Broj 240-241

Sta citate

Kriticko preispitivanje istorije

Latinka Perovic, »Ljudi, dogadjaji i knjige«; Helsinski odbor, Beograd 2000.

Na jednom mestu u svojoj knjizi Latinka Perovic je zapisala da »knjige seju zablude, ali i suocavaju sa istinom«. Svedoci smo da je prvih knjiga bilo i previse u poslednjoj deceniji. Druge su retke. Knjiga pred nama je jedna od retkih. Njom Latinka Perovic pokazuje da i smirenim tonom mogu da se kazu (ovde) najnepozeljnije istine. Samo u jednom Latinki Perovic se svesno otrgla rec koja odudara od njenog uvek odmerenog stila, ali ni ona ne slucajno, jer ono sto je poslednjih deset godina govoreno i bilo tako milozvucno najsirim slojevima i naroda i elite, samo tom jednom recju je i moglo da se obelezi a ta rec je tlapnja. Zato verovatno nije slucajno sto se ova knjiga pojavljuje sada, 2000, posto je zaokruzena decenija tlapnji o mogucnosti srpske izolovane srece, ali je gotovo zaokruzen i proces raspadanja drzave i drustva. A ono sto sledi, kao i sve sto se vec desilo ne sme nikog razumnog da iznenadi jer je bilo, kako kaze Latinka Perovic, unapred najavljeno.
Svesna da se iz politike tesko »osvaja mesto u bilo kojoj profesiji« i da se taj put prelazi samo jednom u zivotu uz uslov da se postane, kako kaze »rigorozni profesionalac«, Latinka Perovic se drzi onoga sto je sustina nauke i metode rada istoricara »da najpre identifikuje a zatim sledi dubinske procese« cak i u vremenima kada se istorijske istine, kako belezi, primaju kao uvrede. Upravo kao rezultat napora da se osvetle ti dubinski procesi nastala je ova knjiga. Ne zadovoljavajuci se lakim i samim tim netacnim odgovorima, jer zna da istorija ne pocinje ni pre deset, ni pre pedeset godina, niti da su ispred njih bili sami rajski vrtovi, Latinka Perovic nas upucuje u to zasto ovo razdoblje »nije palo s neba« kao i zasto prethodna ideologija nije bila »slucajni nanos« vec je »izvirala iz oblika srpskog drustva«. Kao veliki poznavalac XIX veka, Latinka Perovic razmatra i veliki broj tema koje se u krajnjem ishodu sve slivaju u nemilosrdan odgovor na jedno kljucno pitanje zasto se od svih mogucih izbora, ovde na kraju veka napravio upravo najgori, i zasto je kao takav imao plebiscitarnu podrsku i masa i elite? Latinka Perovic pise o zadatku istoricara i smislu istorije, o istoriji i politici, o korenima narodnjastva kod Rusa i kod Srba, o korenima socijalizma kod Rusa i kod Srba, o njihovoj vezi, o populizmu radikala, o slovenofilstvu i zapadnjastvu, o patrijarhalnom i modernom, o Srbiji i Evropi, o 150 godina iscekivanja »propasti Zapada« koja nikako da dodje, o inferiornoj opsednutosti zaverama, o Jugoslaviji, o komunizmu i socijalizmu, o nacionalizmu i Velikoj Srbiji, o nacionalnom interesu i nacionalnom programu, o ratu i porazu, o vojsci i politici, o odgovornosti i eliti, o »Odjecima i reagovanjima« i akademicima, o rezimu i opoziciji. I, naravno, kao sto tvrdi da je Jugoslavija bila vitalni interes srpskog naroda, pa je, kako kaze, bilo »politicki neumno« poigravati se jugoslovenskom drzavom, vec je upravo interes srpskog naroda bio »napustanje imperijalnih teznji«, i kao sto zna da se rat mogao izbeci, i kao sto istrazujuci proslost moze da kaze da »mi nemamo razvijenu demokratsku tradiciju« i da »mi nismo imali gradjansko drustvo ni pre komunizma«, i kao sto je imala hrabrosti pocetkom 1991. da napise da nas »interesuje samo teritorija, ne tice nas se narod« i da to sazme u recenici »Slovenija budet, Slovencev ne budet«, tako i u svim pobrojanim temama kojima se bavi Latinka Perovic misli upravo suprotno od onoga sto je tlapnjom mnogih intelektualaca postalo opste mesto javnog misljenja u nasem drustvu i pseudoistina konstruisana iskljucivo za domacu upotrebu.

U skladu sa uverenjem da je prvi zadatak elite da predvidja, Latinka Perovic, i kada to ne zeli, predvidja, i to nepogresivo. I time ne samo da ispunjava zadatak odgovorne licnosti koja javno govori ono sto razuman covek vidi, vec istovremeno negira sve one tlapnje koje vec deset godina pocinju od iznenadjenog pitanja »sta nam se to dogadja?«, kao da je to sto se dogadja pridoslo iz neznano kog izvora. Iako prvenstveno pise kao naucnik, nekadasnji iskusan politicar se vidi u vise puta ponovljenoj recenici da su ovde potrebni »sporazumi, pragmaticnost i kompromisi« nasuprot sili i aroganciji »koja postidjuje«. Ali u danima kada je Latinka Perovic ovo belezila aprila 1991. godine javnost je zelela da slusa neke druge intelektualce i njihove ratnicke trube. Zato niko nije cuo nastavak recenice koji je glasio da »istorija kod svakog dolazi po svoje: zrtvom destrukcije i represije postaju i oni koji su ih imali kao orudje u borbi protiv drugih«. I dosla je, danas, devet godina kasnije. Godine 1992. pisala je da Srbiji predstoji intenzivna militarizacija, dugo ratovanje i totalno ekonomsko propadanje; 1993. da pogubna zatvorenost vodi »ili u lagano izrodjavanje ili ocajnicke eksplozije, nakon kojih slede frustracije i apatija, a sva licna i drustvena filozofija staje u jednu jedinu recenicu: moze da bude i gore!«. I proslo je jos sedam godina, a to se upravo desava danas. Godine 1994. pisala je da ce »san o konacnom ujedinjenju srpskih zemalja zavrsiti u dubokoj podeljenosti samog srpskog naroda«, da »tamo gde se projektuje buducnost na osnovu proslosti, ozbiljan je znak da je buducnost dovedena u pitanje«, da se »ravnodusnost prema ratu koji se vodi negde drugde placa visokom cenom«. Od tada je proslo jos sest godina a cena je sest puta veca. A u zimu 1996. kada su drugi brojali sate do pada rezima i kada su se oni medju intelektualcima koji su uvek imali nekakve vizije i koje konstantni promasaji nisu opametili da prestanu da se bave vidovnjastvom, dakle kada su opet pogresno obznanjivali da rezim ispisuje svoje poslednje stranice, Latinka Perovic je pisala da ne treba biti euforican, da to jeste pocetak krunjenja rezima, »ali da to jos nije njegov slom«, da opozicija propusta da postojece stanje dovede u direktnu vezu sa ratom, sto je cisto »gubljenje vremena«. A mi smo tako izgubili jos naredne tri godine.
Ova knjiga svedoci da se tokom proteklih deset godina Latinka Perovic nije zadrzavala samo u lagodnoj poziciji kriticara vec da je imala hrabrosti da definise najnepopularnija resenja kao jedino ispravan nacionalni cilj. A to je »ekonomski moderna i prosperitetna Srbija, politicki demokratska, otvorena prema jugoslovenskim narodima, sa cvrstim garancijama prava za delove srpskog naroda koji zive u njihovim drzavama«. Ali, 1994. godine, kada je ovo pisala, ekonomija i demokratija su bile poslednje na spisku »nacionalnih interesa«, jugoslovenski narodi su bili prvi na spisku nacionalnih neprijatelja, a prava srpskog naroda van Srbije bila su identifikovana sa teritorijom koju su nastanjivali i postojala su samo dok je u izgledu bila i teritorija. Logicno je sto takav program niko nije razumeo, a osnovano se moze pretpostaviti da ga i danas vecina ne razume.
Latinka Perovic ne pise o drugima, Hrvate i Albance gotovo ni ne pominje, medjunarodnu zajednicu samo ako je ko pita. Ona pise o nama, o onome sto smo hteli, pa smo i dobili, o onome sto mozemo ali necemo, i o onome sto nam iz toga sto necemo sasvim sigurno sledi. Jer, kako kaze »prva duznost moralnog coveka je da svom narodu kaze neprijatne stvari« i ona ih bez zazora govori.
Kada govori o ratu, Latinka Perovic ne okolisi. Nasuprot mnogih u nasem drustvu koji se i danas usudjuju da kazu da ciljevi rata nisu bili jasni, Latinka Perovic sasvim suprotno, s pravom tvrdi da je postojao cilj koji je fascinirao narod, da su ciljevi rata bili jasno postavljeni, da je to bila revizija unutrasnjih granica, razmena stanovnistva, »sto je samo eufemizam za etnicka ciscenja«, prekompozicija balkanskog prostora i ako treba zrtvovanje ove pa i sledece generacije vlastitog naroda, uz zakljucak da je »ubijanje u njegovoj logici«, jer se od pocetka znalo da takav cilj nije mogao biti ostvaren bez rata. 
I kada pise o nacionalizmu, to radi na isti nacin. Zakljucuje da je, ostvarivsi se, nacionalizam »ugrozio i sam opstanak nacije«, da »nacionalizam u svemu hoce da nas prikaze gorima nego sto smo bili, ne kao pripadnici odredjenih nacija, nego kao ljudi«, a nacionalnu strategiju »nasih opskuranata« na kojoj je ostvaren konsenzus, ocenjuje kao »niz istorijskih pobacaja«. Konstatuje da previdjanje da u Jugoslaviji zive i drugi narodi predstavlja atrofiranje tolerancije, ali i pripremanje »osione pozicije po kojoj Jugoslaviju, ako ne mozemo njome da vladamo, treba da razbijemo«.
Danas je popularno i pozeljno amnestirati i nacionalizam, i njegove ciljeve, i rat kao njegovo sredstvo, i istovremeno imenovati samo jednog krivca. Kako Latinka Perovic nikada nije pisala ono sto je ovde popularno, zato sto je ovde vec godinama popularno samo ono sto je utesno i sto nam potvrdjuje da smo najlepsi na svetu, i pitanje odgovornosti elite razmatra beskompromisno. Ona primecuje da je uz rezim u Srbiji, koji je izrastao na sirokoj podrsci masa, stala »bez iole skepse« naucna, duhovna, vojna i politicka elita, da je njen projekat bila »buducnost kao obnovljena proslost«, da je npr. SANU prihvatila da bude servis Slobodana Milosevica, da je srpska elita uzela na sebe ulogu sirenja »srpske istine«, pa je poluintelektualac sa stranica Politike »sirio mrznju i utemeljivao politiku rata«. Zato je sigurno jedan od najupecatljivijih i najtacnijih zakljucaka Latinke Perovic konstatacija da »Evropa nije trauma srpskih masa. Ona je trauma srpske elite i manifestuje se kao kompleks neprevladanog zaostajanja«, iz cega sledi da poraz nije samo poraz »jedne nacionalisticke tlapnje« vec istorijski poraz. Samo neko ko je kao Latinka Perovic bio spreman da se od prvog dana suprotstavi politici sunovrata moze danas da govori o odgovornosti. Zato njene, vecini neprijatne reci da »niko ne moze reci da nije znao za Vukovar i trogodisnju opsadu Sarajeva, za logore i kolone ljudi silom izmestenih iz svog prirodnog i emotivnog sveta, za divljacko unistavanje materijalnih i kulturnih dobara« nailaze na nabusito cutanje. Njene reci da zlocinci spasavajuci vlastitu kozu »identifikuju sebe sa celim narodom« dok Haski tribunal nastoji »da ih lisi te moci« odbijaju se o zaglusujucu buku »svetske zavere protiv Srba«, a konstataciju »da bismo dokazali da zivimo, neophodno je da se razgranicimo sa zlocinom« kao da niko u ovom drustvu ne razume. Zato nije slucajno da poslednji koji bi to trebalo da kazu, danas, kao Latinka Perovic govore, a tom recenicom se i zavrsava njena knjiga, da je otpor postojecem nistavilu primaran u preispitivanju »u kojem svako prvo sebi mora da postavi neka pitanja«.
Tu skoro, jedan predstavnik NSMP, sto znaci »nova superiorna muska pamet«, obznanio je da u domacoj istoriografiji postoji nesto sto se zove ZSNI (zenska skola nacionalne istorije) ciji je rodonacelnik Latinka Perovic. Ako je sigurno da nista sto bi se tako zvalo ne postoji i ne moze da postoji, jer se, osim u sovinizmom zabetoniranim glavama, istoriografija ne deli na musku i zensku vec na naucnu i nenaucnu, isto tako je sigurno da ce jednom morati i kod nas da prevagne ono krilo u nauci ciji je predstavnik Latinka Perovic, a kojem je svojstvo da utemeljeno, otvoreno i bez straha govori o nacionalnoj proslosti, cak i kada se te istine »dozivljavaju kao uvrede«. Ako u tom krilu budu slucajno dominirale zene to ce samo olaksati odgovor na pitanje ko se tako grcevito drzi patrijarhalnosti i tradicionalizma iz kojih proistice nacionalizam kao otac nenaucne istoriografije. Tada ce moci da se proglasi i skola Latinke Perovic ali ona nece biti zenska vec naucna.
Olivera Milosavljevic 

© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar