Mirko Djordjevic

Legende i istine o disidentima

Nakon rusenja Berlinskog zida i istorijskog sloma modela socijalizma poznatog pod imenom »ruski komunizam«, u razgovorima o disidentskom pokretu sve cesce se pominje neki »zatvoreni disidentski krug« ili nekakva disidentska revolucija koje »nije bilo«. U novije vreme se pominje cak i »zaborav koji je pokrio disidentski pokret«, a neki cak i sam pojam disident uzimaju pezorativno. Partijska nomenklatura koja je u zemljama realnog socijalizma preuzela vlast ocevidno nema mnogo sluha za disidente – ni vremena da se njima bavi. Protiv lepe legende o disidentima niko nista nema, ali sve istine o njima bi mogle mnogo kome biti smetnja. Tek u novije vreme javljaju se prve istorije disidentskog pokreta, a sto se tice neke dublje sistematizacije i dublje refleksije i autorefleksije, posao je krenuo, ali mnogo daleko odmakao nije. A legendu su gradili svi – i disidenti sa svojim »ispovestima« i u borbi za idejno nasledje kasnije, i oni koji su drzali vlast. Dobro je poznato kazivanje A. Tvardovskog, urednika sovjetskog knjizevnog casopisa Novi mir. Kada su mu, kao »poverljiv materijal« dali da procita pripovetku A. Solzenjicina Jedan dan Ivana Denisovica on se dobro zakljucao u svom radnom kabinetu, ali kada je poceo da cita – tako sam kazuje – osetio je da se dogodilo neko »cudo«, da to nije nesto iz serije sivila onovremene sovjetske proze, pa je ustao, obukao je svecano odelo jer – neko je »bacio kamen«. Ako se imaju na umu okolnosti u kojima se pojavila pripovetka glasovitog disidenta, i za ovakve ocevidne i tipicne ruske mistifikacije treba imati razumevanja. Sam pisac te pripovetke navodi slicne zgode iz svog zivota. Mnogi disidenti, inace, pominju neku cudnu »noc odluke« kada su po zovu savesti, po nekom tajanstvenom zakonu onoga sto Francuzi zovu cas de conscience, kretali u pobunu. Taj prvi korak na takvom putu uistinu nije nesto obicno. To je pobuna usamljenika, strogo individualni cin i disidenti se nikako ne mogu vezivati za nesto sto bi bilo politicka partija – smisao takvog puta je permanentna pobuna protiv totalitarnog »duha Partije«. Koristi se i izraz »pokret« ali se on mora uzimati u strogo uslovnom smislu jer nije u grupama – a to je najvisi oblik okupljanja – nije bilo ni traga neke strukture koja bi podsecala na organizovani politicki pokret. Pobuna dakle takvih usamljenika je bila par excellence pobuna kao individualni cin nekakvih putnika koji krecu u nepoznato. Upravo oko toga se stvara neka vrsta romanticne aure u kojoj i disidenti sami vide sebe – oni su avanturisti u dobrom znacenju reci, putnici u nepoznato za koje je jos Spinoza govorio da najdalje stizu jer nisu sigurni kuda plove. U pominjanim pak »ispovestima« disidenata ima i realnije slike, ima kazivanja o strahu i nadi, o lutanju i kolebanju. Tu se legenda podize do viseg nivoa. Mnogi se »vracaju s puta« i upravo tu se legende polako razvejavaju. U iskrenom i doslednom disidentskom cinu ima neceg od prosvetiteljske tradicije, neceg od vere u razum i snagu novog kritickog misljenja, ali u odustajanju ima tragike koja je sudjena svima koji su vec jednom krenuli u nepoznato. Valjda stoga u memoarima doslednih disidenata ima manje lazi nego u memoarima drzavnika i vojskovodja. Bilo kako bilo, jednom otvoren krug obavezuje, ali u secanjima disidenata–pokajnika ima i onog bez cega se puni smisao disidentskog cina ne bi mogao lako razumeti. Posebno je problem komplikovan kada se posmatra – to je danas najvaznija tema u raspravama o disidentskom pokretu – raslojavanje medju njima, koje se iskazivalo kao politicki cin posebnog znacaja. Jedan poznati ruski disident, koji je danas zapazena figura medju ruskim nacionalistima, o tome nudi jednu formulaciju i ona je vazna i za razumevanje legende i za poimanje pune istine o disidentima – »Mi smo gadjali komunizam a pogodili smo i ubili Rusiju«. 
Najvazniji momenat je politicka doslednost i ona se, naravno, razlicito shvata – i oko nje se stvara legenda.

     Alhemicarska soba Fausta, 1964.

Ima mnogo momenata koji u tom smislu nisu dovoljno osvetljeni, a za primerima – barem ne ovoga puta – ne treba ici u daleku Rusiju. Sami su vlastodrsci na svoj nacin ucestvovali u stvaranju legende. Kada se jugoslovenska komunisticka nomenklatura pocetkom sedamdesetih godina suocila sa »maspokom« u Hrvatskoj, V. Bakaric je sasvim dobro prepoznao disidente kao takve, ali im je dao znacaj koji konkretno sigurno nisu imali. »Ovdje su debelo umijesani« – rekao je Bakaric – »ne samo Djilas i Mihajlov, nego su ovdje umijesane i razne strane sluzbe«.¹ Ovde pomenute istorijske figure jugoslovenskog disidentskog pokreta bile su znacajne, ali da su Djilas i Mihajlov bili podstrekaci »maspoka« za to dokaza nema – borba se vodila u okviru organizovane snage SKH ciji je jedan deo raspaljivao populisticki talas. I D. Markovic u svom delu memoarskog karaktera posebno izdvaja Mihajlova i tu naravno ne gresi – on je dobro znao da je rec o pobunjeniku sa kojim se ne moze manipulisati kao sto se to sa mnogim drugim »intelektualcima« moglo. On optuzuje Mihajlova, nazivajuci ga »profesorcic« koji pise »antisocijalisticke i procetnicke napise« u sluzbi inostranih krugova koji se »oslanjaju na takve«.² Da dvojica usamljenika – koji su vec bili u zatvoru – mogu da stvore takav pokret cista je legenda i ovakvo njihovo procenjivanje je njen deo. Dublji motivi su svakako – politicki motivi jedne vladajuce nomenklature koja je ipak dobro znala odakle prava opasnost moze doci. Tendencije prisutne u disidentskom pokretu – uzetom sire – nisu ni jednostavne ni jednoznacne, kako se danas prikazuju, kako ih danas prikazuju cak i neki disidenti. To nerasvetljeno »polje« stvara brojne nesporazume. Iako su disidenti bili usamljenici njihove su ideje bile »vezivno tkivo« neceg sto se ipak moze nazvati pokretom, ali tu se otvara nov krug nesporazuma. Pri tom su neki tokovi zaboravljeni a neki su predimenzionirani. Rec »pokret« ipak valja uzimati uslovno i poznati disident V. Bukovski ne gresi mnogo kada umesto izraza »disidentstvo« koristi izraz – »otpor«. Nevolja je, medjutim, u tome sto je i taj izraz presirok pa se mnoge pojave svrstavaju u disidentstvo, a one to nisu u dubljem smislu, pri cemu se ono najvaznije – raslojavanje medju disidentima – jos teze zapaza. Problem se komplikuje i time sto do sada nema celovitije istorije pokreta niti ozbiljnije sistematizacije. Tek u novije vreme i ti poslovi zapocinju – kod nas su pak u povoju, a famozno raslojavanje je upravo kod nas imalo svoj konkretni politicki izraz. Kada je ne tako davno beogradska Republika otvorila temu o »refleksiji i autorefleksiji« disidenata, brzo se pokazalo da se suocavamo sa jednim u istoriografskom smislu neobavljenim poslom. Prilozi u Republici nisu bili samo ocekivane »ispovesti« vec i poziv na autorefleksiju, sto je sigurno novo, i cega mnogo nema ni u svetu, cak ni u brojnim i zapazenijim istrazivanjima koja su vec obavljena.³

Podela iz duha pobune

Da bi se bolje razumela sva sirina sume ideja u krilu disidentskog pokreta nuzno je vratiti se A. Saharovu cija je pobuna takodje zapocela godine 1968. Tu ce se videti u cemu je bio smisao raslojavanja medju disidentima, o kakvoj je podeli rec jer – to se mora naglasiti – u pitanju je disident koji se nije »vratio s puta«. Naime, godine 1968. je iz »samizdata« stigao u Evropu jedan neobican spis ruskog akademika A. Saharova, »oca sovjetske hidrogenske bombe«, pod naslovom – Progres i koegzistencija – i intelektualna sloboda. Spis je zaista bio nesto neobicno – njegov pisac nije razmisljao u kljucu levice i desnice vec u kljucu jedne neminovne globalizacije koja bi se morala misliti u globalnim, humanistickim dimenzijama. Oko tog spisa povela se velika rasprava u vezi sa »teorijom konvergencije«. Akademik je bio izlozen represiji – ubrzo se nasao u progonstvu – ali je odjek bio ogroman i u Rusiji i u Evropi. Dok su mnogi – i medju poznatim disidentima – predvidjali neminovni konflikt medju blokovima, sudar izmedju sovjetskog komunizma i Zapada, sa nekakvim izgledima politicke restauracije u Rusiji nakon pada komunizma, Saharov je stvari posmatrao globalno i realno – famoznog sudara nece biti, sistemi ce se vremenom priblizavati jednako u smeru neminovne konvergencije pa ce se svet naci u situaciji da gradi jedno drugacije drustvo, gradjansko drustvo slobode i demokratije cime ce se stici do »svetske, demokratske i socijalisticke vlade«. Smela »utopija« ruskog humaniste zbunila je cak i najglasovitije disidente jer se videlo – tako glasi jedna tadasnja ocena dokumenta – »da se neke Saharovljeve teze u potpunosti poklapaju sa idejama americkog politickog filozofa Markuzea, narocito kada se govori o paralelizmu izmedju americkog i sovjetskog supersistema«. Kada je ubrzo stigao na Zapad i A. Solzenjicin, spor je prerastao u nesto sto nije vidjeno decenijama – doslo je do podela ne samo medju disidentima vec i medju francuskim intelektualcima. Krug disidentskog izazova se zatvarao, ali se nanovo i otvarao – na tim tackama i traje duhovna drama disidenata i inteligencije u celini, tu zapocinje i famozno »preispitivanje« medju naslednicima majske pobune iz godine 1968. U velikom sporu – na koji se u celini ovde necemo osvrtati – posebno mesto pripada jugoslovenskom disidentu M. Mihajlovu koji je otvorio polemiku sa piscem i svedokom, posebno sa njegovim politickim gledistima. Osnovne teze Mihajlov je izlozio u poznatom eseju Povratak velikog inkvizitora godine 1980. u kojem se detaljno pozabavio ideoloskim shvatanjima velikog pisca. Totalitarizam se – prema Mihajlovu – ne moze jednoznacno locirati jer »nesloboda, jednako kao i sloboda, nema nacionalni predznak«. Svetskom se totalitarizmu ljudi mogu odupreti samo nekom novom, nadnacionalnom idejom, a nikako novim nacionalizmom cija se sablazan videla na horizontu sumraka sovjetskog totalitarizma i krize u Jugoslaviji koja je vec pretila Evropi. »Komunisticki internacionalizam je« – kaze Mihajlov – »bez obzira na svoju ‘proletersku’ ogranicenost, u novoj istoriji ipak prvi svetski pokret koji je imao opsteljudske ciljeve«. Godine 1981, u vezi sa cuvenom polemikom izmedju Solzenjicina i B. Suvarina, Mihajlov je ne samo ponovio svoje teze, vec je velikom piscu rekao da u politickom smislu ponavlja »banalnosti«. Podela medju disidentima se, dakle, odvijala linijom razmedje izmedju nacionalizma i novog humanistickog nadnacionalizma, odnosno trajnih demokratskih vrednosti na kojima se civilizacija moze obnavljati. Upravo ova polemika pokazuje da se na disidentski pokret mora gledati siroko – bez pristajanja, bez priklanjanja legendi o njegovim ucesnicima koji su »uvek bili u pravu«.

Neki primeri sistematizacije disidentskog iskustva

Sve doskora nije bilo neke istorije disidentskog pokreta, odnosno u »ispovestima« se nesto slicno sretalo, ali je ugao uvek bio strogo licni. Nije takodje bilo, a i sada jos uvek nema u punom smislu, neke sistematizacije disidentskog iskustva. Mnogi i tu pominju famoznu »distancu«, ali, buduci da se krugovi disidentskog izazova permanentno otvaraju i zatvaraju, na takvu se distancu mora jos pricekati. To ne znaci da nije bilo veoma ozbiljnih istrazivanja od kojih smo tek neka pominjali u ovom radu. Otezavajuca okolnost je i u tome sto se disidentski pokret mora posmatrati zaista siroko, sa svim njegovim tokovima od kojih su neki prosto zaboravljeni, drugi neopravdano potcenjeni, a treci su jednostavno jos uvek neotkriveni. Veza pak medju svim tokovima nije nimalo jednostavna, iako neki medju samim disidentima ne priznaju jednako pravo svim tokovima. Disidentstvo – da podsetimo – ima svoje religijske, politicke, eticke, neposredno crkvene tokove i niz varijacija o kojima se jos nije ni raspravljalo. Citavi tokovi u Crkvi, recimo, koji govore o pobuni protiv konzervativnog duha jerarhije, koji nisu novi i koji se ne odnose samo na Rusiju, jos nisu osvetljeni – primera radi jedno personalisticko iskustvo u smislu hriscanskog personalizma odvijalo se upravo po crti najneposrednijeg disidentstva. I sam je pojam crkvenog porekla – kao sto znamo. Iako je takvih »disidenata« bilo mnogo vise u katolickoj crkvi, manje se zna da ih je bilo – pocetkom pedesetih godina posebno – i u pravoslavnoj crkvi, pa i kod nas u Srbiji i nekadasnjoj Jugoslaviji. Pokusaj sistematizacije bi otkrio veoma zanimljiva kretanja i u toj sferi.
U svetu, pak, postoje ozbiljna istrazivanja koja su uveliko sistematicna i na neka se moramo osvrnuti.

        Odaja svetlozarnosti, 1961.

Jedna druga knjiga – novijeg datuma – baca vise svetla na sve ono pred cim je Lj. Aleksejeva bila zastala.⁷
Autorka ove knjige je poznati francuski slavista i ona je svoju knjigu radila »na terenu«, u ruskim arhivama, ali i u saradnji sa autenticnim junacima – samim disidentima. Delo je zapravo doktorska disertacija nedavno odbranjena i kada je objavljena kao knjiga izazvalo je zivo zanimanje ne samo strucne nego i sire javnosti. Knjiga je vec u prvim osvrtima ocenjena visoko i uporedjena sa cuvenom Crnom knjigom komunizma sa kojom stoji »u istom redu«. U cuvenom listu La Pensée russe – gde je decenijama objavljivana disidentska hronika – receno je da je delo »svojevrsna enciklopedija disidentskog pokreta u SSSR-u«. Nije bez znacaja jos jedna cinjenica – u samoj Rusiji cuvena Crna knjiga komunizma je docekana sa odobravanjem, ali uz napomenu da se problemu mora pristupati sa jos mnogim novim dokumentima koji za sada nisu dostupni naucnoj javnosti. Autorka analizira disidentski pokret na osnovu dokumentacije, ali i u najneposrednijem sporu sa samim »junacima«. Svoj metodoloski pristup ona jasno kazuje, u osvrtu na delo Lj. Aleksejeve cija joj je knjiga bila polaziste – »Ja sam izabrala drugaciji put«. Istini za volju, u metodoloskom smislu bitne razlike nema, osim sto je kod francuske autorke manje hronike, a vise opservacija opstijeg tipa. Ona i sama polazi od »slucaja« Sinjavski–Danijel i sledi brojne tokove ali brzo – kao i Aleksejeva – prepoznaje ne samo glavne junake kakvi su Solzenjicin i Saharov, vec i ono sto je njih sukobilo. Sinjavski je za nju disident koji se moze uporediti sa Volterom – i veliki enciklopedista je svoje spise objavljivao u inostranstvu jer je verovao da se Evropa u celini mora okretati novim vremenima. Da bi svoju tezu bolje ilustrovala ona se sluzi jednom neobicnom sintagmom – disidenti su, posebno ruski, morali poci »od nule«, oni su »izmislili bicikl sa drvenim tockovima«. Ideal je bio Zapad, sa svojim institucijama demokratskog uredjenja drustva, ali ideal se nije mogao tako lako ostvariti u Rusiji kao zemlji bez bogatije demokratske tradicije i bez demokratskih institucija, kojih nije bilo ni u vreme autoritarnog carizma ni u vreme autoritarnog komunizma. Taj raskorak izmedju ideala i stvarnosti ruski su disidenti osecali kao poseban teret – otuda su se upravo u slucaju ruskih disidenata krugovi izazova onako otvarali i onako zatvarali uvek u vrtlogu polemika i nesporazuma. U zemlji bez demokratskih tradicija, tek izasloj iz senke sovjetskog totalitarizma, barem zadugo, politicke partije – kojih ima uistinu mnogo – nece igrati onu ulogu kakvu igraju na Zapadu. Pluralizam se lako pretvara u diktaturu politickih partija koje su formalno slobodne, ali koje su politicki sterilne. U tom smislu disidentstvo nije »mrtvo« jer usamljeni pobunjenik–disident dobija novu »istorijsku sansu« – on je duhovno podsticajniji i svojim cinom moze biti legalni garant u borbi za ljudska prava i demokratiju u kojoj – to je ocevidno i u Rusiji i u Srbiji – politicke partije i politicke grupe cesto »atrofiraju«. Takva ukazivanja su uistinu novina u odnosu na knjigu Lj. Aleksejeve, i njih ima podosta u ovom delu.

                    Sakristija fizicara, 1964.

Slavni obavestajac se svom poslu predavao sa zanosom, a o njemu je sanjao od malih nogu. Kada se pominju represije i najgrublje nasilje u odnosu na one »koji su drugacije mislili« V. Putin se danas ne slaze sa svim nasilnim metodama ali dodaje – »Nije sve bilo tako grubo«. Putin veoma iskreno priznaje svoja politicka ubedjenja. Na pitanje kada je i zbog cega napustio KPSS on odgovara – »Nisam istupio. KPSS je prestala da postoji, uzeo sam clansku kartu, stavio je u fioku – tamo jos uvek stoji«. Taj mehanizam starog totalitarizma S. Vesje objasnjava posebno u ovom svom delu. Ona podseca da se – u nastojanju da se pobegne od rasprave o disidentima i o prirodi totalitarizma – danas primenjuju uistinu rafinirane metode. Isti politicari – ona i tu navodi primer V. Putina – dizu zdravice u cast Staljina i povremeno osudjuju nasilne metode iz njegovog vremena, otkrivaju spomen-obelezja stradalima, no istovremeno – taj primer navodi S. Vesje – i spomen-obelezje na Lubjanki u slavu J. Andropova koji je izvrsio invaziju u Madjarskoj svojevremeno, i otvarao glasovite »psihuske«, odnosno trpao u bolnice sve one koji su bili autenticni disidenti. Totalitarizam nije mrtav, kaze S. Vesje, i on se inkarnira istorijski na mnogo nacina – i u toj vaznoj »projekciji« cita i sva zbivanja, pa i ona o disidentima za koje mnogi kazu da su »zaboravljeni«. Da nevolja bude veca – i taj primer ona navodi – danas se u Rusiji, i drugde, pojam disident uzima skoro kao rec »pogrdna«. U srazmeri sa novim vidovima totalitarizma otvarace se i zatvarati i novi krugovi disidentskog izazova.
U svakom slucaju, disidentski krug nije zatvoren – individualna pobuna nije izgubila svoju antropogenu vrednost.

Dve napomene o »pravoslavnom komunizmu«

I Lj. Aleksejeva i S. Vesje poklanjaju veliku paznju pojavama »religioznog« disidentstva, a to i nije cudno ako se imaju na umu neke cinjenice. Najpre – da podsetimo – sam pojam pa i »praksa« poreklom su iz Crkve. Osim toga, disidentstvo u Crkvi ne jenjava i postoji ogromna dokumentacija o tome, upravo u glasovitim disidentskim »hronikama tekucih zbivanja«. Vazno je napomenuti da se tu ne radi – barem nas u ovoj prilici to ne zanima – o tokovima koji dodiruju dogmatski i striktnu ekleziolosku sferu, vec o drustvenim teorijama u crkvenoj praksi i o jednoj ideologiji koja se u okviru autoritarnih sistema i rezima trazi i u Crkvi i u drustvu na nekoj »zajednickoj osnovi«. Rec je, naravno, ne o Crkvi kao bozanskoj ustanovi – sa njenim poslanjem koje i cini njenu sustinu i njen smisao – vec o Crkvi u drustvu koja je u istoriji ne jednom s drustvom delila »greh struktura«. U novije vreme primetno ozivljava jedna tendencija neke nove »simfonije« izmedju Crkve i autoritarnih sistema. Sto se Rusije tice, ona ima, istorijski gledano, u tom smislu bogato poglavlje – pominjali smo K. Leontjeva koji je ruskom caru predlagao da uvede komunizam »odozgo«. Dobro je poznat Staljinov »konkordat« sa Ruskom crkvom iz vremena Drugog svetskog rata, koji je od Crkve nacinio instituciju koja stoji u sprezi sa rezimom. Na toj se osnovi i radja jedna pojava oznacena pomalo bizarnom sintagmom – »pravoslavni komunizam«. Oni koji znaju nesto vise o kretanjima u Crkvi – posebno o bogatom »poglavlju« disidentstva koje u RPC ne jenjava – znaju da se iza uistinu bizarne sintagme skrivaju znaci jedne drustvene pojave koja se nikako ne moze zaobilaziti. I upravo su tu reagovali ruski crkveni disidenti, ali odjeci su mnogo siri i nikako se ne ticu samo Rusije.¹⁰ Neke teze igumana Venijamina Novika iz Sankt-Petersburga izlozene u vidu specificnog, tipicno disidentskog programskog dokumenta – u La Pensée russe nb. 4305 za mesec februar 2000 – zasluzuje da se na njih osvrnemo. One govore o trajanju jednog izazova i o disidentskom prihvatanju tog izazova. Osim toga, iguman Venijamin je neke bitne drustvene probleme – probleme Crkve u autoritarnom i represivnom sistemu posebno – osvetlio i sire i dublje nego sto se to srece u mnogim disidentskim »manifestima« – a aktuelnost njihova govori dosta sama po sebi. Iguman je uocio da Rusija danas prezivljava neku »krizu samosvesti« koje – to je prvi paradoks – ranije nije bilo i nije je moglo ni biti ni u autoritarnom carizmu ni u autoritarnom komunizmu jednostavno stoga sto nikakvog javnog izrazavanja stavova nije ni moglo biti. Nije bilo javnosti kao institucije i kao instrumenta i prakse koji prate sumu ideja i idejnih koncepcija u drustvu ili u Crkvi. »Javno misljenje jednostavno nije postojalo« kaze on i tek su ga u nekoj meri budili disidenti – ta njihova uloga postoji i danas jer u protivnom drustveni bi se fenomeni »prikrivali«, dok bi njihovo mesto popunjavale ideoloske floskule. Samo snazna kriticka svest koja se radja u disidentskom otporu moze biti zaloga istinskog suocenja sa pojavama kakva je i pojava takvog odsustva samosvesti. Kontinuitet autoritarnosti nije, naravno, samo ruska karakteristika, ali Rusija – prema igumanu Venijaminu – 1917. nije imala »ozbiljniju snagu imuniteta za borbu protiv komunizma« i, sto je jos bitnije, ona tog imuniteta u dovoljnoj meri nema ni danas. Kolektivizam nije iskljucivi izum komunizma i ljudska je licnost bila gusena jednako i ranije, pa je primarna uloga disidenata da bude svest o licnosti bez obzira na formalni oblik vladavine. Iguman Venijamin je zapazio i jednu po mnogo cemu mnogo komplikovaniju pojavu – situacija u tom pogledu nije ista na modernom Zapadu i na modernom postkomunistickom Istoku. »Jedini ozbiljniji imunitet protiv svih oblika kolektivizma smo imali u kriticki osmisljenom zapadnom personalizmu – koji podrazumeva postovanje ljudske licnosti i njene relativne autonomnosti. Stoga se komunizam i nije realizovao na Zapadu«, kaze iguman Venijamin. I doista, personalizam – pa i hriscanski personalizam – nisu neko bogatije poglavlje u drustvenoj i crkvenoj misli na pravoslavnom Istoku. »Kod nas su« – nastavlja on – »u duhu lakoce koju smo primili od slovenofila, zapadni personalizam razumeli kao egoizam, a zapadni racionalizam – onu metodologiju doslednog promisljanja problema – kao neko sicardzijsko sitnicarenje i pravni formalizam«. Problem je zaista slozen. Ako se drzi da drzava i Crkva u »simfoniji« mogu da rese sve probleme, onda se pristaje na jednu kolektivisticku matricu koja se u drustvenoj sferi najbolje vidi u jednoj autoritarnosti – ljudska prava se shvataju samo »kolektivno« i licnost se trajno potiskuje. Ma sta mislili – kaze iguman Venijamin – o toj »simfoniji« i o takvom drustvu ocevidno je da se rimsko pravo kao princip ne moze bez posledica zameniti obicajnim pravom i nekom »narodnom i vecnom narodnom istinom«. Stoga, u tom smislu »drugog mehanizma zastite ljudske licnosti, osim liberalno-pravnih mehanizama, covecanstvo do sada nije stvorilo« ili, drugim recima, jedno je pravna drzava a sasvim nesto drugo »narodna istina« o kojoj Solzenjicin govori. I upravo u toj sferi se vidi ono najkomplikovanije u savremenim zemljama koje prolaze kroz period zvani »tranzicija« – autoritarni sistemi koriste svaku priliku da stvore novu ideologiju i ona se iscitava i u bizarnoj sintagmi »pravoslavni komunizam«. Bez demokratskih institucija kojih za sada na Istoku i nema – kao i bez disidentskog budjenja samosvesti – »neizbezno cemo se vratiti u epohu socijalistickog sivila« bez obzira na to kakav ce biti formalni oblik vladavine i kako ce se sistem definisati.

Antigona na forumu

U raspravama o disidentskom pokretu je mnogo receno, ali sam pojam disident jos nije sasvim objasnjen. U knjizi koju smo navodili receno je – misli se na knjigu M. David-Jouqneau Le dissident et l’institution – da je disidentstvo »egzistencijalni problem« od Antigone do Saharova. Sofoklova junakinja ustaje protiv drzavnog zakona u ime »nepisanog« moralnog zakona koji izvire iz snage koju je Tvorac dao ljudskoj licnosti. Sofokle je – nasuprot Eshilu – i gradio dramu kao tragediju individue koja »iskace« iz roda–plemena–kolektiva i nije uzimao ni hor kao nekakvog »idealnog gledaoca«. Hegel je mislio da je veliki Grk u sukobu izmedju Antigone i Kreonta prikazao jednostranu odbranu pravde i pravicnosti od strane i jednog i drugog od protivnika – ima mozda u tome dosta istine, ali bi se puni smisao disidentskog cina mogao i mnogo jednostavnije objasniti. U pobuni protiv ustaljenog reda ljudska licnost otkriva sebe. U jednom zanimljivom istrazivanju o tom problemu B. Bettelheim – u knjizi Le coeur conscient – to jednostavnije objasnjava – »Ako zapitate jednog pisca da sazme u jednoj recenici svoj osnovni problem, koji je imao dok je bio u logoru, on ce reci da je bitno bilo sacuvati svoje ja, ostati slobodan, biti ono sto sam bio i to kao licnost u trenutku hapsenja«. To je to vracanje sebi i licnosti u sebi i samo u tom smislu, i u okolnostima autoritarnog sistema, to je »jedino moguce drustveno ponasanje«. Disident bi dakle bio neko ko ne pristaje na famoznu »izdaju intelektualaca« o kojoj je Z. Benda govorio. To je znao i Sofokle – Antigona stoji na forumu i cuje se pesma – Himna coveku – koju je veliki Grk ugradio u svoju dramu. I bogovi znaju da cute, ali ljudska licnost to pravo nema. To pominju mnogi disidenti u svojim secanjima i tu nema nikakve mistifikacije – pravi disidentski odgovor je personalisticki odgovor. Iguman Venijamin ga je pronasao upravo u tom hriscanskom kljucu. Licnost govori a »rec je mati cina« kako pesnik kaze. Rec je i bila »u pocetku« kako i verujemo.
 

¹ J. Kesar–Dj. Bilbija–N. Stefanovic: Geneza maspoka u Hrvatskoj, »Knjizevne novine«, Beograd 1990, str. 70.
² Draza Markovic: Zivot i politika, Rad, Beograd 1987, knjiga prva, str. 53, i knjiga druga, str. 461.
³ Ukazivali smo na knjigu Jean Chaima–Jean-Francois Soulet Historie de la dissidence – Seuil Paris 1982 – ali su posebno znacajna istrazivanja u casopisu Esprit od 1959. do 1963. koja su u vidu »hronike« pratila disidentski pokret na prostoru istocne Evrope i Rusije. Posebno bi bio znacajan broj 371 za 1968. sa cuvenim Journal à plusieurs voix gde je otvoren problem veza »sezdesetosmasa« i ruskih disidenata.
⁴ U knjizi La Révolution introuvable, koja nije samo polemika i spor sa »sartrovcima«, R. Aron je pokazao da se iz bunta studenata kao i iz pobune ruskih disidenata radjalo seme potonjeg gradjanskog otpora, otpora duhu totalitarizma koji postoji u mnogim delovima sveta. Studenti su proveravali i mit o Revoluciji i nije uputno – naglasava R. Aron – tu pobunu citati u tradicionalnom i zastarelom kljucu levice i desnice. Na Istoku se levica institucionalizovala u obliku represivne vlasti, a na Zapadu je klasicna desnica »ostala bez ideje« pa, dakle, nije nikakvo cudo sto se sadasnji duh otpora totalitarizmu prepoznaje po svom – moze se i tako reci – »levicarskom poreklu«. Uostalom, u valu kontestacije dovedeni su bili godine 1968. u pitanje i pojmovi »levice« i »desnice«. Drugim recima, ima zajednickih crta izmedju autenticne pobune ruskih disidenata i pobunjenih studenata na citavom prostoru starog kontinenta.
⁵ U svojoj knjizi De mai 1968. aux JMJ 1997. – izdanje Desclée de Brouwer Paris 1998 – Monique Hérbrard se pozabavila tim problemom i dosla do interesantnih zakljucaka o duhu pobune koji je povezao majsku pobunu iz 1968. i JMJ – to su cuveni Dani omladine sveta koji u Parizu okupljaju milione mladih vernika kojima prisustvuju svi crkveni prelati najcesce na celu sa samim papom rimskim. Ovi milioni mladih su »naslednici maja 1968« koji su se vratili veri spoznavsi granice utopije. Ona podseca na propovedi dominikanca Jeana Cardonnela koji je ucenje Crkve priblizavao duhu modernog sveta i njegovim znacima, i naglasava da se Crkva, uprkos rasirenom misljenju, bolje snasla u pobuni maja 1968. »nego Komunisticka partija Francuske koja je sebe videla kao naslednika ponizenih i uvredjenih«.
⁶ Ova polemika je ne samo u Evropi nego i u svetu sire imala velikog odjeka, i na svoj se nacin nastavlja i danas, ali je u nasoj zemlji ostala nepoznata cak i nakon Mihajlovljevog povratka iz emigracije. To govori o necem. Uglavnom o tome da se za novim humanistickim vrednostima ne traga – niti se lako tragati moze – u senci legendi i jedne mitomanije koja je sebi osvojila mesto ideologije i kod nove srpske levice i kod nove srpske desnice. Eseji iz knjige M. Mihajlova Planetarna svest o Solzenjicinu bi trebalo uskoro da se pojave i na nasem jeziku u nasem prevodu. To bi mogao biti neki podsticaj u balkanskoj zbrci pojmova i u nastojanjima da se nadje odgovor na brojna pitanja koja se polako otvaraju.
⁷ Cécile Vaissié: Pour votre liberté et pour la notre – le combat des dissidents de Russie, Robert Laffont éditeur, Paris 1999.
⁸ Ove teze potkrepljuje i Alen Bezanson u svom najnovijem osvrtu pod naslovom Priroda Putinove vlasti u La Pensée russe br. 4311 za mesec april 2000 – koji detaljno analizira zivot i delo ruskog drzavnika.
⁹ Napisano lako, ovo delo slavnog obavestajca V. Putina postalo je vrlo brzo pravi bestseler na Zapadu, u njemu ima obilja detalja koje autor slika sa romanticnim zanosom, a kod nas ga je u srpskom prevodu najavio list Velika Srbija u broju 746 za maj 2000. u Beogradu.
¹⁰ Ova se pojava moze videti i kod nas, ali znaci upucuju na politicku konotaciju. Godine 1996. crnogorski politicki prvak S. Marovic deklarisao se javno kao »pravoslavac i komunista«. Kada smo se osvrnuli na to u Republici – i u drugim prilikama – u »reagovanjima« citalaca se moglo uociti nesto neobicno. Uglavnom, nikom nije bilo cudno sve to, a neki su u tome videli nesto sasvim normalno jer se Crkva dozivljavala iz uskog ideoloskog ugla. U brojnim napisima u vezi sa savezom SRJ, Rusije i Belorusije oznaka »pravoslavlje« je u zvanicnoj najavi, pri cemu je jasno i tu da je rec ne o pravoslavlju vec o »pravoslavlju« kao floskuli po meri potrebe drzavne propagande.
¹¹ Kod nas ova ideologija nije artikulisana na fasisticki nacin, ali ima cudnih jos nedovoljno proucenih znakova. S najviseg mesta se govori kako se nasa zemlja nalazi kao brana naroda koji se protivi prodoru Zapada »ka strateski znacajnim prostorima Evroazije«, a sam Nestor medju zvanicnicima SANU, D. Medakovic, naglasava da smo mi »bar za trenutak zaustavili pogrebnu povorku porazenog evropskog duha«. Na nedavnoj Evroazijskoj konferenciji u Istanbulu, prvak JUL-a se bunio protiv »izazivanja sukoba izmedju naroda islama i pravoslavlja od strane SAD«. To, naravno, nije misao niti je nesto nepoznato, mi u tome imamo cak i neku tradiciju. Godine 1928, na primer, Velibor Jonic je u jednom svom eseju u glasilu Narodna odbrana pisao – »Mi smo danas jedini koji mozemo doneti spasenje Zapadu«. Evroazijske ideje se kod nas koriste po sistemu pabircenja i uglavnom se koriste bez kritickog prosudjivanja kao cisto politicke floskule.