Rezultati prevremenih lokalnih izbora u Podgorici i Herceg Novom su potpuno kontradiktorni, izuzetno kompleksni i ambivalentni i tek predstoje pazljivije analize. Kada se tome dodaju krajnje nepredvidljivo ponasanje Milosevicevog rezima, razvoj situacije u Srbiji i realpolitika medjunarodne zajednice koja nije uvek pozitivna niti preventivna, moze se reci da jos uvek ima i suvise nepoznanica da bi se danas nesto odredjenije moglo reci o resavanju drzavno-pravnog statusa Crne Gore.
Glavni utisak je da izborni rezultat, i pored odredjenih pomeranja, govori da se produzava status quo. U nasim uslovima to uopste nije pozitivan rezultat, jer u drzavnom pitanju kojim se ja bavim i ukupnim pitanjima ekonomskih i politickih reformi i tranzicije nosi vise negativnih mogucnosti, nego pozitivnih. To sto se produzava status quo je jedino pozitivno u odnosu na pogorsanje situacije, a najvece bi bilo izbijanje veceg i tezeg konflikta unutar Crne Gore. U odnosu na tu mogucnost, koja nazalost jos uvek postoji, ovaj status je pozitivan. Medjutim, u odnosu na opasnost od izbijanja tog sukoba, ovaj status quo ne bi se mogao oceniti kao pozitivan. Ovo stanje je status quo duboke unutrasnje podeljenosti birackog tela kad je rec o svim kljucnim vrednostima politicke zajednice, a narocito oko drzavnog pitanja Crne Gore: da li nezavisna Crna Gora ili Crna Gora u zajednickoj drzavi ove ili one vrste sa Srbijom. To je jedna duboka kulturna i politicka sizma koja ostaje i dalje problem Crne Gore.
Sledeca ocena bi mogla biti nesto optimistickija. Ako bi se posmatrala samo Podgorica – a za to ima osnova, jer je ona glavni grad i cetvrtina birackog tela, pa po tome ima najveci stepen reprezentativnosti – moze se uociti jedno znacajno pozitivno pomeranje. Kad se saberu glasovi koalicije Da zivimo bolje, LSCG, nekih drugih manjih i partija manjinskih naroda, na toj strani je oko 60 odsto glasova, a na strani Bulatoviceve koalicije Jugoslavija oko 40 odsto. Kad bismo mi ziveli u normalnoj zemlji, taj razmer bi bio dovoljan za raspisivanje demokratskog i bezbednog referenduma i za korektno resavanje glavnog pitanja – drzavnog pitanja. Sva druga pitanja vezuju se na to pitanje: ekonomske i politicke reforme, kao i svi drugi problemi. Ja se zalazem da se to pitanje resava na korektan, demokratski i bezbedan nacin da bi sva druga pitanja mogla normalno i demokratski dalje da se resavaju. Nazalost, kad je na granicama Crne Gore jedan agresivno nacionalisticki, a u slucaju Crne Gore i velikosrpski rezim i sa jos veoma snaznom promilosevicevskom orijentacijom i snagom u samoj Crnoj Gori, onda vecina od 60 odsto verovatno nije dovoljan uslov za demokratski i bezbedan referendum. To je, prema mom misljenju, glavna konsekvenca i glavno politicko znacenje ovih izbornih rezultata.
A kako se ponasaju glavni politicki akteri oko drzavnog pitanja? Ponasanje promilosevicevog totalitarnog koktela (SNP, SRS, JUL) ne zasluzuje neki poseban komentar. Dok su Milosevicev rezim i koalicija onako snazni u Srbiji, a nazalost jos uvek jesu, cak ni umerenije snage i krugovi (a ima indicija da postoje), ne mogu da dobiju prostora da se razviju u neku normalnu politiku. Zato ce se nastaviti ista politika tog aktera, a to je neka vrsta negacije drzavnog prava Crne Gore.
Mnogo je zanimljivije ponasanje vladajuce koalicije Da zivimo bolje. Ono potvrdjuje neke moje ranije stavove, pre svega onaj da ni ta koalicija, ni medjunarodna zajednica kao strateski saveznici u resavanju crnogorskog pitanja i resavanju regionalne krize, nisu ucinili u poslednjih godinu dana nakon NATO bombardovanja ne sve sto su mogli, nego ni ono najmanje u prevladavanju duboke politicke i kulturne sizme. Naprotiv, mislim da su vodili jednu pogresnu politiku statusa quo. Neki funkcioneri u vladajucoj koaliciji to nazivaju politikom aktivnog cekanja, a prema mom misljenju to je politika pasivnog cekanja. Slicnu politiku je vodila i medjunarodna zajednica i zato i vladajucu koaliciju i medjunarodnu zajednicu smatram delom odgovornima zbog ovakvog produzenja sve losijeg i sve opasnijeg statusa quo.
Ovi rezultati su mozda poslednji alarm da se u tom pravcu nesto mora promeniti. Pozitivna, proaktivna i preventivna alternativa jeste hitno otvaranje unutrasnjeg politickog dijaloga, pre svega sa glavnim politickim protivnikom SNP-om. To je neophodno radi testiranja hipoteze o postojanju umerene struje i zato sto su unutrasnji dijalog, izgradnja poverenja i minimalni proceduralni konsenzus conditio sine qua non demokratskog i bezbednog referenduma.
Neki smatraju da je ovaj predlog naivan i da nije moguce razgovarati sa promilosevicevskim snagama dok je Milosevic u punoj snazi u Beogradu. Ja se, medjutim, s tim ne slazem. Nije rec o naivnosti, vec o krajnjoj pragmaticnosti, o tome da politicke snage u Crnoj Gori moraju uciniti ono sto je u njihovoj moci, a ovo je u njihovoj moci. Testiranje na dijalog je nesto sto se moze uciniti, a ako test bude negativan, posle prvog pokusaja postoji mogucnost i drugog. U svakom slucaju, to je jedino pozitivno, proaktivno sto vlast u Crnoj Gori moze uciniti. A ona to, prema mom sudu, ne samo da nije ucinila, vec je, naprotiv, neki put krajnje negativno prihvatala obrazac konfrontacije, onaj obrazac koji hrani Milosevicev rezim i njegove protivnike. Nadam se da ce umesto trijumfalizma vladajuce koalicije, a ima nekih znakova u tom pravcu, prevladati promena unutrasnje politike u pravcu dijaloga, razboritih politickih analiza i opreznosti.
Ako bismo bili krajnje skepticni, moglo bi se reci da u nekoj negativnoj perspektivi, ukoliko vladajuca koalicija ne izvuce pouke iz rezultata poslednjih izbora, moglo bi se desiti da taj rezultat bude pocetak jednog novog negativnog trenda.