Broj 245 

Prevod

Prolog

Stanislav Lem

Dakle, procitah da je Britanski zavod za patente dao doktoru Volmutu iz Instituta Raslajn onom koji je izmislio ovcu Doli pravo da patentira svoju metodu kloniranja kao i pravo na sva ziva bica koja ce biti upotrebljena za kloniranje. Te patente je kao licence preuzela korporacija Dzeron, velika kompanija sa sedistem u Kaliforniji koja se bavi biotehnologijom.
Sto se detalja tice to pitanje je veoma posebno. Jer, obuhvata i sve ljudske embrione koji se daju klonirati sve do etape blastociste, okarakterisavsi ih iskljucivo kao »intelektualnu svojinu« onog koji nesto patentira. To je novina novina koja izaziva jezu.
A sada mala digresija. Razvoj embriona pocinje od jajasca oplodjenog spermatozoidom, zatim nastaje morula, koja je u sredini prazna kuglica sagradjena od jednog sloja celija, zatim dolazi drugi sloj i morula se pretvara u blastulu. Blastula ima sto cetrdeset celija, od kojih je svaka totipotentna, sto znaci da se od nje moze odgajiti citav sistem.
Ali, vratimo se Rifkinovom clanku (International Herald Tribune, 8. 02. 2000). On primecuje da je prvi put u istoriji ljudsko bice stvoreno u procesu kloniranja, u najranijoj fazi svog razvoja proglaseno pronalaskom u smislu pravila koja se odnose na patente a regulise ih odredjeni biro. Implikacije toga su duboke pise autor a ja bih dodao: duboke i zastrasujuce.
Godine 1865 podseca dalje Rifkin Sjedinjene Americke Drzave su ukinule ropstvo, proglasivsi nelegalnim posedovanje u svojini bilo kog coveka od strane drugog coveka. Sada je Velika Britanija otvorila vrata novoj eri, u kojoj se ljudsko bice koje se razvija u periodu izmedju oplodjavanja i rodjenja moze tretirati kao »intelektualna svojina«. Bez obzira na to kako se gleda na abortus, svako mora biti sokiran idejom na osnovu koje neka kompanija moze steci pravo na posedovanje ljudskih embriona kao pronalaska. Jer, pronalazak je jedino metoda koju je obradio doktor Vilmut!
Pisac clanka postavlja niz dramaticnih pitanja. Sta ce se dogoditi sa uverenjem koje nam se usadjuje o sustinskoj razlici izmedju zivih ljudskih bica i mrtvih objekata, kad jedno i drugo obavezujuce pravo smatra vrstom proizvoda? Ako ljudske embrione proglasimo ljudskim proizvodom kakav je onda nas odnos prema Bogu kao kreatoru. Sta cemo odgovoriti ako nase potomstvo nekad pita kako se prave deca? Treba li da odgovorimo da su ih izmislili naucnici i da su svojina velikih konzorcija koji se bave life science?

U tome je sadrzana pravna preciznost, koju Rifkin ne pominje, a s kojom sam se ja kao pisac susreo. Naime, britanska izdavacka kuca Fejber end Fejber objavila je jednu moju knjigu. Vec nekoliko godina ne ponavlja izdanje, mada je prethodno prodala licencu i Amerikancima. Koraci koje sam preduzeo da prava za englesko jezicko podrucje povratim, s obzirom da me Fejber end Fejber ne objavljuje, bezuspesni su: na americku licencu nemaju uticaja, cak su mi predstavnici britanskog izdavaca odgovorili da ne znaju sta se dogadja s mojom knjigom u Americi. Mislim da ce slicno biti s patentiranjem embriona. Cak ako bi u ovom trenutku britanska vlada pod uticajem izvesnih politickih ili religioznih pokreta onemogucila izvrsenje pomenute odluke u Velikoj Britaniji, licenca data americkoj kompaniji ostace punovazna, jer englesko zakonodavstvo vazi samo u granicama Velike Britanije. A prikladan medjunarodni sud jos niko nije ustanovio. Kako sam vec vise puta ponovio, zakonodavni front hramlje, ne ide u korak sa frontom naucnih otkrica, narocito u oblasti biotehnologije, dok preventivni koraci, koji se preduzimaju prekasno, ostaju bezuspesni.
Kompanija Dzeron, istina, izjavila je da nema nameru da klonira potpuna bica, da jedino zeli da koristi embrione za kloniranje kao materijal za ispitivanja. Medjutim, namere se mogu ostvarivati, tako da je ta izjava beznacajna.
To je prvi korak ka »novom vrlom svetu« reprodukcije i »projektovanja dece«, zbog kojeg zastaje dah pise Rifkin. Tesko je ne sloziti se s njim, jer su analogije s Hakslijevim romanom sokantne. U tom trenutku razvoj ljudskog zivota postaje predmet komercijalnog obrta i moze se eksploatisati u trgovinske svrhe, na najnepredvidljivije nacine koji, prema nasem misljenju, veoma odudaraju od onoga sto smatramo svojstvenim za ljudsko bice. Mozda ce u ne tako dalekoj buducnosti roditelji narucivati decu na nacin na koji kupuju svu drugu robu? Deca ce na taj nacin, prema autorovim recima, postati »ultimativno kupovinsko iskustvo«.
Kompanije koje se bave biotehnologijom tvrde: da nisu dobile patente ne bi imale dovoljnu moc da privuku velike investitore, a velike investicije su potrebne da realizuju slozene terapije bolesti koje cesto nose smrt. Prema tome, Rifkin postavlja pitanje: sta treba da sudimo o ekonomskom sistemu u kojem usavrsavanje ljudskog zivota zavisi od volje ili namera nekoliko komercijalnih preduzeca? U cemu je sadrzano zlo tog sistema?
Kompanija Dzeron stekla je pravo na posedovanje ljudskih embriona i to je sledeca etapa dugog procesa. Tzv. genske kompanije angazovane su u surovoj borbi oko definisanja, odredjivanja i obuhvatanja patentima svih vrsta gena, kako ljudskih tako i zivotinjskih, koji ce predstavljati neophodnu sirovinu u buducem veku biotehnologije. Cinjenicom da je Britanski zavod za patente prvu etapu razvoja ljudskog zivota ucinio patentiranim pronalaskom, prekoracen je opasan prag. Korak po korak cine se sledeci koraci u pravcu definisanja osnovnih elemenata zivota: gena, hromozoma, celija, organa, tkiva. Sada dolazimo do kloniranja ljudskih embriona a sve to bi trebalo da bude privatna svojina, ciji kupac ima prava na njenu eksploataciju? Gde ce se taj put zavrsiti pita Rifkin dramaticno.
Naveo sam njegov zakljucak s izvesnim dopunama da bih posebno ukazao na pravnu stranu stvari. Mozda ce u Velikoj Britaniji taj proces moci da se zaustavi, ali kako je licenca data americkom Dzeronu to ce malo sta promeniti. Dzeron je ogromna, milijarderska firma, koja se dosad bavila usavrsavanjem nevinih cvekli i kukuruza ili usadjivanjem azotobactera u biljke, kada same nisu u stanju da stvaraju azotna jedinjenja ili su im bila potrebna odgovarajuca vestacka djubriva. U istom broju Heralda dosta mesta posveceno je uveravanju siroke publike u nestetnost genskog usavrsavanja biljaka kao sirovine, pase i hrane za ljude. Cak ako se ta nestetnost pokaze relativna, transgenski paradajz mi se cini marginalnim problemom u poredjenju sa opasnoscu koja se krije iza kapije koju je odskrinula odluka o mogucnosti patentiranja kloniranja ljudskih embriona.
Taj slucaj pokazuje kako u savremenom svetu kapital poput lavine rusi sva upozorenja i religiozne i pravne nedoumice. Samo sam zamislio obim otkrica koja su u poslednje vreme izvrsena u oblasti biotehnologije, jer mi prostor Tigodnjika povsehnog (Opsteg nedeljnika, 30. 02. 2000) ne dopusta sire izlaganje. Podseca na krivu koja se gotovo hiperbolicno penje i pokazuje izrazito ubrzanje tog procesa. Kada je klonirana nesrecna Doli, govorilo se o stotinama uzaludnih pokusaja koji su prethodili jednom uspelom kloniranju. Sada, zahvaljujuci misevima, dovoljno je samo desetak pokusaja.


The Grandfathers, 1923.

Kljuc problema sadrzan je u tome sto mi stvarno ne znamo cime se na biomolekularnom nivou razlikuje sistemski vec specijalizovana celija u stegnu, uhu, svejedno gde od totipotentne celije u embrionu. Izvesni sistemi, najverovatnije enzimski, izazivaju blokiranje totipotencije u specijalizovanim celijama, mada ne znamo koliko je taj proces pokretan, a do izvesne mere jeste. To, naravno, ne znaci da ce naucnici smesta ukljuciti kretanje unazad i svakog od nas reprodukovati u deset miliona vidova. Do toga po svoj prilici nece doci, jer ne vidim osobe koje su posebno zainteresovane za tu proceduru.
Ponavljam: perspektive koje se ocrtavaju u Rifkinovom clanku cine mi se uzasavaju vise od potencijalne (jos uvek nedokazane!) stetnosti novog, geneticki izmenjenog povrca. Kroz neobican kvazipatentni potkop istinski se ukida zakon o robovima... To je, bojim se, samo prolog: kakve cemo bitke voditi u buducnosti na tom polju i do cega cemo na kraju doci nemoguce je predvideti. Moje saljive price od pre cetrdeset godina o mozdanoj kori, kojom se tapetiraju zidovi, poprimaju oblik uzasavajuce stvarnosti.
S poljskog prevela Biserka Rajcic

Iz: Tygodnik Powszechny, 30. 02. 2000.
Stanislav Lem (1921), jedan od najvecih pisaca naucne fantastike, esejista i filozof, autor velikog broja knjiga prevodjenih u celom svetu: Astronauti (1951), Sezam i druge price (1954), Zvezdani dnevnici (1957), Eden (1959), Solaris (1961), Summa technologiae (1964), Filozofija slucaja (1968), Fantastika i futurologija (1970), Tajna kineske sobe (1996), Rupa u celini (1997) i dr.
 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar