Srdjan Hofman

Fakulteti Univerziteta umetnosti u Beogradu bili su pre dve godine, kao i svi ostali, iznenadjeni i zateceni tajno pripremljenim Zakonom o visokom skolstvu u trenutku kada su, uz koordinaciju sa tadasnjim Savetom fakulteta, sasvim nepotrebno obavljali izbore za nova rukovodstva fakulteta i univerziteta. Zakon je, i pored protesta iz univerzitetske zajednice, usvojen bez mogucnosti za javnu polemiku i suprotstavljanje stavova. Sadrzaj zakona menjao je tada postojecu zakonsku regulativu pre svega u domenu upravljanja visokoskolskim ustanovama i drasticno ukinuo tadasnji (nedovoljan) stepen autonomije koji su univerziteti i fakulteti imali.
Otpor fakulteta Univerziteta umetnosti zakonu bio je neorganizovan, mlak i brzo je savladan. Protestna ostavka dekana i oba prodekana jednog fakulteta nije uticala na reakciju ostala tri, a ni na Rektorat Univerziteta. Na jednoglasnu odluku Nastavno-umetnickog veca Fakulteta muzicke umetnosti da nijedan njen clan nece prihvatiti postavljenje na bilo koju rukovodecu funkciju na fakultetu ili Univerzitetu, ubrzo niko nije zeleo da bude podsecan.
Posle dve godine nesmetane primene zakona i relativno normalnog rada umetnickih fakulteta, rada u kojem nisu na povrsinu izbijale neke narocite nesuglasice ili sukobi, a nova rukovodstva nisu javno ispoljavala osvetnicke namere, niti su radikalizovala latentne krize, mozemo analizirati posledice njegove primene.
Prosvetni sistem i njegovo funkcionisanje u nadleznosti su, i o njima brine, svaka moderna drzava kroz regulisanje zakonskih okvira delatnosti, obezbedjenje materijalnih sredstava za rad, kontrolu i nadzor rezultata tog rada. U okviru tog sistema je univerzitetsko obrazovanje njegov najvisi nivo, a univerzitet i fakultet obrazovna i naucna, odnosno umetnicka ustanova. Skupstina Srbije nije izgleda imala poverenja u sposobnost univerzitetskih nastavnika i saradnika da ostvare ovu osnovnu funkciju visoke skole. Ta je skupstina, maja 1998. godine, usvojila zakon po kojem je svojoj vladi, odnosno Ministarstvu prosvete, poverila da imenovanjem pogodnih (i podobnih) rektora, dekana, predsednika i clanova upravnih i nadzornih veca fakulteta i univerziteta – obezbedi direktno upravljanje visokim skolstvom. Argumenti za takvo resenje su isticali potrebu (i korist!) od bavljenja nastavnika i saradnika iskljucivo nastavom i strukom, a ne nekakvim birokratskim upravljanjem, prezrenim samoupravljanjem, kadrovskom politikom ili razmisljanjem o razvoju svog fakulteta, problemima visokog skolstva ili slucajno nekim osobenostima drustva ciji su deo.
Posle dve godine primene Zakona o univerzitetu, kao kljucno nam se namece pitanje: kakve rezultate je dao takav sistem upravljanja bas u oblastima koje su deklarativno ostale autonomno univerzitetske, dakle u strucnom domenu univerzitetske nastave i nauke, odnosno umetnosti? Odgovor na to pitanje potrazicemo iznosenjem nekih argumenata koji, na primeru jedne sredine, Fakulteta muzicke umetnosti u Beogradu, treba da osvetle uslove pod kojima se taj rad odvija i dokaze da se oni pogorsavaju.
Zakonom oslobodjen od brige za sopstveni fakultet i mogucnosti da utice na odluke u upravljanju njime, nastavnik moze, rasterecen i miran, da se uspesno posveti radu sa studentima. Njih, istina, moze neocekivano da bude i znatno vise nego ranije.¹ Neke predmete, vazne za napredak studenata, mogu izgleda predavati i osobe koje u normalnim uslovima nikada ne bi bile izabrane za rad na fakultetu ili pak u zvanja u kojima su. Pojedine kolege mogu iznenada nestati sa platnog spiska (na FMU, na primer, pre godinu dana njih sesnaest), no neki od njih su se, posle »popravnog ispita«, vratili. Sve to, ipak, ne mora da utice na rad pojedinca, kvalitet njegovih predavanja – to su neki drugi predmeti, neki drugi ljudi. Da li se bas mrvljenjem zajednistva kolektiva i samoizolacijom njegovih clanova obezbedjuje dosledno sprovodjenje odredbe iz clana 5 zakona prema kojem su »nastavnici i saradnici univerziteta... nezavisni i samostalni u obavljanju nastavnog i naucnog, odnosno umetnickog rada«?
Nastavnik koji pak misli da uspesan rad jednog univerziteta i fakulteta podrazumeva i neku strucnu koordinaciju, razmenu i suprotstavljanje misljenja, neke zajednicke odluke tih »nezavisnih i samostalnih« individua, trebalo bi da se osloni na delovanje nastavno-naucnih veca. Na osnovu zakona i Statuta FMU, na primer, za strucna pitanja rada Fakulteta nadlezno je njegovo Nastavno-umetnicko vece.² Medjutim, to vece je za sest meseci 1998. godine odrzalo dve sednice, u 1999. godini imalo je takodje dve sednice, a i ove godine se vec jednom sastalo. Te sednice su skoro uvek trajale preko jednog sata, a na njima su odobravane teme specijalistickih radova, magistarskih i doktorskih teza i birane komisije za njihovu ocenu. Nostrifikovan je i odredjen broj diploma. O nastavi ili ispitima, politici upisa studenata, organizaciji i sadrzaju umetnickog i naucnog rada Fakulteta, otvaranju novog odseka na nastavnom odeljenju u Kragujevcu (koji je ocigledno vec formiran!), nije bilo govora – to nije bilo na dnevnom redu.³
Ipak, fakultet je u protekle dve godine normalno funkcionisao: strateske odluke je neko donosio. Deo tih odluka je, suprotno zakonu, proistekao iz rada Upravnog veca. Ono je, na primer, raspravljalo o sadrzaju prijemnih ispita, u ime Fakulteta podrzalo delovanje delegacije Republike na pregovorima u Rambujeu, odlucilo da na adekvatan nacin angazuje u radu na Fakultetu istaknute umetnike koji borave u inostranstvu – pod uslovom da su patriotski opredeljeni! Nije odlucivano, verovatno se podrazumevalo, ko ce ocenjivati stepen patriotizma potencijalnih saradnika Fakulteta. Sumnjamo da li bi im bila dovoljna samo pismena izjava, s obzirom da su svi »strani placenici«.
Sve sto smo prethodno izneli moze se ocenjivati i kao subjektivno i donekle pristrasno sagledavanje rada jednog fakulteta u uslovima primene novog nacina upravljanja visokim skolstvom. Postoji, verujemo, i egzaktniji metod provere stanja, metod analize koji bi trebalo da dâ objektivniju sliku uslova u kojima se delatnost fakulteta obavlja. Ako je, naime, namera zakonodavca stvarno bila da univerzitete i fakultete oslobodi balasta nepotrebnog bavljenja »sporednim stvarima«, a da podrzi i unapredi njihovu osnovnu delatnost – onda bi se ta briga morala odraziti na materijalne uslove u kojima se ostvaruju nastava i naucno-umetnicki rad koji je u njenoj funkciji. Stvarne namere i rezultati odredjene politike mogu se procitati iz tendencija uocljivih u visini i nacinu raspodele sredstava obezbedjenih za rad visokog skolstva.
Kako nismo strucni za ekonomska pitanja, necemo se baviti globalnim odnosima u budzetu Republike ili uporedjivanjem visine ukupnih drzavnih izdvajanja za visoko skolstvo u proteklih par godina. U uslovima drasticnog pada drustvenog proizvoda i opsteg siromastva, zanemaricemo i objektivnu vrednost izdvojenih sredstava. Zanemaricemo i visinu zarada zaposlenih. Ogranicicemo se, na primeru Fakulteta muzicke umetnosti, samo na sredstva trosena za direktne potrebe nastavnog procesa. Jer, koliko god materijalna sredstva potrebna za rad jednog fakulteta bila mala, nacin njihove raspodele istice prioritete onih koji odlucuju.
Uporedimo, dakle, na osnovu Izvestaja o finansijskom poslovanju Fakulteta muzicke umetnosti za 1998. i 1999. godinu, koliko je fakultet ulagao u nabavku osnovnih sredstava (znaci opreme, instrumenata i ucila), koliko za odrzavanje tih sredstava i koliko za materijalne troskove nastave i naucno-umetnickog rada u 1998, a koliko u 1999. godini.
Odnos ukupno ostvarenih prihoda i svih ostvarenih troskova fakulteta u 1998. godini prema prihodima i troskovima u 1999. godini bio je:
                                        indeks 98/99.
ostvareni prihodi ukupno        142,24
ostvareni troskovi ukupno      145,24
Analiza odnosa visine troskova koji se odnose na ulaganja u standard nastave u te dve godine pokazuje medjutim sledece vrednosti:
                                         indeks 98/99.
nabavka osnovnih sredstava   83,22
materijal za nastavu                64,95
materijal za naucni rad            57,46
odrzavanje opreme                37,15
Stepen ucesca navedenih stavki u ukupnim troskovima fakulteta daje takodje potvrdu nasoj polaznoj tezi. Troskovi nabavke opreme ucestvovali su u strukturi ukupnih troskova fakulteta u 1998. godini sa 5,03%, a u 1999. godini sa 2,10%; troskovi materijala za nastavu 1998. godine sa 0,60%, a 1999. sa 0,15%; za naucni rad su sa 0,63% spali na 0,14%, za odrzavanje opreme sa 1,60% na 0,22%.
Potrebno je napomenuti da se preko 90% troskova koji su u funkciji nastave, a koji su ostvareni u 1998. godini, odnosi na period januar–jun iste godine – odnosno na period pre donosenja Zakona. Tako je, na primer, bez obzira na to sto su prihodi Fakulteta u drugoj polovini godine bili nesto veci nego u prvoj, za nastavni materijal do jula utroseno 42 749 dinara, a od jula do kraja godine 5097 dinara, za naucni rad 44 895 prema 16 995 dinara, za odrzavanje opreme 113 120 prema 6433 dinara itd.
Rezultat tako vodjene poslovne politike, koja je u nadleznosti Upravnog veca imenovanog od republicke Vlade, jeste da za Fakultet nije prosle godine (a ni do sada) nabavljen nijedan novi, niti je restauriran neki od postojecih muzickih instrumenata, da je kompjuterska mreza fakulteta i veza sa Racunskim centrom Beogradskog univerziteta van funkcije, kompjuterska obrada podataka biblioteke onemogucena, a studentskog referata otezana. Studenti, a ni nastavnici i saradnici, sa Fakulteta vise nemaju pristup Internetu, a elektronska oprema se ne odrzava niti obnavlja. Nabavka nota, knjiga, strucnih casopisa i ploca za potrebe biblioteke je prestala (fakultet je od januara do juna 1998. godine u tu svrhu utrosio 42 864,56 dinara, a do kraja godine i u 1999. godini nije imao troskova).⁴
Analizirani odnosi u raspodeli ostvarenih troskova Fakulteta jasno pokazuju da je primenom zakona ugrozena ionako nedovoljna materijalna osnova nastave. Nivo ulaganja u standard nastave, koji je godinama bio u okvirima procenata koji su iskazani u prvih sest meseci 1998. godine, radikalno je smanjen. Uz to, potpuno je jasno da realna vrednost ukupnih prihoda i troskova, a u njihovom okviru i troskova kojima se bavimo, drasticno i kontinuirano opada u sklopu opste ekonomske krize u Srbiji.
Moramo se sloziti da se kvalitetna univerzitetska nastava, nauka i umetnost ne mogu osloniti samo na individualne sposobnosti ucesnika u nastavnom procesu i njihov entuzijazam. Kada je rec o umetnickim fakultetima, veliki deo obrazovanja se po prirodi stvari oslanja na praktican rad, stvarno bavljenje umetnickom disciplinom. Bez materijalnih pretpostavki za takav rad, uslova koji omogucuju realizaciju umetnicke ideje, studije umetnosti postaju simulacija studija. Kada se uzme u obzir i izolacija u kojoj se nasi studenti nalaze, cinjenica da im je osnovno informisanje o desavanjima u struci otezano i da imaju sasvim male mogucnosti za neposredan uvid u zbivanja u umetnosti drugih zemalja, namece se zakljucak da su uslovi u kojima se profesionalno razvijaju veoma losi. Produzavanje ovakvog stanja stvorice »izgubljenu generaciju« za koju cemo svi biti odgovorni. Za osvajanje univerziteta, njegovo pretvaranje u vlasnistvo jedne interesne grupe i disciplinovanje u cilju ostvarivanja teznje vladajucih politickih stranaka da kontrolisu celokupan drustveni zivot, a zatim i za ostvarenje licnih ambicija nekih univerzitetskih profesora da neometano uredjuju »svoj« fakultet na nacin kakav su oduvek zeleli (a nisu smeli da kazu) – placa se previsoka cena.
Samo vracanjem univerziteta pod brigu i odgovornost onih koji na njemu rade i studiraju, uz postovanje univerzitetskih tradicija i slobodan razvoj kriticke misli, moze poceti dugotrajan i tegoban proces njegove obnove, reformisanja i napretka. A slobodan univerzitet moze postojati samo u slobodnom i demokratskom drustvu, u drzavi koja je integrisana u kulturno i obrazovno razvijeni deo danasnjeg sveta.