Broj 240-241

Alternativa

Nas cilj: slobodni univerzitet

Dragoljub Popovic

Prolog

U drustvenim pojavama igra uzroka i posledice nije uvek sasvim jasna. To dvoje su cesto prepleteni, te ih nepazljiv posmatrac moze pobrkati, odnosno jedno zameniti drugim. Zbog toga treba kazati sasvim razgovetno: nije univerzitet propao zato sto su s njega izbaceni pojedini profesori. Upravo je obrnuto: mi smo otud izbaceni zato sto je univerzitet propao. U zdravoj i istinski akademskoj sredini tako nesto bi bilo nezamislivo i ne bi se nikad moglo dogoditi. Kolegijalna solidarnost bi se isprecila pred takvim pokusajem. Kod nas se ipak dogodilo.
Kao jedan od onih koji su s univerziteta odstranjeni moram reci da je moje prvo i svakako preovladjujuce bilo osecanje iznenadjenja. Ma koliko zvucalo naivno i mozda neuverljivo, mislio sam da se to kod nas vise nece desavati. Danas mogu da dodam kako vise volim sto se ovo dogodilo meni, nego da sam to daleko bilo makar i svojom pasivnoscu ja priredio drugima.
Ne znam sta ovim povodom osecaju moje kolege koje su odstranjene zajedno sa mnom. Nisam s njima o tome razgovarao. Za sebe mogu reci da sam potpuno miran. Spor koji pred sudom vodim protiv fakulteta s kojeg sam udaljen nacelne je prirode. Zelim da se utvrdi ko je u pravu: oni koji su me izbacili ili ja? O tome ce odlucivati i odluciti sudije. Na pitanje koje mi ponekad upucuju poznanici i studenti da li bih se vratio ako spor dobijem odgovor je, pri sadasnjem stanju stvari, odrecan. Mora se, naime, shvatiti da je medju onima koji su ostali i odstranjenima porusena akademska zajednica. Ova se ne moze obnoviti. Mi necemo moci da saradjujemo, jer smo izgubili medjusobno uvazavanje.
Na ovoj tacki bi vredelo napomenuti da mi je vise puta u neobaveznim razgovorima sugerisana ideja revansa i osvete. Odbio sam je svaki put, kao sto je odbijam i danas. Ideja osvete mi je odvratna; cak i onda, a zbog moje struke pogotovo tad, kad osveta zeli da se odene u odezdu pravde.
Skupimo ovo zacas u jedan niz: akademska zajednica je unistena, osveta je odvratna; dodajmo da se pokajanje od onih koji su pribegli nasilju uopste ne moze ocekivati, niti se treba zavaravati, kao u nekim ranijim prilikama, necijim laznim pokajanjem. Sta onda preostaje? Kakva je svrha delovanja nas odbacenih i prognanih, duhovnih izbeglica u sopstvenoj zemlji?
Odgovor je vrlo jednostavan: nas cilj je nova zajednica. Mi smo ponovo na jednom vreme ce pokazati, mozda znacajnom pocetku. Ono u cemu nas nasilnici nikako ne mogu dostici a zarko bi zeleli to je nasa marljivost. Stoga se mora kazati sasvim otvoreno, ma koliko to nekima zvucalo uvredljivo, da nas nasilnici nisu odstranili zato sto smo lenjivci i neznalice, nego upravo stoga sto nisu zeleli takmicenje s nama. Ono istinsko i jedino pravo medju takmicenjima utakmicu u marljivosti i znanju!
Ostavimo im zato njihove zaparlozene, uvenule, pohabane i ojadjene univerzitete, koje su oni takvim nacinili i svakim danom ih cine jos gorim. Okrenimo se buducnosti i radu, modernizujmo pristup saznanju, povezimo se sa svetom i savremenim naucnim tokovima. Stvorimo novu akademsku zajednicu, zasnovanu na kolegijalnom nacelu, utemeljenu na nenasilju, ljudskoj i kolegijalnoj solidarnosti i socijalnoj pravdi. Recju, pobedimo ih radom i znanjem.

Nacela nove akademske zajednice

Kad razmisljamo o nacelima na kojima treba zasnovati novu akademsku zajednicu, a to znaci novi univerzitet, onda nekoliko misli izbija u prvi red. Bez namere da nabrajanje bude iscrpno, usudio bih se da tvrdim kako se medju takvim nacelima moraju naci autonomija univerziteta, kolegijalnost, finansijska samostalnost, nepodredjen polozaj u odnosu na drzavu, evropska utemeljenost, prijem podvrgnut nepristrasnoj proveri prethodnog znanja i sposobnosti i ma koliko to izgledalo kao sporedan, tehnicki detalj numerus clausus u upisnoj politici.
Autonomija univerziteta je kod nas postala pojam o kojem se nedavno mnogo raspravljalo, pre nego sto je rasprava sasvim zamukla. Bilo je pokusaja da se taj pojam relativizuje i zamraci, e da bi se tvrdilo kako i pod sadasnjim zakonom u Srbiji postoji nekakva autonomija univerziteta. Svi smo mi svedoci besmislenosti takvog pokusaja, a kao dokaz neka ovom prilikom bude navedena vec vise od deset godina stara definicija kakvu poznaje Deklaracija iz Lime o slobodi i autonomiji ustanova visokog obrazovanja od 10. septembra 1988. u svome clanu 1c: »Autonomija znaci nezavisnost ustanova visokog obrazovanja od drzave i svih drugih drustvenih sila pri donosenju odluka o unutrasnjoj upravi, finansijama, administraciji, kao i u odredjivanju sopstvene politike obrazovanja, istrazivanja, razvoja i s ovim povezanih delatnosti«.
Kazace se, mozda, kako je ovim vec dovoljno receno, ali mi uprkos tome izgleda korisno da se ovaj opsti stav dopuni gore navedenim nacelima.

Kolegijalnost se mora naci upravo u samome temelju nove akademske zajednice. Ako se drugi, onaj pored nas, posmatra kao neprijatan takmac od koga treba zazirati, umesto kao saradnik na velikom i velicanstvenom naucnom delu, onda akademska zajednica, niti bilo koja druga, uopste nece biti moguca. Podsetimo se da su krize na mnogim beogradskim fakultetima bile podstaknute upravo licnom netrpeljivoscu. Akademski zivot pratio je sindrom »oca na sluzbenom putu« i mozda na ovome mestu treba upozoriti i na to kako se taj zlocudni sindrom primecuje i u nasoj akademskoj alternativi, cemu svakako treba stati na put iskrenim negovanjem kolegijalne saradnje.
Finansijska samostalnost novog univerziteta znacice pre svega njegovu nezavisnost od drzavnog budzeta. Razvitak delatnosti nazvane prikupljanjem fondova kretace se razlicitim pravcima i valjalo bi da bude usmeren kako domacim, tako stranim i kako privatnim, tako javnim izvorima sredstava. Naplacivanje visokostrucnih usluga univerziteta zauzece u tome mozaiku svoje vazno mesto.
Nepodredjen polozaj novog univerziteta u odnosu na drzavu ne znaci nikako da se porice ideja racionalnog drzavnog nadzora, recimo u pogledu ispravnosti finansijskih transakcija ili primene pristojnih i od strane Saveta Evrope prihvacenih normi zakona o visokom skolstvu i sl. Liberalna drzava, medjutim, ne sme ni pokusavati, a kamoli sprovoditi bilo sta sto bi prevazilazilo njenu ulogu cuvara postenih pravila igre.
Evropska utemeljenost novog univerziteta znaci pre svega akreditaciju univerzitetskih obrazovnih programa u porodici evropskih univerziteta. Ovo istovremeno vazi i za izbor i napredovanje univerzitetskih poslenika. Ko ne moze biti profesor u Evropi, ne mora ni u Srbiji! Od mere u kojoj se budemo pridrzavali ovoga nacela zavisice nas korak u buducnost i nas ugled medju Evropljanima.
Prijem na univerzitet mora biti podvrgnut prethodnoj proveri znanja i sposobnosti. Ta provera mora biti u potpunosti nepristrasna. Da ne bi bilo zabune provera o kojoj je ovde rec odnosi se jednako na univerzitetsko osoblje i studente. Samo jedan sistem starog prijemnog ispita u oba slucaja moze dovesti do kvalitetnog studiranja.
Najzad, numerus clausus se ukazuje neophodnim pri upisu studenata. Ako pogled upravimo danasnjoj situaciji, recimo u Beogradu, videcemo da je nivo nastave i znanja najvise opao na tzv. masovnim fakultetima. Tamo gde je broj upisanih studenata blizi zdravome razumu pad nivoa nije tako drastican. Zbog toga se i ovde moraju primeniti evropski standardi u pogledu univerzitetskog osoblja, prostorija i opreme i nastava izvoditi samo za onaj broj studenata za koji je skola stvarno osposobljena. Univerziteti ne smeju sluziti za resavanje socijalnih pitanja.

Zakljucak

Nije uopste jednostavno predvideti kad ce se i kako ostvariti nova akademska zajednica. Danas je, medjutim, vaznije od svega opredeliti se za takav ideal. Ono sto nam izgleda nestvarno i udaljeno u neizvesnoj buducnosti moze doci na prag ostvarenja mozda i brze nego sto mozemo pretpostaviti. Zato, kad buducnost bude nastupila treba da budemo nacisto s tim sta u stvari zelimo i cemu tezimo. Ako to postignemo sloboda ce, sasvim izvesno, pevati jos mnogo lepse nego sto su suznji pevali o njoj.
 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar