Alen Bezanson

Putin – to nikako nije »novi car«, kako se cesto kaze u novinama, jer je monarhija starog rezima nestala februara 1917. Nije on ni »novi Staljin«, kako se ponekad pise, jer je komunisticka ideologija potonula u Letu – u reku zaborava. Da bi se razumela priroda njegove vlasti potrebno je jasno sagledati pitanje koje stoji pred nama. Sadasnji »tim« je svoju karijeru zapoceo i vaspitavao se u vreme Breznjeva. Odgajeni u lenjinskom duhu, ti ljudi znaju da je glavno – sacuvati vlast svim raspolozivim sredstvima osim, naravno, sredstava pune demokratije. Sta su ti ljudi mogli da ucine u uslovima truljenja 80-ih godina? Da li da vaskrsavaju ideoloski entuzijazam? O tome se nije moglo ni sanjati. Uporedjivati sa snagom Amerike? Ali na to su vec bile potrosene sve snage. Pipajuci kao po mraku, prezivevsi skoro samrtnu krizu koja je zapocela godine 1989, ti su ljudi nasli resenje – i evo u cemu je ono.
1. Nacionalizam. Tacnije tri oblika nacionalizma koji se ulivaju u jednu plamenu strast. To je onaj nacionalizam koji je uvek bio znacajna komponenta sovjetskog rezima, u potpunosti usvojen u zanosnom kultu Velikog otadzbinskog rata. Gradonacelnik Moskve Jurij Luskov nacickao je prestonicu spomenicima u slavu vojnika i marsala Crvene armije. S istorijske tacke gledista taj se nacionalizam spaja sa ideologijom i praksom velike drzave. Isti je gradonacelnik podigao i spomenik Petru Velikom. Najvecu cast uziva – njemu se posvecuju »istorijski« filmovi – Aleksandar III – car posebno sovinisticki raspolozen, posebno surov, koji je sprovodio najogoljeniju rusifikaciju. U njegovoj mracnoj senci sasvim se izgubio Aleksandar II, car Oslobodilac. Treci vid narocito dubok i neizleciv – to je »religiozni« nacionalizam. Umesto duhovnog budjenja koje je Zapad ocekivao, pred nama je potpuno poslusna, ushiceno poslusna vlasti Crkva moskovske patrijarsije, koja je bez pogovora pravdala sovjetski rezim, iako ju je on od pocetka bio izlozio gonjenju, a potom je prepustio da trune, okrecuci svu njenu mrznju koju ima protiv Zapada i njegovih religijskih tradicija. To nikako nije rusko pravoslavlje, kakvo je nuzno i dostojanstveno postojalo u XIX veku – to je pravoslavni rusizam ili tacnije – da se posluzimo onim nelogizmom koji je ona stvorila i koji tacno definise njeno lice – »pravoslavizam«.
2. Ozakonjenje svojine – ranija nomenklatura je raspolagala bogatstvima, ali nije imala vlast nad njima, jer je ukidanje privatne svojine bilo jedan od oslonaca rezima. Ona je sada uvidela da se taj oslonac moze ukinuti, a da se pri tom ne lisi materijalne koristi – vec obrnuto, da se sasvim zakonito moze steci puno pravo na ta dobra. Pravo u Rusiji garantuje samo takav oblik svojine. Obican Rus kao i do sada ceka da zadobije dobra i prava, on ce time raspolagati samo u onoj meri u kojoj prethodno budu zadovoljene gazde–gospodari.
3. Ozakonjenje izbora – i u vreme sovjetskog sistema bilo je izbora ali su oni bili javno falsifikovani. Sadasnji »tim« je otkrio da »pravi« izbori donose jos »bolje« rezultate i obezbedjuju timu cvrscu osnovu. Treba se samo ozbiljno potruditi oko njihove politicke pripreme – i pogledajmo sada kako Putin primenjuje ta tri resenja.

                    Centricna postavka, 1963.

On se namece kao neko ko svojom licnoscu izrazava sva tri vida nacionalizma koji su sliveni u jedno. On se dobro cuva da ne rani srca onima kojih jos uvek ima mnogo, koje muci nostalgija za boljsevizmom. Obrnuto od toga – u uzem krugu, a kasnije to nije ni skrivao, on je odrzao zdravicu u cast Staljina. Svom bivsem sefu, sefu KGB-a Andropovu – otkrio je spomen-plocu na Lubjanki. U svakoj zgodnijoj prilici on izjavljuje da se ponosi time sto je bio pripadnik KGB-a. S druge strane, on tvrdi da ce Rusija u svim okolnostima cuvati i da ce sacuvati status velike sile. Ona za to nema sredstava, ali takve izjave gode uhu »patriota«. Najzad, on je krsten, nosi krstic oko vrata i ostavlja utisak – »pravoslavca–pravoslaviste«. Ali, reci nisu dovoljne, potrebna su dela i njegovo »delo« je unistenje Cecenije. Ta je klanica izvedena tako da zadovolji staru boljsevicku gardu do dna duse – na pocetku jedna provokacija, sramna laz koja je pratila celu kampanju i, najzad, okrutnost. Preziveli Ceceni kazu da se Staljin bio zadovoljio progonstvom, ali nije naredjivao da se zbrisu s lica zemlje gradovi i sela, da se sistematski masakriraju muskarci, siluju zene, ubijaju deca. Obnavljanje ovog rata, koji je bio ispunio dobru polovinu XIX veka, budi slavna secanja na Rusku imperiju. To budi nade da ce ta imperija, kojoj su brojni u Rusiji vec postavili krst nad grobom, biti, makar delimicno, obnovljena. Uskoro ce mozda doci red na Gruziju, Ukrajinu, na zemlje Baltika, a Tatarstan, dok jos ima vremena, brizljivo nastoji da kupi neki podnosljiv status, mozda onakav kakav ima Belorusija! I, najzad, Putin ne propusta nijednu priliku da stavi do znanja svima da je rat u Ceceniji – rat hriscanstva protiv islama. To mu dodje kao da ispred vojske i sada treba da se ponesu ikone! Svaki puk sada ima svog svestenika i tu je Putin pokazao sjajnu sposobnost za sinteze – to je fah KGB-a.

                                            Skladiste, 1969.

Sto se tice svojine, od kada je naimenovan za vrsioca duznosti predsednika Putin je porodici Jeljcin garantovao neprikosnovenost imovine koja je stecena na sumnjiv nacin. Ima li neceg u vecoj meri simbolicnog od toga? Najzad, tu su izbori. Tu se Putin pokazao kao odlican staljinista – ali ne u smislu ideja, razume se, koje njemu nisu ni potrebne, vec po politickim metodama. On je mobilisao javnost na osnovama koje su u najvecoj meri suprotne istinskim interesima Rusije, ali je bilo vazno da ljudi stanu uz njega u toku predizborne kampanje. On se ne buni protiv kulta – za sada umerenog – svoje licnosti i ostavlja utisak da mu nisu bliske njegove naglaseno lakejske manifestacije. Kao i njegov ucitelj, on vestacki stvara »leve« i »desne« kako bi ostao u »centru«. Umesto Trockog i Buharina, njemu sluze, svaki na svoj nacin, figure manjeg formata – Zjuganov i Zirinovski, kao marionete i saucesnici. I tako – on vec pocinje da uliva strah. Potencijalni opozicionari – gubernatori – koji ceznu za autonomijom, vec su se poredjali pred njim u stavu »mirno«. Ljudi pak koji su, mora se priznati, poslednjih deset godina zaboravili na strah, ponovo osecaju opasnost. Cak se i saradnici KGB-a – izvinite FSB-a – pitaju da li je Putin vec stvorio svoj licni KGB. Na televiziji kanali su jedan za drugim vec ucutkani, a novinari se zbunjeno cesu po zatiljku.
Postoji jedna vazna tacka – odnos prema Zapadu. Tu je Putin ne neki sledbenik Staljina vec, ako hocete tako, Breznjeva. Cilj vise nije da »ih« osvojimo, vec da »oni« nas izdrzavaju. Stoga nije ni pozeljna restauracija staljinizma – to bi prestrasilo evropskog i americkog biraca koji placa porez. Putin se nada da optimalno zadrzi nuzni nivo straha, stoga i zadrzava formalno izbore jer su u ocima Zapada izbori onaj najuzviseniji vid amblema i simbol demokratije. Stvarna demokratija, uz izbore, sadrzi jos citav niz duznosti i pravila koje Putin nikako ne namerava da postuje. Ali, zadrzavajuci izbore, on ne unistava zapadnu iluziju o tome da Rusija prezivljava, kako se kaze, »mucne zacetke demokratije«. Iz tih razloga on nece poceti sa nacionalizacijom i nece »ugroziti prava na svojinu«, kakva ona sada postoji. Uz ta dva dostignuca nece biti tesko privuci zapadne investitore – kako privatne tako i drzavne. Ako oni u to posumnjaju, on ce reci da ima i gorih od njega, da su »jastrebovi« ili »staljinisti« spremni da ga lise vlasti, i da on i za svet i za Rusiju predstavlja najbolju varijantu koja je moguca. Coveka s kojim se, kako Klinton kaze, »moze raditi«.
Tako izgleda sasvim racionalan plan kojeg se pridrzava Putin od trenutka svog dolaska na vlast. Sve je to u mnogo vecoj meri predvidljivo nego sto je bilo u vreme Jeljcina, kada se Rusija bila povratila u nesigurni tok istorije. Nakon izbora, koji su tako sjajno isplanirani – videcemo da li ce se u taj tok ponovo umesati srecan slucaj ili ce u toj nesrecnoj zemlji ono najgore ostati, kao i do sada, ono sto je najverovatnije.