"Republika"

	Broj 240-241

*Alternativa* Drustveni smisao i posledice primene Zakona o univerzitetu *Marija Bogdanovic* Sukob izmedju drzave i univerziteta, koji vec godinama traje, kristalizovao se tokom studentskog protesta 1996/97. (SP 96/97), a rezultirao je donosenjem Zakona o univerzitetu 26. 05. 1998. godine. Ovim zakonom nije samo ukinut i poslednji element autonomije univerziteta vec i nasa iluzija o prirodi te autonomije. Studentski protest 96/97, zapocet povodom kradje rezultata lokalnih izbora (od 17. novembra 1996), a prosiren zahtevom za smenu rektora Univerziteta u Beogradu, kao simbola jednog autoritarnog rezima, pokazao je cvrstinu i istrajnost koju postojeci politicki rezim nije imao snage da prihvati kao kritiku na racun svog delovanja, izrazenu na demokratski nacin. Prosirivsi se na sve univerzitetske centre u Srbiji, SP 96/97. doprineo je stvaranju slike o jednoj drukcijoj Srbiji i o postojanju demokratskog potencijala velike snage, cije je zariste univerzitet. U vreme protesta razvila se jedinstvena akcija nastavnika i studenata, medjusobna solidarnost i istrajnost u ostvarivanju postavljenih ciljeva. Ogromna vecina univerzitetskih nastavnika i saradnika je, svojim ponasanjem, tada pokazala da je njihovo mesto uz studente, da oni nisu samo njihovi profesori vec i vaspitaci. Oni su svojim primerom pokazali da raditi na univerzitetu ne znaci samo prihvatanje obaveze prenosenja znanja i razvijanja kritickog misljenja, vec i principa moralnog ponasanja. Tada je univerzitet pokazao ne samo svoj ogromni demokratski potencijal, vec je prosao i jedno bogato, zgusnuto socijalno iskustvo i brzo politicko sazrevanje. Mlada generacija je bila dobro organizovana, sa jasno definisanim ciljevima, dobro pripremljenim akcijama, zreloscu i duhovitoscu pokazivala je neodoljivu potrebu da promeni uslove u kojima zivi, da svoje znanje i sposobnost stavi u sluzbu demokratskog preporoda svog drustva. Koje je to iskustvo kroz koje je prosao univerzitet (kao zajednica nastavnika i studenata) tokom trajanja SP 96/97? Skoro cetiri meseca trajale su intenzivne masovne demonstracije, danonocno suocavanje sa policijskim kordonima u punoj ratnoj opremi, po snegu, mrazu i ledenoj kisi, batinanja i informativni razgovori, susreti sa vodenim topovima i policijskim upadima na Univerzitet (u dva maha policija je upala na Filozofski fakultet), sazet je opis onoga sto se desavalo na ulicama Beograda ali i drugih gradova Srbije. Uz sve ovo, odrzavane su i javne, strucne tribine o mogucnostima uspostavljanja demokratskog preporoda drustva. Ucesnici studentskog protesta bili su ne samo progonjeni nego nazivani i najpogrdnijim imenima od najvisih predstavnika vlasti (i samog rektora), koja nije popustala niti je marila za gubitak vise od jednog semestra nastave, samo zato sto su mirno protestovali protiv urusavanja svih institucija sistema, ukljucujuci i pravni, protiv lazi, korupcije, kriminala, protiv nezaposlenosti, siromastva i gladi, protiv odlaska mladih iz zemlje, protiv napada na slobodnu ljudsku misao. Univerzitetska zajednica je u to vreme jasno isticala i princip svoje drustvene obaveze da javno, kriticki iznosi svoj sud o svim bitnim problemima koji otezavaju zivot jednog naroda i cak ugrozavaju njegov opstanak. Autonomija univerziteta jeste i u toj i takvoj njegovoj obavezi i u tom i takvom pravu. Medjutim, SP 96/97. se suocio sa jednom tvrdom, autoritarnom i surovom vlascu, pri tom i veoma licemernom i lukavom, koja nije imala razumevanja niti je pokazivala ikakvo interesovanje za potrebe mlade generacije i sopstvenog drustva. Vlast se, na drugoj strani, sukobila sa jednom generacijom koja je istrajavala u svojim zahtevima i koja je u sebi nosila ogroman demokratski potencijal. Neusaglasenost je bila ocigledna, vlast je popustila ali samo privremeno, priznati su izborni rezultati, a rektor je podneo ostavku. Studenti su se vratili u ucionice da nadoknade izgubljenu nastavu, nastavnici su takodje prionuli na posao, izabran je i rektor »demokratskom« procedurom. Nastao je period zatisja pred buru. Sve je zapravo bilo privremenog karaktera. Rezim je u to vreme neprekidno insistirao na depolitizaciji univerziteta, na zabrani javne kritike i uopste javnih manifestacija bilo kakvog nezadovoljstva koji bi iz njegovih redova dolazili. Pri tom se veoma dobro znalo da na Univerzitetu funkcionise Univerzitetski odbor SPS-a, a potom je formiran i Univerzitetski komitet JUL-a oglasivsi da ce se on »programski zalagati da sistem obrazovanja bude zasticen od svakog politickog a pogotovo stranackog uticaja«. Ovo uvodjenje sve sire i jace politicke kontrole Univerziteta bio je odgovor rezima na sam SP 96/97, kao i na cinjenicu da nijedna sednica Saveta Univerziteta nije mogla da krene dalje od rasprave oko utvrdjivanja dnevnog reda. U ime depolitizacije univerziteta, shvacene na nacin vladajuce koalicije, politicki rezim se bezobzirno okrece ka donosenju takvog zakona koji ce preko noci uvesti sasvim ogoljenu politicku kontrolu nad radom univerziteta, ukinuti i preostali, ograniceni deo autonomije, a samim tim i potopiti ovu instituciju, staru preko 160 godina. Izabrano je i vreme ogromnih drustvenih teskoca: problem Kosova se sve vise zaostravao, doslo je do otvorenog poremecaja odnosa izmedju dve federalne jedinice, odrzavao se visok stepen nezaposlenosti, povecavao se broj strajkova usled neisplacenih licnih dohodaka, raslo je nezadovoljstvo penzionera zbog niskih i neredovnih isplata, socijalna davanja su se gotovo gasila, strajkovi gladju, visoka stopa kriminala itd., slika su unutrasnje drustvene scene u to vreme. Pritisci i pretnje spolja takodje se pojacavaju. Nemastina, osecaj nesigurnosti i straha prisutni su u svim porama individualnog i drustvenog zivota. Citava drustvena zajednica pokazivala je znake razocarenja (ponasanjem opozicije nakon gradjanskog protesta), umora, apatije, straha. Na Univerzitetu se u to vreme zavrsavao letnji semestar, tekle su intenzivne pripreme za junski ispitni rok, vrsene su pripreme za prijem studenata u prvu godinu. Ocekivanje rezima da ce donosenje Zakona o univerzitetu u ovakvoj ukupnoj drustvenoj situaciji biti jednostavno pokazalo se kao tacno. Naucno-nastavno vece Univerziteta nije bilo spremno na radikalniji otpor. Ono se zadovoljavalo pisanjem pisama odgovarajucim institucijama i licnostima izrazavajuci svoje negodovanje povodom nacina donosenja (bez konsultovanja Univerziteta) i sadrzaja novog zakona o univerzitetu. Samo je par clanica Univerziteta predlagalo ostriju reakciju (Filozofski je stupio u petnaestodnevni strajk i ostao usamljen), trecina je konstatovala da nema »kriticne mase« za tu opciju, dok su ostali cutali. Cak ni batinanje i grubo rasturanje studenata, profesora i gradjana, koji su mirnim protestnim okupljanjem, u vreme donosenja Zakona, ispred zgrade Skupstine Srbije pokazivali svoje neslaganje i otpor, nije imalo uticaja na rezultat glasanja, niti je samu univerzitetsku zajednicu, kao sto smo videli, podiglo na zdruzeni otpor. Ovo odsustvo radikalnije reakcije bilo je olaksano »demokratskom« prirodom uprave Univerziteta i brojnih fakulteta, sto ce iz daljeg izlaganja biti jasnije. Posledice primene Zakona o univerzitetu Ovde cemo samo pomenuti neke odrednice donetog Zakona, kao mere »depolitizacije« univerziteta, kojima su i poslednji elementi njegove autonomije ukinuti, uz dodatni zahtev o potpisivanju ugovora o radu (cl. 165) svih zaposlenih, kao izraza politicke lojalnosti i mere ponizavanja dostojanstva univerzitetskih poslenika. Rektora, dekane i clanove upravnih odbora imenuje Vlada. Oni su provereno lojalni politickom vrhu, a medju njima ima i visokih drzavnih i politickih funkcionera. Imenovani dekan ima ovlascenja direktora preduzeca koji ne samo da upravlja fakultetom vec i odlucuje, na osnovu izvestaja strucne komisije koju sam imenuje, o izboru nastavnika i saradnika. To ostavlja prostora neogranicenoj samovolji i pristrasnosti od Vlade postavljenog dekana, bez obzira sto je on iz redova profesora fakulteta. Na ovaj nacin se u potpunosti ukidaju dve osnovne funkcije nastavno-naucnog veca fakulteta kao najkompetentnijeg tela za njihovo obavljanje: samostalnost u izboru uprave fakulteta i odlucivanje o izboru nastavnika i saradnika. Time se ne ukida samo autonomija univerziteta (fakulteta) u oblastima upravljanja i izbora nastavnog kadra, nego se ukida i javnost same procedure tog izbora, a otvaraju vrata privatizaciji i uvodjenju vannaucnih kriterija. Posmatrano sa stanovista dugorocnih efekata, takvo formiranje nastavnog kadra preti da fakulteti izgube talentovane i sposobne kandidate uz drasticno snizavanje kvaliteta nastave. Smisao Zakona je jasan: potpuno potcinjavanje univerziteta politickoj kontroli rezima uz zastrasivanje nastavnika i saradnika o mogucem gubitku zaposlenja i dovodjenjem istih u ponizavajuci polozaj. Prvi problemi su se javili oko potpisivanja ugovora o radu. Jedan broj nastavnika i saradnika to nije hteo da ucini, ni po cenu gubitka zaposlenja, vecina ih je potpisala iz razlicitih razloga. Neki dekani su insistirali da se to ucini uz primenu suspenzija i cak otpustanja uz obrazlozenja ili i bez njih, drugi su se dovijali nudeci neke papirice sa besmislenim tekstom (npr. »da je neko zaposlen na fakultetu n... godina«), jer taj ugovor nije imao jedinstvenu formu. Novopostavljeni ministar se ponasao zbunjeno, nije znao sta da radi osim da povremenim dopisima zahteva od dekana da svi nastavnici i saradnici potpisu ugovore, produzavajuci taj rok u nedogled, dok to nije izgubilo svaki smisao. Ostalo je oko 180 nastavnika i saradnika na Univerzitetu koji to ipak nisu ucinili. Novi ministar se prvim oglasavanjem univerzitetskoj javnosti predstavio naredbom o skracivanju semestra, zatvaranju fakulteta, uz strogu kontrolu ulaska samo onih studenata koji tog dana polazu ispite. Privremenost »demokratskom« procedurom izabranog rektora zamenjena je stalnoscu postavljenog rektora koji se univerzitetskoj zajednici i ne obraca. Dosledan u svom ponasanju, on se, ni u vreme velikih sukoba na tri fakulteta (Elektro, Filoloskom i Pravnom) koji su nastali usled ozbiljnih sukoba izmedju dekana i nastavnika na tim fakultetima, strajkova studenata i gubitka nastave i do jednog semestra, nije oglasio. Tada nije nasao za shodno da se, zbog redovnosti nastave, ozbiljno pozabavi tim dekanima i tim fakultetima, a na dobrobit studenata. Kada je rec o dekanima, treba reci da su na 15 fakulteta (bez Tehnickog fakulteta u Boru) Beogradskog univerziteta (od 29) zadrzani stari dekani, sto govori o cinjenici da je rezim imao jako uporiste na Univerzitetu i unutrasnje uslove za lako donosenje Zakona, a nakon toga i brzo prilagodjavanje cele univerzitetske zajednice novonastaloj situaciji. Iako je od ovih 15 dekana vise od polovine ucestvovalo u SP 96/97, verujuci da nastaje nesto novo, vrlo brzo se pokazalo da su clanovi vladajuce koalicije, veoma pouzdani da svojim prisustvom i ponasanjem drze svoje fakultete pod kontrolom. Ostali novopostavljeni dekani zadovoljavali su sve partijske kriterije da se nadju na toj funkciji. Samo su tri dekana iz stare garniture, odmah nakon izglasavanja Zakona, podnela neopozive ostavke u znak svog otpora. Delovanje Zakona ubrzo je pokazalo mnoge negativne posledice dugorocnog trajanja. Kazemo »mnoge« a ne »sve« jer su njegove mogucnosti u negativnom znacenju neiscrpne kao i ponasanje odgovornih lica. Na pomenutim fakultetima, a nesto kasnije i na jos jednom, a potom i na jednom od fakulteta Univerziteta umetnosti, odmah su pocele pobune studenata i nastavnika, koje su vodile u potpunu ili delimicnu obustavu rada. Neposredan povod tim pobunama bila je samovoljna promena organizacione strukture fakulteta, zatim ukidanje projekata a time i znacajno smanjivanje zarada zaposlenima, neprincipijelno otpustanje kolega sa posla i razni drugi oblici samovolje pojedinih dekana. Gubili su se casovi, ali i semestri, od otvorenih burnih pobuna studenata i nastavnika preslo se na formiranje studentskog pokreta Otpor kojem su prisli i brojni nastavnici, ali i druge javne licnosti. Iako su dva dekana smenjena a univerzitetska zajednica deluje umireno nikad se ne zna kada ce ponovo da se podigne na noge. Dobijanje podataka o onom sto se dogadja na pojedinim fakultetima veoma je otezano zbog odsustva javnosti u radu uprava. Zato podatke koji slede treba smatrati priblizno tacnim jer su oni, nazalost, jos porazniji. Za poslednje dve godine, sa Beogradskog univerziteta je otislo 188 nastavnika i saradnika (sa 26 fakulteta). U nastavnickom zvanju ih je 39% (74), a u zvanju saradnika 61% (114), vecina ih je, dakle, veoma mladih. Otkaz je dobilo 19 nastavnika i saradnika pri cemu su dekani koristili nekoliko razloga: nedolazak na fakultet pet uzastopnih dana, odsustvovanje s posla u vreme bombardovanja ili produzenje boravka u inostranstvu; neki su dobili otkaz jer im dekani nisu odobravali stipendije i specijalizacije van zemlje iako su po Zakonu imali uslove, a i ranije doneto odobrenje; drugi su, ne dobivsi dozvolu novopostavljenog dekana, jednostavno odlazili; ima i slucajeva da dekan ne raspise konkurs za reizbornost ili izbor, odnosno da pisanje referata prekoraci odredjenu vremensku granicu, nakon koje se ostaje bez posla itd. Ovoj kategoriji mozemo prikljuciti i one profesore koji su otisli u penziju jer, uprkos njihovoj zelji i ukupnim sposobnostima, dekan nije hteo da im produzi radni staz za dve godine. To cini 25,5% (48) od ukupnog broja, pri cemu treba reci da su svi penzionisani profesori poznati eksperti i u svetu i gostujuci profesori na najpoznatijim univerzitetima. Svojom voljom, ne zeleci da rade u uslovima vazenja donetog Zakona i u atmosferi koja je zavladala na Univerzitetu i u samom drustvu, u inostranstvo je otislo 22,3% (42) od pomenutog broja (188) koji su napustili Univerzitet, 28,6% (12) u nastavnickom zvanju, a 71,4% (30) sasvim mladih. U ovom gubljenju najboljeg kadra najteze je prosao Elektrotehnicki fakultet sa kojeg je, na ovaj ili onaj nacin, otislo 31% (58) od pomenutog broja, a poredjenja radi, za 7,5 godina pre donosenja Zakona, fakultet je napustilo 27 inzenjera u razlicitim zvanjima. Na ovu situaciju reagovali su i bivsi studenti ovog fakulteta koji zive i rade u inostranstvu, kao odlicni strucnjaci i naucnici, sledecim pitanjem: »Da li Jugoslaviji trebaju elektroinzenjeri?«. Kada je rec o primanju na Univerzitet, prema dobijenim ali nepotpunim podacima, jer se govori o mnogo vecem broju, rec je o 88 novoprimljenih nastavnika i saradnika. Medju njima je 35% (31) u nastavnickom zvanju i 65% (57) u zvanju saradnika. Posebno je zanimljiv podatak da je na jednoj od sednica nastavno-naucnog veca jednog fakulteta saopsteno da je ovaj fakultet primio 150 novih nastavnika i saradnika. Ovaj podatak bio je iznet i na jednom sastanku Udruzenja univerzitetskih nastavnika i istrazivaca. Ono sto najvise smeta jeste sto se na mnogim fakultetima primaju ljudi koji imaju visoke drzavne i politicke (partijske) funkcije ili su partijski veoma podobni. Zamenjuju se naucni i profesionalni kriteriji, kriterijem partijske lojalnosti, cime univerzitetska nastava gubi svoje obrazovne i naucne kvalitete. Ako se ovom besmislu doda da se, radi mira na Univerzitetu, studentima prave razni ustupci, pocev od davanja bezbroj ispitnih rokova pa do upisa neogranicenog broja bez prijemnih ispita (u skolskoj 1999/2000. upisano je 42% vise studenata na ovaj nacin), uz prethodno receno (odlazak kvalitetnih kadrova i njihova zamena neadekvatnim), jasno je da neminovno dolazi do opadanja kvaliteta nastave i to dugorocno. Sve se ovo odvija uz nedostatak prostora, opreme za rad, uz ogromno osiromasenje biblioteka; sredstva za naucno-istrazivacki rad sve redje pristizu i u sve manjim iznosima, dok izolacija od medjunarodne naucne zajednice u vidu mogucnosti razmene nastavnika i studenata, odlaska na medjunarodne naucne skupove, stipendije i specijalizacije, definitivno vode unistavanju naucne podloge nastavnog rada na Univerzitetu. Kakva je atmosfera na Univerzitetu? Vec pomenuto odsustvo javnosti u radu uprava fakulteta stvara klimu nepoverenja medju zaposlenima. U vreme SP 96/97. Univerzitet je postojao kao zajednica. Danas je ostao samo naziv koji podseca na to vreme. Zatvorenost fakulteta i medjusobna izolovanost, a otudjenje medju nastavnicima i saradnicima unutar fakulteta, karakterisu danasnje stanje na Univerzitetu. Postojala je solidarnost kao tip odnosa, a danas se i sam pojam gubi iz upotrebe. Ne samo da se ne reaguje na suspenzije i otkaze kolegama, nego se cutke preuzimaju i njihovi predmeti; tolerise se oduzimanje mentorstva u magistarskim i doktorskim tezama ili ucesce u odbrani istih. Izbor jednog vec zaposlenog redovnog profesora i u zvanje docenta na drugom predmetu, pokazuje dogadjanja koja se ni u masti ne mogu predvideti. Tolerise se zakljucavanje ucionica, stavljanje katanaca, upadanje u profesorske kabinete i promena brava; tolerise se zabrana ulaska suspendovanim nastavnicima u zgradu fakulteta ili na proslavu njegove godisnjice; tolerise se zabrana rada legalno izabranog sindikata, mirno se prate sudski procesi koje pojedini dekani vode sa svojim nastavnicima. Kao kruna svega, tolerise se uvodjenje obezbedjenja koje kontrolise ulazak na fakultet, a kad zatreba i fizicko izbacivanje nastavnika i saradnika iz zgrade. Na mnogim fakultetima postavlja se pitanje sta je sa »borcima iznutra« koji su svojim indolentnim, nezainteresovanim ponasanjem za sve sto se dogadja na njihovim fakultetima, postali, u stvari, saucesnici dekana–namesnika. Gde je tu solidarnost?! Gde je solidarnost sa studentima koje rezim prebija, goni i hapsi, naziva teroristima i stranim placenicima, samo zato sto rasturaju letke i nose majice sa natpisom Otpor, da bi upozorili rezim da se u postojecim uslovima ne moze vise ni studirati ni ziveti? Da li je moguce da Univerzitet tako lako pristaje na sve ovo i da se tako brzo privikava i gubi svoj identitet? Na kraju svakako treba reci da svi danasnji dogadjaji, kao posledice primene Zakona o univerzitetu ili njegovog zaobilazenja, zahvaljujuci ovlascenjima dekana–namesnika, nisu slucajne. Ukidanje autonomije univerziteta, korak po korak, poslednjih deset godina, sprovodjeno je ne samo postepeno vec i vrlo smisljeno, te donosenje Zakona »preko noci«, nacin i vreme njegovog donosenja, samo su logican ishod odnosa ovog rezima ne samo prema Univerzitetu, vec i prema drugim znacajnim podsistemima i institucijama ovog drustva. To je nacin njegovog funkcionisanja i opstanka, destrukcija da bi se vladalo.

Posaljite nam vas komentar