Marko M. Popovic

Bavljenje naukom kod nas dugo je bilo vezano za veliku skolu i univerzitet. Medjutim, vec pre vise od 140 godina javljaju se potrebe u privredi i vojsci da se prati kvalitet vode i hrane; formira se nezavisna hemijska laboratorija. Ipak, sve do vremena posle Drugog svetskog rata ne moze se govoriti o postojanju nauke van univerziteta, iako uspesno rade pojedini zavodi i laboratorije, pa i instituti. 
Ova razmatranja odnose se pre svega na institute prirodnih nauka, a kada je rec o institutima drustvenih ili tehnickih nauka, kao i o stanju u samim tim naukama, to necemo detaljnije razmatrati.
Dakle, neposredno posle rata, koji je bio posebno obelezen naucnim otkricima koja su ga prakticno resila (nuklearna – atomska – bomba, a nista manje vazno je i otkrice radara), i kod nas nauka dobija strateski znacaj. Donosi se odluka o izgradnji nuklearnog instituta u Vinci (1948. godine). U njemu se okupljaju fizicari, biolozi, hemicari, elektronicari, strucnjaci za materijale, termotehniku, lekari... Angazovani su profesori sa univerziteta iz tih i mnogih drugih oblasti. U Vinci gostuju ili stalno borave naucnici iz sveta. Skoluje se citava plejada mladih. Najbolji se salju u poznate svetske centre. Veliki broj njih se posle doktorata vraca u zemlju. Pored rada u Vinci dosta njih predaje na fakultetima Beogradskog univerziteta, pomaze osnivanje novih univerziteta – u Novom Sadu (1960), Nisu (1965), Pristini (1970), Podgorici (1974) i Kragujevcu (1976).
Broj naucnika se povecava. Mnogi su na univerzitetu, a naukom se bave u Vinci. Cesto ni tamo nemaju sve uslove da nastave ono sto su na specijalizaciji ili na doktorskim studijama radili. Tada se, pocetkom sezdesetih, formira u Srbiji nekoliko instituta. Tako se istog dana, 6. maja 1961, na istoj sednici vlade, formira Institut za fiziku i Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju (IHTM). (Osnovne podatke o institutima clanovima Beogradskog univerziteta videti u pratecem tekstu.)
Ovi novoosnovani instituti kao i neki od vec postojecih dozivljavaju brzu ekspanziju. U njima rade mnogi profesori sa odgovarajucih fakulteta, ali njima su potrebni asistenti i oni ih relativno brzo stvaraju. Opremanje je normalno, veze sa svetom su izvanredne, u njima se stvaraju uslovi i za eksperimentalni rad na magisterijama i doktoratima. Instituti ucestvuju u poslediplomskoj nastavi koja je u zamahu. Poseban uticaj na snazenje i osamostaljivanje instituta ima pocetkom sedamdesetih godina donet zakon o naucnoistrazivackom radu koji trazi, kao uslov za postojanje naucnog instituta, da u njemu radi deset stalno zaposlenih doktora nauka.
U jednom momentu za profesore je veoma unosno da rade u institutima, kasnije se njima to prakticno onemogucava. Tesko je odgonetnuti dugorocnu smisljenost kako univerzitetske tako i naucne politike. Nedovoljna sredstva, ceste promene vodecih parola: nauka na univerzitet (sledi kampanja u novinama, pa i serija clanaka u casopisima, koji podrzavaju ovu zamisao, ali konkretna materijalna podrska za njenu realizaciju izostaje), malo potom nova parola: univerzitet je nastavna ustanova, naukom se treba i moze baviti u institutima. I tako u krug. Sve ovo praceno je raspodelom, za narasle potrebe (pre svega za opremu, ali i plate) nedovoljnih sredstava. Kao posledica radjaju se antagonizmi. Profesori koji se bave naukom na institutima, kao i naucnici koji predaju na fakultetima, imaju skoro dupla primanja u odnosu na one koji rade samo na fakultetu ili institutu.
Medjutim, bez obzira na ovo nikad smireno i promisljeno stanje, mnogi instituti, a posebno pomenuti, razvijaju se, postaju znacajne naucne ustanove i na naucnoj mapi Evrope. Njihovi saradnici borave u svim vodecim naucnim ustanovama i univerzitetima u svetu. Naucnici iz sveta su njihovi cesti gosti, u njima i stranci rade teze ili dolaze u njih radi specijalizacija.

Naucni instituti postaju deo univerziteta

Da podsetim na jednu poznatu a veoma vaznu cinjenicu, a to je da je univerzitetska nastava, ako se njeni nosioci ne bave naukom, nepotpuna, invalidna. Zbog toga su neki profesori odolevali svim vetrovima i ostajali su dosledni bilo da su svoja istrazivanja, naucni rad, trajno zadrzali na svojim fakultetima i u njihovim institutima (primer Filozofskog fakulteta) ili su ostajali, bez obzira na pritiske, u svojim vec formiranim i afirmisanim laboratorijama u institutima (primera ima dosta u fizici, biologiji, hemiji). Treba reci da nisu svi ostajali dosledni. Mnogi su iz ovih ili onih razloga podlegali trenutnim pogodnostima.
Druga veoma vazna cinjenica, konstatovana u uvodu, jeste da su kod nas postojali dobro organizovani, relativno dobro opremljeni, renomirani naucni instituti, sa velikim, dobro skolovanim kadrovskim potencijalom, osposobljenim na vodecim svetskim univerzitetima.
Postavilo se pitanje, kako na najrazumniji nacin koristiti taj – materijalni (oprema) i ljudski – potencijal. Koliko mi je poznato, to je rukovodilo grupu profesora da predloze, a to biva i legalizovano, da nekoliko instituta postanu clanovi univerziteta. Kako na website-u (http://www.bg.ac.yu) zvanicne prezentacije Univerziteta u Beogradu pise: »Treba primetiti da je od 1973. godine jedan broj vaznih naucnih instituta postao deo univerziteta; njihova oprema i osoblje povecali su ukupan potencijal ove institucije«. Postepeno, sve do 1993. godine, broj instituta u okviru Beogradskog univerziteta se uvecavao.
Koliki je to potencijal bio moze se videti iz osnovnih podataka o institutima.¹
Tesko, ali postepeno sve vise, pocelo je da se oseca prisustvo instituta na univerzitetu. U strucna veca na univerzitetu ulaze i naucnici iz instituta, jedno vreme je i prorektor za nauku mogao biti iz instituta (kasnije je ova mogucnost uskracena). Medjuuniverzitetska naucna saradnja ozivljava. Pri izboru nastavnika, odabiru teme i rukovodilaca doktorskih i magistarskih studija oseca se, i uvazava, rec kompetentnih kolega iz instituta. Neki od instituta postaju jedinstvena nastavna baza, ne samo za poslediplomsku nastavu, vec i za specijalisticke kurseve u redovnoj nastavi.
Normalno, sve to uz vec pomenute nesporazume oko sve manjih materijalnih sredstava. Taj nedostatak sredstava za normalno funkcionisanje i nauke i visokoskolske nastave mislim da je osnovni generator nezadovoljstva jednog (ne bas zanemarljivog dela) univerzitetske javnosti zbog prisustva instituta na univerzitetu.

Zakon o univerzitetu iz 1998. i instituti

Umesto da se procesi potpune integracije instituta u univerzitet podstaknu, da se pronadju resenja za lakse ukljucivanje kvalifikovanog kadra iz instituta u nastavu, postave visoki kriterijumi za opstanak instituta u njemu, jasno stavi do znanja koji institut moze ostati deo univerziteta ili biti u njega primljen, zakon iz 1998. godine brutalno prekida te procese. Instituti se od tada legalno nalaze van univerziteta.
Neki profesori, mozda i dobronamerni, ali nepotpuno obavesteni, ili sa subjektivno losim iskustvom, ovo pozdravljaju ili su sa takvim resenjem saglasni. Medjutim, prema mom misljenju, to nije dobro za sam univerzitet, posebno za studente. O drugim, nakaradnim resenjima koja je zakon uveo i legalizovao necu govoriti. O tome je vec dosta receno.² Zadrzacu se samo na njegovim posledicama u vezi sa institutima.

Nacionalni instituti

Da bi se donekle razjasnila uloga nacionalnih instituta, o kojima se u poslednje vreme kod nas, vezano za zakon o naucnom radu koji se vec odavno sprema, ali nikako da se porodi, veoma cesto diskutuje, moramo donekle da razjasnimo sta je to nacionalni institut.

Takvi instituti postojali su i na istoku i na zapadu Evrope, u SAD, Japanu, Indiji i drugim zemljama. Stvaranjem Evropske unije, a posebno okoncanjem »hladnog rata«, uloga takvih instituta se radikalno preispituje. 
Pored ovih nacionalnih strateskih institucija, u mnogim zemljama, zavisno od ukupne organizacije nauke, koja je veoma razlicita od zemlje do zemlje, postoje i druge nacionalne institucije koje, po pravilu, proucavaju kulturu, istoriju u sirem smislu, jezik, etnologiju i druge srodne, specificne probleme.
Kada je rec o istrazivanjima u oblasti medicine, poljoprivrede, ekonomije, tehnickih (inzenjerskih) disciplina, tesko je zbog raznovrsnosti resenja, u raznim zemljama, naci neki zajednicki imenitelj, sem mozda cinjenice da takve institucije, ako nisu delovi univerziteta ili velikih skola, sredstva, po pravilu, obezbedjuju na trzistu, zbog kojeg se i formiraju.
U nasim uslovima, jedina prava nacionalna institucija bio je institut u Vinci, od svog osnivanja do sredine sezdesetih. Kasnije, kada se ukida Savezni fond i Savezna nuklearna komisija, Vinca zadrzava neka svojstva nacionalnog instituta, a njoj se pridruzuju i vec pomenuti instituti za fiziku, hemiju, elektroniku. Oni nikad nisu postali nacionalni ni de jure, a ni de facto, iako su, kao sto je ranije receno, dostigli zavidan profesionalni nivo. Tek svojim ukljucivanjem u univerzitet oni su nasli svoj smisao postojanja i legalizovali svoju fakticku ulogu.
Laboratorije, zavodi i instituti u okviru pojedinih fakulteta na univerzitetu nisu i ne mogu, po definiciji, biti nacionalni instituti niti njihovi delovi (kako se sada, povodom novog zakona o naucnom radu, strasno diskutuje, ali, prema mom misljenju, opet ne zbog stvarnih potreba i trazenja resenja za njih, vec zbog nacina deljenja sve manjih sredstava koja se mogu izdvojiti za nauku), oni mogu i treba, zbog obostranih interesa, da intenzivno saradjuju sa nacionalnim institucijama, ali moraju zadrzati svoju primarnu ulogu, da edukuju na svim nivoima.

Koja bi resenja trebalo traziti u buducem zakonu

Iz ove perspektive veoma je tesko predvideti u kojem pravcu ce se razvijati organizacione forme buducih evropskih univerziteta. To je tim teze jer mi nismo ukljuceni u burne diskusije koje se o tome u ovom momentu vode. Medjutim, osnovno sto prozima te diskusije jeste cinjenica da ce potreba za znanjem biti u buducem razvoju jos naglasenija. O tome nema rasprave, raspravlja se samo o formama kako najefikasnije koristiti postojece resurse za sto efikasnije prenosenje znanja.
Imajuci to u vidu, kao i cinjenicu da ce kod nas resursi, i u skoroj buducnosti, kako materijalni tako i ljudski, biti ograniceni, a da univerzitet mora biti vodeca obrazovna, ali i naucna ustanova, u buducim zakonskim resenjima mora se podsticati ukljucivanje svih kvalifikovanih naucnika u univerzitetsku nastavu, a takodje i omoguciti da svi raspolozivi materijalni resursi, laboratorije, biblioteke, uredjaji, opitna dobra itd. budu na raspolaganju za izvodjenje univerzitetske nastave. Dakle, treba da se sve stavi u funkciju sticanja znanja. Takodje, ovo mora biti praceno i posvecivanjem ozbiljne paznje odrzavanju naucnih instituta na odgovarajucem kvalitetnom nivou, narocito onih koji su koncentrisani na fundamentalna istrazivanja i koji imaju medjunarodnu reputaciju. Oni treba da se odrze i, normalno, ako je moguce, unaprede. Potreba za osnovnim istrazivanjima ce nastaviti da raste, ali i instituti koji imaju znacajne aktivnosti u primenjenim istrazivanjima (posebno u oblastima vezanim za okolinu – zagadjenje i zastita) imace puno posla.⁴

¹ Vodic kroz naucne institucije u SFRJ, izd. Savez republickih i pokrajinskih SIZ-ova za naucne delatnosti SFRJ, Beograd 1989. i pomenuti website.
² Republika br. 240–241, 1–31. 07. 2000, serija clanaka o univerzitetu.
³ Europhysics News, Phisics Research: the Relationship between Universities and National Research Institutes, Position Paper, 20, No. 1. (2000), p. 20.
⁴ Vec citirani Position Paper.
⁵ F. Zdanski, Republika br. 240–241, 1–31. 07. 2000.

osnovni podaci

Institut drustvenih nauka osnovan je 1957. godine od strane Savezne vlade za oblasti politike, prava, sociologije i istorije. Postepeno je prosirio delatnost na filozofiju (1961), demografiju (1962) i proucavanje javnog mnenja (1963). Iz njega su se izdvojili Institut za savremenu istoriju i Institut za filozofiju i drustvenu teoriju. Od 1976. nema status saveznog instituta. Clan je Beogradskog univerziteta od 1981. godine. Sada u njemu radi oko 50 istrazivaca, od cega 24 stalno zaposlena. Biblioteka ima preko 130 000 naslova.
Institut za bioloska istrazivanja »Sinisa Stankovic«. Srpska akademija nauka i umetnosti je 1947. osnovala Institut za ekologiju i biogeografiju i Institut za genetiku, selekciju i razvojnu fiziologiju. Ti instituti su spojeni 1956. u Institut za biologiju, koji od 1974. nosi danasnje ime. Clan je Beogradskog univerziteta od 1973. godine. U njemu radi 62 istrazivaca sa doktoratom i 47 magistara. Raspolaze sa preko 10 000 knjiga i brojnom periodikom.
Institut za nuklearne nauke »Vinca«. Osnovan je 1948. godine kao Institut za fiziku. Promenio ime 1950. u Institut za istrazivanje strukture materije, a 1953. postao je nas prvi Institut nuklearnih nauka. Clan je Beogradskog univerziteta od 1973. godine. Od preko 360 istrazivaca, od cega oko 200 radi u inzenjerskim, a oko 150 u osnovnim naukama, 130 je sa naucnim zvanjima. Poseduje znacajnu naucnu infrastrukturu. Biblioteka ima preko 35 500 knjiga i prima preko 1000 periodicnih stranih i domacih publikacija i casopisa.
Institut za primenu nuklearne energije – INEP osnovan je 1959. godine kao medjufakultetska institucija pod nazivom Institut za primenu nuklearne energije u poljoprivredi, veterinarstvu i sumarstvu. Od 1986. nosi sadasnje ime. Bio je clan Beogradskog univerziteta do 1998. godine. U INEP-u radi 41 istrazivac.
Institut za fiziku osnovan je 1961. godine od strane Vlade Republike Srbije i Beogradskog univerziteta, ciji je clan od 1979. godine. U institutu radi 120 istrazivaca od cega 70 u naucnim zvanjima. Biblioteka raspolaze sa 16 200 knjiga, a prima oko 360 raznih periodika od cega 167 stranih naucnih casopisa.
Institut za filozofiju i drustvenu teoriju nastao je izdvajanjem iz Instituta drustvenih nauka, gde je kao Centar za filozofiju i drustvenu teoriju od 1981. imao organizacionu autonomiju, a status nezavisnog instituta stekao je 1986. godine. Bio je clan Beogradskog univerziteta kroz Institut drustvenih nauka, a od 1993. postaje, kao nezavisan institut, punopravan clan univerziteta. U institutu radi 25 istrazivaca.
Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju – IHTM, nastavlja tradiciju Prve drzavne hemijske laboratorije Srbije, formirane 1959. godine, koja je od 1982. useljena u novopodignutu zgradu gde je i sada sediste uprave Instituta. Posle niza transformacija 1961. godine, Vlada Republike Srbije, nekoliko fakulteta Beogradskog univerziteta i nekoliko privrednih preduzeca ponovo osnivaju institut pod sadasnjim nazivom. Od 1973. institut je clan Beogradskog univerziteta, u njemu rade 122 istrazivaca, prima 166 stranih naucnih i vise domacih casopisa.
Institut »Mihajlo Pupin« osnovan je 1946. godine spajanjem dva instituta SANU (Instituta za telekomunikacije i Instituta za elektroinzenjerstvo) i dva vladina instituta (Instituta za elektroenergetiku i Centralnog radio-instituta). Od 1950. nosi sadasnje ime. Iz njega se 1959. izdvaja jedno od dva odeljenja i formira Institut »Nikola Tesla«, a drugo odeljenje postaje samostalan Institut za elektroniku i telekomunikacije »Mihajlo Pupin«, kojem se u to vreme pridruzuju saradnici laboratorije za automatiku i kompjutere iz Instituta »Vinca«. Clan je Beogradskog univerziteta od 1983. godine. Od oko 200 istrazivaca 20 ima naucna zvanja, a preko 50 su magistri. Biblioteka ima 12 000 knjiga i preko 10 000 svezaka brojnih periodicnih publikacija.

Autor je naucni saradnik Instituta za fiziku u Beogradu (Zemun)