Broj 240-241

Alternativa

Izmesteni univerzitet

Sta se desava sa Pristinskim univerzitetom?

Sladjana Djuric

Nije ime nego pecat

Za opis sadasnjeg stanja onoga sto bi se moglo nazvati Univerzitet u Pristini mozda je simptomaticna vec sudbina njegovog imena. On je pri svom osnivanju dobio sadasnji naziv. Potom je doslo do promene ukupnih politickih odnosa u kojima je on, kao neka vrsta simulakruma drzavnog statusa, dobio ime Univerzitet Kosova. Zatim mu je osamdesetih godina ponovo vraceno prethodno ime. Ali, tek sto je to ime ponovo zazivelo, on se, od univerziteta sa nastavom na dva jezika podelio u dva jednojezicka univerziteta. Ova borba oko naziva samo je centralna tacka raznih obrta u permanentnom sukobljavanju oko ukupnog sazvezdja drzavnih pecata, redosleda jezika na dokumentima i sl. Svi sukobi na ovom univerzitetu i oko njega nisu bili samo sire politicki, nego skoro iskljucivo drzavotvorni. Otuda se i ovaj tekst tesko moze tematski uklopiti u rasprave o uticaju posebnih zakonskih odredaba na sudbinu i rad univerziteta. Sto se zaposlenih na Univerzitetu u Pristini tice, jedino i iskljucivo je bila vazna cinjenica ko donosi neki zakon. O sadrzajima se skoro i nije diskutovalo, odnosno oni su osporavani i kritikovani samo ukoliko ih je propisivala »suprotna« strana. Za Albance je vec cinjenica da je zakon predlozen od strane albanskih »pravnih eksperata« bivala dovoljnim razlogom za njegovo prihvatanje. Srbi su se, opet, zadovoljavali i samom cinjenicom da je neki nov zakon propisan od strane administracije iz Srbije. Samim tim je to za jedne ili druge bio »dokaz« politicke moci sopstvenog etnikuma.
Iz tih razloga se i protestovalo i demonstriralo i bojkotovala nastava, potpisivale peticije, memorandumi itd. Ne postoji nijedna ozbiljnija javna i grupna manifestacija volje koja nije, u krajnjoj instanci, bila nekako drzavotvorno motivisana. Cak su i sve aktivnosti na nastavno-naucnom planu i sve diskusije o njemu i bile u skladu sa navedenim osnovnim kursom ili, ako tako nije bilo, onda kurtoazno i rutinski otaljavane.
Takva generalna linija u sukobu oko Univerziteta u Pristini moze se iscitati i iz rezimea njegovog sadasnjeg stanja. Taj rezime je, dakle, istovremeno i rezime ovih sukoba. Prethodno podeljeni jednojezicki univerziteti, sa istim nazivom, sada se nalaze na dve razlicite teritorije.

Od postanka do rastanka

Prvi fakulteti ovog univerziteta otvoreni su ranih 60-ih godina uz, naravno, potpunu kadrovsku i materijalnu potporu Beogradskog univerziteta. Narastanjem broja fakulteta, koji su najcesce u pocetku funkcionisali kao isturena odeljenja fakulteta u Beogradu, pocetkom 1970. godine formira se Univerzitet u Pristini. Najpre se nastava na ovom univerzitetu odvijala u istim prostorijama, a obzirom na nacionalni sastav nastavnog osoblja nastava se izvodila na srpskom jeziku. Koliko je siri politicki kontekst oduvek bio glavni referentni okvir u kojem su se desavale sve promene na ovoj instituciji vidljivo je i po posledicama Brionskog plenuma SKJ. Vec od jeseni 1966. forsirano se podstice odrzavanje nastave na albanskom jeziku i u slucaju da je na predmetu angazovan makar asistent Albanac.
Sedamdesetih godina se, sto je opet bilo sasvim u skladu sa opstim politickim ambijentom u pokrajini, univerzitet uvecava cudovisnom brzinom kada je rec o nastavi na albanskom jeziku. Na ideoloskom planu dominira koncept snazenja nacionalne svesti. Stepen doslednosti u sprovodjenju ovog koncepta kao i razmere njegove prihvacenosti medju Albancima najbolje su se mogli sagledati u studentskim demonstracijama (tada okarakterisanim kao kontrarevolucionarne, kasnije iredentisticke, pa zatim separatisticke) iz marta 1981. Sa otvorenim zahtevom za konstituisanjem Kosova kao republike, ove demonstracije su, predvodjene studentima i nastavnicima, potekle sa Univerziteta.
Otvoreno i javno politicko zalaganje za promenu statusa pokrajine bio je glavni sadrzaj zivota ovog univerziteta tokom 80-ih godina. Rad Univerziteta ovih godina tesko se moze smatrati regularnim. Zbog cestih i masovnih demonstriranja Albanaca bilo je tesko fizicki obezbedjivati normalno funkcionisanje fakulteta. U periodu izrazitijih fizickih sukobljavanja demonstranata sa saveznom policijom tadasnje Jugoslavije, studentski domovi su zatvarani, skolske godine naprasno prekidane.
Posle promena ustavnog okvira i politickog uredjenja u Srbiji krajem 80-ih i time promena u statusu AP KiM, studenti na albanskom jeziku su bojkotovali nastavu. Nastavnici sa nastave na albanskom jeziku su jos neko vreme zadrzavali radni odnos na fakultetima na kojima vise nije bilo studenata Albanaca, iscekujuci dalji razvoj dogadjaja. Nakon nekih godinu i po bojkota veliki broj nastavnika na albanskom postao je tzv. tehnoloski visak. Onima za kojima je bilo potrebe ponudjeno je da rade u nastavi na srpskom jeziku. Neki od njih su to prihvatili. Medjutim, zbog ogromnog pritiska i pretnji sunarodnika u nastavi ih je ostalo vrlo malo.
Univerzitet sa nastavom na albanskom jeziku nastavio je kasnije rad u razlicitim privatnim prostorijama, a finansiran je sredstvima koja su uglavnom poticala iz emigrantskih fondova kao i sredstvima prikupljenim od strane tada formiranih poreskih fondova. Nastavno-naucni proces se odvijao bez ikakvog uvida sire strucne javnosti. Zanimljivo je, na primer, pretpostaviti kako su studenti medicine savladavali svoju struku bez klinika, laboratorija, opreme. I u takvim uslovima, medjutim, albanske kolege su obavestavale o velikom broju diplomiranih studenata, odbranjenih magistarskih i doktorskih teza.
U drugoj polovini 90-ih poceli su razgovori izmedju predstavnika prosvetnih i politickih autoriteta medju Albancima i predstavnika Vlade Srbije, koji su rezultirali podelom postojecih univerzitetskih prostorija izmedju dva tadasnja univerziteta u Pristini. Time su drzavne vlasti priznale ono sto se godinama na zvanicnom nivou precutkivalo, cinjenicu o tome da na Kosovu vec skoro deceniju funkcionise paralelna visokoskolska mreza kojoj ce se sada, pod pritiskom medjunarodnih snaga, ustupiti (tada se mislilo) barem polovina skolskih objekata i sredstava. Medjutim, taman sto je taj proces dovrsen pocelo je bombardovanje i posebno krvav rat na Kosmetu.

Epilog?

Posle potpisivanja rezolucije 1244 i dolaska KFOR-a, u Pristini je nastalo jedno uzasno stanje praceno totalnom anarhijom i bezvlascem. Najveci deo nastavnog i pomocnog osoblja, kao i studenata, napustio je Kosmet vec prvih dana juna, zajedno sa vojskom i policijom. Ubrzo je poceo surovi progon nastave na srpskom i iz ostatka prostorija. Najdrasticniji primer toga je masakr jednog nastavnika i sluzbenika u prostorijama Ekonomskog fakulteta. Ubijanje ovih kolega oznacilo je i kraj fizickog prisustva onog manjeg dela nastavnika i saradnika univerziteta koji su gajili iluziju o fizickoj sigurnosti pod okriljem medjunarodnih snaga.
Na jednom od poslednjih okupljanja preostalog nastavnog osoblja u prostorijama Rektorata prvih dana jula, a nakon izjava odgovornih oficira KFOR-a da nam ne mogu garantovati bezbednost, jer su i sami »zbunjeni« surovoscu kojom se Albanci odnose prema preostalim Srbima, i najveci optimisti su uvideli da se mora otici. Donosenje mucne odluke o napustanju svojih domova u koje, tada smo vec znali, verovatno necemo nikada vise da se vratimo, bilo je dodatno ubrzano dolaskom koleginice sa Fakulteta fizicke kulture cijeg su muza, inace Turcina, te noci masakrirali Albanci.
Tadasnji rektor Univerziteta je samo glasno definisao dilemu uzasnutih nastavnika: da li da sa Kosova krenemo individualno ili da pokusamo da za taj put obezbedimo oruzanu pratnju do granice. Surovo nas je pogodila vest da je drzavni vrh koliko sutradan smenio rektora koji se osmelio da takvom izjavom siri »defetizam« medju nama. Setimo se samo da je zvanicna politicka kampanja u julu bila u stilu »sve je u redu, ljudi se masovno vracaju na Kosovo, sacuvan je drzavni suverenitet i integritet zemlje, treba ostati u svojim domovima«, cime se trebala ilustrovati »istorijska pobeda«. Nase ostajanje na Kosmetu bi u svakom slucaju bilo plodno. Ukoliko bi se, a u to vise niko nije verovao, stvorili kakvi-takvi uslovi za nas opstanak, eto dokaza o velicanstvenosti pobede. Ukoliko bi se, medjutim, nastavilo sa odstrelom preostalih, svakom sledecom zrtvom bi se moglo mahati kao dokazom da se rezolucija ne sprovodi dosledno.

Svi objekti u kojima se, prema poslednjem dogovoru, obavljala nastava na srpskom jeziku odmah su sistematski uzurpirani. Iz kontejnera oko fakulteta danima je buktala vatra u kojoj su gorele knjige i beleske »pociscene« iz kabineta nastavnika i saradnika sa nastave na srpskom jeziku, diplomski i seminarski radovi studenata. Ako zaposleni na srpskoj nastavi ovog univerziteta mogu zbog necega da budu ponosni to je svakako cinjenica da su u periodu devedesetih godina, nakon odlaska Albanaca iz prostorija univerziteta, iskazali zaista civilizovan odnos prema dokumentaciji, kao i biblioteckom fondu na albanskom jeziku. Kolege i studenti Albanci su se neometano obracali fakultetima za sva potrebna pisana uverenja, i koristili knjige iz fakultetskih biblioteka. Ostaje svakako nada da ce sada kolege Albanci zastiti makar pisanu dokumentaciju nas koji smo morali da odemo. Ipak, do sada nije uslisena molba nijednog izmestenog fakulteta da se preko medjunarodnih asocijacija pokusa sa preseljenjem fakultetskih arhiva.
Odluka politickog drzavnog vrha da se ocuva postojanje ovog univerziteta i nakon njegovog progona sa Kosmeta bi, kako se predstavlja, trebalo da iskazuje »odlucnost« vlasti da ce se, po sticanju uslova za povratak Srba na Kosmet, i ovaj univerzitet vratiti u gradove na Kosovu i Metohiji. Za sada, pojedini fakulteti i vise skole rade u tzv. rubnim podrucjima, cime je dodatno trebalo ilustrovati pomenutu odlucnost u brz povratak fakulteta, a sadasnja njihova sedista prikazati kao privremena. Tako se rad 14 fakulteta ovog univerziteta odvija u Vranju (Filoloski i Pravni), Krusevcu (Prirodno-matematicki, Medicinski i Poljoprivredni), Blacu (Filozofski i Ekonomski), Varvarinu (Fakultet umetnosti), Leposavicu (Uciteljski i Fakultet fizicke kulture) i Kosovskoj Mitrovici (Gradjevinski, Rudarsko-metalurski, Masinski i Elektrotehnicki fakultet).
Nastava na ovim fakultetima se odvija u skoro nadrealnim uslovima. Jos uvek nije ozbiljno reseno pitanje objekata i prostorija u kojima ce oni funkcionisati. O nastavnim sredstvima i bibliotekama je tesko i govoriti. To je posebno veliki problem kod Medicinskog, Prirodno-matematickog i tehnickih fakulteta. U slicnoj situaciji se nalazi i Fakultet umetnosti. Vecina ovih fakulteta je imala manje-vise svu najneophodniju opremu za nastavno-naucni rad. Sve to je, medjutim, ostalo u Pristini. Uzmimo za primer Fakultet umetnosti. Posto su njegove prostorije pred rat dodeljene »albanskoj« strani, u prostorijama je, prema dogovoru, ostavljena i sva skupocena oprema, dok je za ovaj »srpski« nabavljena nova oprema. Sada je i ta oprema ostala u Pristini. Trenutno se iz krajnje skromnih sredstava nabavljaju pojedini delovi, sada vec treceg kompleta opreme za isti fakultet. Za sada je to nedovoljno za iole ozbiljniju nastavu.
U manjim provincijskim mestima u kojima su smesteni fakulteti nema ni ozbiljnijih biblioteka, knjizara, slabe su komunikacije, kao i sva ostala infrastruktura neophodna za funkcionisanje visokoskolskih institucija. Nastavno osoblje je najcesce ostalo bez licnih biblioteka i ostale neophodne opreme za nastavno-naucni rad.
Jedan od najvecih problema je smestaj studenata, nastavnog osoblja i sluzbenika. Stambeni kapaciteti su u ovim mestima krajnje ograniceni. Ponegde su prazni provincijski hoteli adaptirani u neku vrstu studentskih domova sa izuzetno malim brojem mesta, ostali se snalaze u privatnom smestaju. Nastavno osoblje i sluzbenici su pretezno ziveli u Pristini. Niko od njih sada nema reseno pitanje stanovanja u mestima u kojima se fakulteti nalaze. Porodice su im smestene u raznim krajevima sirom Srbije. Vecina njih nije ostala samo bez stambenog prostora, nego i bez najneophodnijih stvari za domacinstvo. Najveci broj njih zivi iskljucivo od izrazito niskih primanja ili od »krckanja« sitnih ustedjevina.
A da ni to ne bude kraj mukama koje prezivljava veci deo nastavnog osoblja (manji deo nastavnika koji se »na vreme« i, sasvim sigurno ne od skromnih fakultetskih plata, pobrinuo za svoju materijalnu i stambenu sigurnost, necu ovde da pominjem) pobrinule su se opet vlasti donosenjem odluke da se nastavnicima sa Univerziteta u Pristini ne dozvoli prelazak u radni odnos na neki drugi univerzitet. Ova se odluka vrlo dosledno postuje i u svim drzavnim institucijama, cime se zatvara krug moguceg bega iz materijalnog i duhovnog ocaja u kojem se nalazimo.

© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar