Mirko Tepavac

I slepci vec vide da smo pred odlucujucom raskrsnicom, da ne kazem pateticno – sudbonosnom, iako je sve verovatnije da bi bas takva mogla biti. Brojne ankete uglavnom se podudaraju sa licnim utiscima koje svako od nas stice u susretima sa susedima, poznanicima i prijateljima. Porast nezadovoljstva, uz istovremeni pad uticaja politickih stranaka, simptom je opasnog klizanja ka haosu i gradjanskim sukobima. Sto ne budu mogle ili smele politicke stranke, ucinice stihija nezadovoljstva koju vise nece moci da kontrolise ni vlast ni opozicija.
Sve je jasnije da kompromitovana trojna koalicija ne moze preziveti regularne izbore, jer vise nece moci ni posteno da ih dobije ni neprimetno da ih pokrade. Na sve spremna, ona bi mogla da ne preda vlast i ako izgubi izbore, mozda cak i da ih ne raspise, ako ne bude sigurna da ce ih dobiti. Za to je stvorila vec sve neophodne preduslove: stiti se represivnim zakonima o stampi, univerzitetu i antiterorizmu, koji fakticki uvode zemlju u neobjavljeno vanredno stanje, postigla je visok stepen izolacije i podigla tvrde zidove parapatriotske ksenofobije, izolovala cak i reformski orijentisanu Crnu Goru. Sud sveta nije uvek pravedan, ali je uvek vazeci i zato ovoj vlasti nista drugo nije preostalo nego da zanemari i zataji sve sto drugi kazu (»jer klevecu i lazu«), pa cak i kad drugacije kazu malobrojni prijatelji.

Nepristajanje ne podrazumeva nasilje

Ako, dakle, u Srbiji demokratska tranzicija nije moguca mirnim putem, nice pravo pitanje: kako u takvim uslovima istrajati na zagovaranju nenasilja i legaliteta, kad vlast pojacava nasilje, resena da po svaku cenu i u ime patriotizma, odbrani od »izdajnika« svoje pravo da vekuje na vlasti. Da li se pomiriti sa tom cinjenicom ili preispitati resenost da se na nasilje odgovori nasiljem, na ogranicavanje sloboda, pobunom. Covek mora da se zapita primecuje li ova vlast kako raste nezadovoljstvo prema njoj zbog represije, ali i prema opoziciji zbog miroljubivosti i mlakosti. Nisu li to prilike u kojima vise nema uloge za Gandija, i kad bismo ga imali, nego pre za nekog Karlosa, koga, srecom, za sada jos nemamo.
Ova vlast je pre deset godina i ovladala Srbijom prihvatajuci se nasilja prema »tudjima«, koje je odredilo i danasnje njeno ponasanje prema »svojima«. Motivisana nacionalnom megalomanijom i autokratskim vlastoljubljem, ponesena niskim strastima koje je demagoski razbuktala, ona je resila da silom sacuva vlast koju je silom ojacala. Nacija je izneverila narod, Narod gradjanina, a gradjani sami sebe, pristankom na ucene nacionalnih prevaranata i laznih patriota. Vlast se hvali slabom opozicijom (koja pametna vlast se jos time ponosi!), a progonjena opozicija se nada da ce njen posao obaviti sami dogadjaji i da ce Evropa i svet uciniti ono sto ona nije u stanju.
Moze li u takvim uslovima bunt biti nenasilan i efikasan u isto vreme?

Ravnoteza straha i nasilja

Prekretnica je odvise veliki zalog za jeftine vladarske marifetluke i stranacke trikove u borbi za vlast. Izigravanje pravila demokratskih izbora danas je isto sto i – u uredjenom svetu – utaja poreza, krivokletstvo ili pranje novca. Vlast je resena da se sve politicke utakmice igraju na njenom terenu, sa njenim sudijama, po njenim pravilima, pred publikom sa njenim propusnicama i TV kamerama koje snimaju samo njene golove i samo protivnicke prekrsaje, bez stranih posmatraca i novinara.
Opozicija danas i nisu vise samo stranke i lideri, nego zabrinuti i nezadovoljni gradjani, a pre svega mladi ljudi o kojima se i radi. Tako se rodio i studentski Otpor, a vec danas postao uticajniji od veceg dela zbunjenih stranaka ciji politicki program ne ide dalje od ponude za bolje »naviganje« istim olupanim brodom. U toj atmosferi je Otpor stisnuo pesnicu i njegova je moralna prednost sto ne pretenduje da vlada nego da iznudi promenu vladavine. Zato toliko smeta rezimu, ali ne godi ni nekim opozicionim strankama. Bavljenje politikom postaje sve opasnije, pa posao mudrih danas sve energicnije nastavljaju hrabri.
Nailazi vreme u kojem dogadjajima nece moci da upravlja ni vlast, ni opozicija, ni politicke stranke, ni gradjani, ni Evropa ni spoljni svet. Odavno ovde nista vise nije regularno i standardno. Ostavimo se laznog optimizma, optimizam je danas drugo ime za inerciju i pasivizam. Sve ce se, izgleda, dogoditi neocekivano, neuobicajeno, pa i nenormalno. Nepredvidivost se danas jedino moze predvidjati, jer ni pozar ne izbija uvek na najzapaljivijem mestu. Covek moze da bude zakleto miroljubiv, ali ako samo okrece drugi obraz nasilniku ohrabrice ga da bude jos brutalniji. Upozorenje vojske da ce spreciti gradjanski rat otvorena je pretnja da ce se ugrozeni rezim oruzjem braniti. Postojeca ravnoteza straha i nasilja nece moci beskrajno da ostane neresena, a gradjanski rat – odavno inace moguc – polagano bi mogao da postane fatalno neizbezan.