Dafiment« banke, Dafina Milanovic, upravo je ovih dana zajedno sa koferom svog basnoslovno vrednog nakita otisla na Kipar, najverovatnije da se nikada vise ne vrati. Medijski je vesto pripremljeno njeno bekstvo objavljivanjem vesti da ce njena banka ponovo poceti da radi i da isplacuje dugove gradjanstvu. Pohlepa nema granica pa je Dafina obecavajuci kamate od 15 odsto u devizama i 300 odsto u dinarima mesecno (!) uspela da zgrne ogromno bogatstvo iako je najveci deo uloga davala direktno drzavi za investicije, za saniranje drzavnih preduzeca, isplatu penzija i dakako za bogat mito politicarima na pozicijama. Kada je presusio taj izvor ona je, kao i gazda Jezda, bez suda gurnuta u stranu da bi joj konacno bilo dozvoljeno da ode iz zemlje.
Gde god da se zagrebe po ovoj ekonomiji beznadja dobija se podjednako mracna slika. Moze se samo naslutiti sta je, na primer, sa industrijom motornih vozila koja danas radi sa samo 7 odsto kapaciteta. Ili masinogradnje koja je samo za jedan postotak bolja. Sta je sa radnicima koji su ostareli ne radeci nista, a da cak ni na tom poslu nema mladih koji bi ih zamenili. Iz zvanicnih statistika (kontradiktornih iako poticu iz istog izvora) proizlazi da je procenat nezaposlenih u odnosu na zaposlene 35,2 odsto. Medjutim, ako se nezaposlenima kojih zvanicno ima 810 000 doda i oko 400 000 onih koji su formalno zaposleni, a ne rade nista i ne primaju plate, onda stopa nezaposlenosti skace na 48 odsto. Zvanicno se ni na jedan od ovih podataka nece naici, vec na stopu nezaposlenosti od 16 odsto.
Kad se sve to sabere ostaje pitanje kako taj sistem jos traje sa velikim izgledima da nece uskoro pasti. Uzasnom medijskom presijom, korupcijom, ubistvima, Milosevicev rezim uspeo je da civilizacijski unazadi narod i da spreci svako ozbiljnije interesno udruzivanje. Spartakovu revoluciju podigli su robovi, burzoasku gradjani, proletersku radnici, a Milosevicevu olos. Na pomolu nema interesne grupe, ili klase kako bi marksisti rekli, koja bi bila u stanju da srusi sadasnju vladavinu. Ako je tacna racunica ekonomiste Jovana Rankovica, da se u poredjenju sa drugim evropskim zemljama Srbija danas nalazi na istom nivou kao i 1860. godine, onda se ne treba cuditi ako se kao noseca snaga novog prevrata, koje cesto vole da zovu revolucijama, pojavi seljastvo. Ono je tek pocelo ozbiljnije da bude pljackano niskim cenama hrane radi socijalnog smirivanja. Medjutim, zakon o oduzimanju zemlje onima koji ne placaju porez ili ne obradjuju zemlju, jer im se ne isplati, bude li stvarno sprovodjen, iznedrice »klasu« sa jasnim interesom da ne vise vilama, vec kalasnjikovima, menja stanje stvari.

Milutin Mitrovic 
 

© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar