Fedor Zdanski

Na Univerzitetu vlada mrak

Bezrezervno prihvatanje i pedesetogodisnje konsekventno sprovodjenje Staljinove doktrine antiintelektualizma (»Omasoviti i tako poniziti«), stavljanjem borbe protiv elitizma na listu prioritetnih zadataka u sprovodjenju diktature proletarijata, izmenjeno je samo utoliko sto smo iz faze diktature proletarijata prevedeni u fazu diktature nekompetentnih, kratkovidih vernika, slepih izvrsilaca dnevnih zapovesti.
Kao osnovno i najefikasnije oruzje u sprovodjenju ovog nacela izvrsena je, i striktno se sprovodi, potpuna marginalizacija ukupnog obrazovanja, a posebno onog visokoskolskog. U ovoj, rekao bih mefistofelskoj uroti, kao posebna strateska meta nasao se Univerzitet u Beogradu. Posleratni vlastodrsci, a i njihovi danasnji sledbenici i naslednici, shodno svome recniku, »pravilno« su ocenili da Univerzitet u Beogradu, kao druga, po svom znacaju, institucija srpskog naroda zasluzuje njihovu posebnu »paznju«, posto je Srpska akademija nauka tako uspesno i neprimetno pacifikovana i samim tim svedena na gerijatrijski debatni klub.
Doslednim sprovodjenjem naopake politike upisa i rezima studija, izbora nastavnog kadra, obezvredjivanjem naucnog rada i razvoja, nas se univerzitet svodi na nivo posleratnih, dobro nam poznatih »narodnih univerziteta«, na mrtav univerzitet. Da bi se u to uverili nije potreban veliki napor, prodjimo samo pokraj zgrada beogradskih fakulteta u popodnevnim i vecernjim casovima. Nekad bljesteci prozori nasih laboratorija, biblioteka, ucionica i seminara u kojima su zivele i radile generacije univerzitetskih poslenika, danas tuzno zjape svojom pomrcinom.
Na nasim fakultetima vlada mrak.
Tracak svetlosti koji se, kao signal progresa, poceo sedamdesetih godina stidljivo ukazivati, vlastodrsci su, shodno svojoj »budnosti«, »pravilno protumacili« i savesno pristupili njegovom gasenju, da bi ga danas konacno ugasili. U maju 1998, verujuci da su redovni profesori sazdani od »cvrsceg« materijala, tvrdio sam da Univerzitet u Beogradu nece pasti, no poluvekovni staljinski princip, zacinjen u tursko vreme stvorenom izrekom »Krotku glavu sablja ne sece«, pokazao se na delu i moju tvrdnju demantovao. Srpski akademici i beogradski redovni profesori to nam dosledno demonstriraju. 
Od vlade proklamovan nov sistem upisa, koji se intervencijama neprosvecenog i neukog ministra svakodnevno menjao, doveo je do toga da se 1999. godine na fakultete nisu upisali samo oni koji to nisu zeleli. Odlukama dekana, prema usmenim »preporukama« ministra, rezim studija skoro je svakodnevno menjan; septembarski ispitni rok produzavan je do decembra, upis u vise godine studija dozvoljen je prakticno svima, skoro bez ikakvih ogranicenja. Kao poslednji »biser« u nizu akcija uvodjenja novog zakona u zivot, dozivljavamo i ovo: 17. maja ove godine javnost se obavestava da je Vlada Republike Srbije odlucila da se, uz nadoknadu od 7 do 35 hiljada dinara neznanje moze pretvoriti u znanje. Tako ce oni koji ce se na rang-listama klasifikacionih ispita plasirati oko 40 000. mesta, pod uslovom da su dzepovi njihovih roditelja dovoljno duboki, kupiti svoj indeks i »preskociti« ogromnu vecinu od 21 000 svojih vrsnjaka koji nemaju tih »tricavih« 7 ili 35 hiljada dinara. Uz to, oni ce postati i »ravnopravniji« jer studenti koji sami snose kompletne troskove svog skolovanja sa pravom ce traziti da za svoj novac dobiju odgovarajuci tretman. Samim tim, oni ce sebi obezbediti prvenstvo u paznji koja im se posvecuje, a to ce zasluziti ne svojim kvalitetom nego ekonomskom moci svojih roditelja. Za ocekivati je da ce ti isti, uplatom odgovarajuce sume, moci da kupe i upisnice za vise godine studija, bez obzira na to da li su u prethodnim godinama postigli zadovoljavajuci uspeh ili ne. Kako se u ovoj zemlji objasnjava princip da losiji a bogatiji imaju prednost u odnosu na bolje ali siromasnije od njih?

Reformisano visoko obrazovanje

Mojim kolegama, profesorima, predstoji ogroman napor preispitivanja sistema funkcionisanja i rada svojih skola, ne bi li se u »zadnjem trenutku« izbeglo ukidanje medjunarodne akreditacije Univerziteta u Beogradu.
Slobodan sam da, u tom smislu, iznesem nekoliko svojih stavova i predloga.
Visoki porast broja na nase fakultete upisanih studenata u totalnom neskladu sa njihovim kapacitetima, ali u skladu sa principom omasovljavanja, daje svoje naopake rezultate. Svedoci smo dramaticnog tehnoloskog, kulturnog i intelektualnog gubljenja koraka za razvijenim svetom, pa i narodima u nasem okruzenju.
Koncept i organizacija nasih studija mnogo su blizi predmodernom konceptu iz razdoblja industrijske revolucije, nego konceptu 21. veka koji su evropski univerziteti vec realizovali.
Univerzitetski poslenici ovo zaostajanje mogu nadoknaditi samo projektovanjem i realizacijom razvojnog puta koji ce biti sposoban da pomiri pragmatizam, koji nam trka sa razvijenim svetom namece, sa kvalitetom jednog humanog »prijatnog« obrazovanja i zivljenja.
Univerzitet i fakulteti moraju ici i »korak dalje«, oni moraju biti i inicijatori promene celokupne drustvene politike obrazovanja.
Nasuprot proklamovanoj ideologiji borbe protiv elitizma, zadatak nam je da svoje napore ulozimo u izgradnju mlade, poletne i sposobne intelektualne, stvaralacke elite, koja ce svojim kvalitetom, a nikako svojom socijalnom, porodicnom ili partijskom pripadnoscu, uspeti da ovu zemlju izvuce iz tonuceg beznadja i vrati je u porodicu evropskih naroda, kojoj smo oduvek pripadali, a iz koje nas je pogubna politika partijske »elite« (uz tihu saglasnost cutljive vecine) iskljucila.
Ovaj zadatak se moze ostvariti samo:
• ako svakom upisanom studentu obezbedimo mesto u ucionici, vezbaonici, laboratoriji, seminaru, mesto u fakultetskoj biblioteci i citaonici, u krajnjoj liniji, zasto da i to ne spomenemo, dovoljno sanitarnog prostora za svakog od njih;
• ako su nase laboratorije i biblioteke snabdevene i organizovane po svetskim univerzitetskim standardima;
• ako svakom studentu mi i nasi saradnici uvek i u svako doba stojimo na raspolaganju i budemo tu da im pomognemo u njihovom samoobrazovanju.
Univerzitet mora da se izbori za to da na njega dodju, i na njemu borave i studije zavrsavaju, samo oni koji ispunjavaju sve akademske uslove.

Politika upisa

Politika upisa mora sadrzati svoja dva elementa:
• drustvene potrebe i
• kadrovske, prostorne, tehnicke i druge mogucnosti fakulteta, a one su definisane samo jednim (kompleksnim) faktorom – kapacitetom organizovanja i realizacije redovnog studiranja.
Jedini univerzitetski kriterijum moze biti samo kriterijum kapaciteta, ali samo pod gore navedenim uslovima. Upis hiljada studenata na fakultete ciji se realni kapaciteti mere stotinama, nemoralan je i nedozvoljiv cin.

Finansiranje i rezim studija

Paralelno budzetsko i privatno finansiranje obrazovanja u istim visokoskolskim ustanovama je nezamislivo. Oni koji zagovaraju »trzisno« poslovanje svojih fakulteta, to mogu da ucine osnivanjem privatnih univerziteta (fakulteta), uz prihvatanje svakog rizika koji takav poduhvat obavezno prati.
Posle dvanaest godina skolovanja, uvodjenja ucenika u sistem svakodnevnog kontinualnog rada i savladjivanja obrazovnog procesa po principu »godina za godinu«, vazeci Zakon o univerzitetu dozvoljava studentu da se upise u narednu godinu studija sa odredjenim brojem nepolozenih ispita iz prethodne godine. Svestan sam da se sistem studiranja »godina za godinu« u danasnjim drustvenim i socijalnim prilikama, jednokratnom odlukom ne moze uspostaviti.
Kao jedan od mogucih (u svetu poznatih) modela, smatram da je vredna razmatranja, na vazecem zakonu zasnovana alternativa, koja bi mogla predstavljati prelazno resenje:
Skolarinu placa svaki student ali drzava iz budzeta stipendira onaj broj za koji je definisala drustvene potrebe. Ukoliko su realni kapaciteti fakulteta veci od ovog broja, na njih se pod istim finansijskim uslovima mogu upisati i oni studenti koji sebe sami finansiraju, ali samo do broja koji taj kapacitet dozvoljava. Samo u tom slucaju, sa stanovista fakulteta, svi studenti bice u ravnopravnom polozaju.
Stoprocentno stipendiranje vazi za redovno studiranje i udovoljavanje principu »godina za godinu«, bez prenetih ispita.
Ovde je neophodno jasnije definisati sta se podrazumeva pod pojmom »redovno studiranje«.
To je kontinualno aktivno ucesce svakog studenta u svim oblicima nastave na svakom predmetu, u toku svakog semestra i kumulativno vrednovanje njegovog ucinka. Neaktivnost studenta, njegovo neucestvovanje ili neuspesno ucestvovanje u radu tokom semestra, ne moze biti nadoknadjeno polaganjem ispita. Ovo se ostvaruje tako da u konacnoj oceni kumulativno ucestvuju: rad tokom semestra (kolokvijumi, seminarski radovi, domaci zadaci, projekti...) sa ne manje od 55% i zavrsni ispit sa ne vise od 45%.

                               Fornarina 103 a, 1956.

Student koji u statutima predvidjenim rokovima, u prethodnim semestrima prijavljene predmete nije uspesno apsolvirao, na pocetku sledeceg semestra (u kojem se ti predmeti predaju) prijavljuje svoje ponovno pristupanje predavanjima i vezbama na svim tim predmetima.
Opterecenje studenta neapsolviranim (ponovljenim) predmetima koji pripadaju prethodnim semestrima, u tekucem semestru prevazilazi maksimalno, zakonom dozvoljeno opterecenje. Stoga student moze da pristupi nastavi samo na onim predmetima cije je preduslovne predmete (prerequisite) iz prethodnih semestara apsolvirao. To je i primena osnovnog pedagoskog principa da se radu na savladjivanju jedne naucne discipline (ili njenog dela) moze pristupiti tek posto su prethodno usvojena znanja njoj prethodecih.
Ukoliko broj nepolozenih predmeta ne prelazi broj koji je zakonom dozvoljen, student upisuje sledeci semestar, ali prijavljuje pohadjanje samo onih predmeta cije savladjivanje ne zahteva apsolviranje prenetih predmeta, kao prerequisitea. Ovi uslovi omogucice tim studentima da (u skladu sa zakonom) upisu sledecu godinu ne gubeci privilegije vezane za studentski standard. U isto vreme, oni ce uticati na znacajno povecanje efikasnosti studiranja.
Sve dok je ovim principima udovoljeno, studiranje se smatra redovnim i ono se finansira iz budzeta Republike putem stipendiranja studenata, ali za svaki, u redovnim rokovima neapsolvirani predmet stipendija se umanjuje, a troskove ponavljanja student je duzan da snosi sam.
Realizacija ovakvog sistema moguca je samo pod jednim uslovom, a to je da svi nastavnici i saradnici univerziteta svoj poziv (u kojem je sadrzana celokupnost visokoskolskog delovanja i rada) prihvate kao svoj jedini, zivotni poziv. Svestan sam da ovaj zahtev od svih nas, nastavnika, saradnika i studenata, zahteva umnogome jedno novo i drugacije shvatanje nase misije. Samo svakodnevnim aktivnim kontaktom sa svojim studentima i svakodnevnim kritickim preispitivanjem uspesnosti naseg i njihovog rada u obrazovanju i samoobrazovanju, vraticemo nas univerzitet u visokoskolsku zajednicu sveta, kao njenog ravnopravnog clana i zadrzati ga u tom statusu.
Ozivotvorenje ovog naloga nailazice na ogromne otpore, prvo nas samih (pre svega nastavnika) pa i buducih studenata. No, hocu da verujem, ako pred nase studente posteno i jasno izadjemo sa ovakvim stavovima, da cemo za takav princip njihovu podrsku dobiti. Takodje hocu da verujem da nas univerzitet, uprkos svemu sto se na njemu u proteklih sest decenija dogadjalo, jos uvek ima snage za jedan ovakav poduhvat i povratak u porodicu kojoj je od vremena svoga osnivanja pripadao.