Vesna, 22 godine, studentkinja cetvrte godine Univerziteta Ka Foskari, japanski jezik, filozofsko-religijski smer (L’Universita di Ca’ Foscari di Venezia, Lingue e civilta orientali, l’indirizzo filosofico-religioso)
»Odlazak« kao ideja postoji u zivotu moje generacije jos od osnovne skole. U moju osnovnu skolu, u moj i zivote mojih drugarica i drugova dolazile su izbeglice. Oni su nam izgledali nekako cudno, nestvarno, a sa godinama smo i sami poceli da licimo na njih.
Prvi moj drug koji je otisao je bio jedan Bosanac. Bili smo u drugom razredu srednje skole. On i njegova porodica su imali velikih problema zbog nacionalnosti. Prodali su sve sto su imali i otisli za Kanadu. Posle tog usledili su razni drugi odlasci. Krug onih koji su otisli se sirio. Svaki sledeci odlazak je bio manje traumatican od prethodnog, postajao je, nezgodno je reci, prihvatljiviji. Poceli smo da sticemo naviku.
Nikada nisam imala nameru da odem iz Jugoslavije. Mama me ucila da je to moja zemlja, da treba da ostanem i borim se za drugaciji, kvalitetniji zivot u njoj. Poverovala sam da ce bas moja generacija stvoriti bolju buducnost nasoj zemlji. Posle silnih razocaranja i strasnih dogadjanja u nasoj zemlji shvatila sam da nemam nikakvu moc da nesto promenim. U stvari, ja nisam to sutra nase zemlje, jer mi ne daju da to budem. Postoje ljudi koji su zauzeli stabilna mesta, imaju moc i ne daju mladima da grade buducnost po sopstvenoj meri. Govorim o generaciji nasih dedova i baba. Oni pate od kompleksa svemocnosti. Unistili su buducnost generaciji nasih majki i oceva i sada unistavaju nasu. Sve to zarad nekih svojih ideja, koje bi trebalo nekud da vode, a zapravo su nas dovele u stanje beznadja. Oni veruju da su vecni, misle da su popili svu pamet ovog sveta, da su najjaci i najbolji samo zato sto su pre pola veka oslobodili zemlju od »tiranina Nemca«. Je l’ tako?
Moja dilema je bila: stvoriti samoj sebi buducnost, koja nece imati veze sa nasom zemljom ili istruliti i poludeti u njoj. Mi smo urlali, a niko nije hteo da nas cuje. Jer, oni su suvise visoko, a mi suvise nisko. I tako ja odoh. Izabrah da se borim za sebe.
Moja drugarica Mirjana je pronasla varijantu da studira arhitekturu, jer je cula od jedne drugarice da u Italiji postoji mogucnost da se dobije stipendija za studiranje. S tom idejom smo krenule u Italijanski kulturni centar u kojem smo dobile vrlo sture informacije. Posle toga smo »kopale« po Internetu i pronasle nesto vise informacija. Sa sacicom prikupljenih informacija »zapucale« smo u Italiju. 

Sebi sam rekla, kad sam polazila za Italiju: »Kad se vratis kuci, doneces definitivnu odluku da li ides ili ostajes«. Za tih deset dana osetila sam nakratko sta znaci ziveti u normalnoj zemlji. Ono sto smo u Italiji razresile za deset dana, u Beogradu je bilo neresivo. Videla sam da biti student u Italiji znaci imati odredjen drustveni status. Drzava je tu da ti pomogne. I, tako, deset dana sam zivela normalnim zivotom, a na povratku u Jugoslaviju opet bezbrojne prepreke. Cim namirisem Jugoslaviju, odmah problem. To su nenormalnosti u kojima ljudi u Jugoslaviji zive godinama. U nasoj zemlji vecina ljudi je poremecena. I ja bih poludela da sam ostala. Moja generacija se samo seca problema. Roditelji su imali malo vremena za nas jer su bili preokupirani time kako da nas prehrane. Cesto sam bila ljuta na moju mamu zato sto je nema. Iz ove perspektive mi je jasno da nije ni mogla da bude uz mene ako je htela da nas prehrani. Uopste, uzasno mnogo je zrtava kod nas. To je jasno prikazano u filmu »Bure baruta«. Ko ga je gledao mogao bi da se slozi sa rezimeom: niko nije nevin, a svi su zrtve. 
Naravno, ni italijansko drustvo nije bez problema. Ovde se osecam kao strankinja, ali ovde ja to i jesam. Osecam povremeno i miris rasizma, nacionalizma... Iskreno, sutra bih se vratila u Beograd, da mogu. Ali, ne mogu. Ne mogu jer necu da gledam kako moj grad umire, a ja ne mogu to da sprecim, niti promenim. Ima toliko jacih od mene koji su mafiozi, najgori ljudski sljam, a na uticajnim su mestima i kroje buducnost mojoj zemlji. Oni bi me zgazili kao mrava. Apsolutna nemoc je u pitanju. Ja ne mogu da disem u toj nemoci, ne mogu da se radujem. Necu se vratiti dokle god situacija bude kakva je sada. 
Drugo pitanje je koliko cu ostati u Veneciji. Ovo nije moj grad, ni moja zemlja. Jedino me moj decko Djani vezuje za ovaj prostor, ali i on je spreman da se pomerimo jednog dana odavde. Ostaje cinjenica da mi ova zemlja pruza mogucnost da studiram, da zaradim za kiriju, hranu, odecu, obucu. To su elementarne stvari i normalno je da ih imas. I zato ostajem ovde. Meni je potrebno da zivim u normalnim uslovima da bih ucila, zavrsila studije i stala na sopstvene noge.
Najveci problem mi je u Veneciji predstavljalo to sto sam strankinja i sto sam iz Srbije. Kada sam 1998. u oktobru dosla u Veneciju bilo je najavljeno bombardovanje Jugoslavije. Ko god bi mi se obratio, osecala bih mu u glasu: »A ti si ona vest sa Teledjornale! Ispricaj nam malo uzivo sta se kod vas dogadja«. To mi je strasno smetalo. Osecala sam se kao slucaj na propitivanju. 
Puno puta sam shvatila da mi ljudi salju poruku: »Ti ne pripadas ovde«. Jedan sluzbenik u odeljenju za dodelu stipendija mi je eksplicite rekao: »Sto si ti dosla ovde da krades italijanskim studentima stipendiju?« Jedan profesor koji je trebalo da mi da saglasnost za nostrifikaciju ispita koje sam u Beogradu na fakultetu polozila, bacio je moja dokumenta na pod ne pogledavsi ih i rekao: »Mene to uopste ne interesuje. Na fakultetu u Beogradu se sigurno ne radi ono sto ja radim«.
Na pocetku, moj italijanski jezik nije bio dobar. I oko toga sam imala neprijatnih situacija. Recimo, kada bi mi nedostajala neka rec na italijanskom, ubacivala sam englesku rec. Jedan profesor me pitao: »Ako bolje govoris engleski, zasto nisi otisla u Englesku da studiras?«
Nasla sam se i pred nizom prepreka koje su posledica primene automatizacije u svakodnevnom zivotu. U prvih nekoliko dana svaka vrata sam dozivljavala kao preponu, i odlazak u WC je mogao biti agonija. Sve je funkcionisalo sasvim drugacije nego kod nas.

Satisfakciju mi je predstavljao kvalitet studija. Ovde postoje profesori koji se bave samo gramatikom japanskog jezika, koji su specijalisti za izgovor, za knjizevnost, novinske ili udzbenicke tekstove, lektori se menjaju svake dve godine, ne pustaju korenje na katedri. Sto se tice drugih predmeta, otvorile su mi se mogucnosti koje nisam mogla u Beogradu ni da zamislim. Mogu da izaberem smer: knjizevno-jezicki, istorijski, arheolosko-umetnicki, filozofsko-religijski. Ovde imam 21 ispit. Od toga je deset ispita po mom izboru. U Beogradu bih studij japanskog zavrsila sa 14 ispita. Po mojoj proceni, pripremajuci polovinu nesto bih naucila.
O bombardovanju Jugoslavije ne volim da govorim. Osecala sam se uzasno, izolovano i na neki nacin kao izdajnica. Pitala sam se sta cu ja u Veneciji kad je veci deo mene u Beogradu. Niko se u Veneciji prema meni nije odnosio neprijateljski. Krug u kojem sam se kretala bio je protiv bombardovanja i to su mi davali na znanje. Ali, u Italiji su me zadrzale samo reci moje mame da bi je moj dolazak u Beograd dotukao i da joj je dovoljna strepnja za brata i sestru.
Povukla sam za sobom moje najbolje drugare Sabinu i Zeljka. Sabina je povukla Nebojsu i Lidiju. Zeljko Irenu i Nemanju. Nebojsa jednog drugog Nemanju i Andjelku. Sabina, Zeljko i ja Natasu, nasu poslednju cetvrtinu. Eto, krug se siri. Sada nas je vec dosta ovde. Oni koji nisu sa nama u Italiji, otisli su u SAD, Spaniju, Australiju, Japan, Madjarsku. Ko je gde mogao. 
Svaki put kad dodjem u Beograd sve je manje ljudi koje zelim da vidim i sve manje razloga da za Beograd budem vezana. Gotovo sve meni drage osobe su »zapalile« za inostranstvo.

Zeljko, 23 godine, student druge godine Akademije lepih umetnosti u Veneciji (Accademia di belle arti di Venezia)
Situacija u zemlji je bila odlucujuca da u inostranstvu ponovo otpocnem studij skulpture. Bilo bi mi draze da sam dosao u Veneciju da studiram iz hira ili da bih upoznao nacin studiranja u inostranstvu. Ali, nazalost, istina je sasvim drugacija. Pobegao sam od zivota koji su nam u Beogradu drugi stvorili, kao sto su to uradili i moji prijatelji.
Mogu da kazem da sam uzasno naporno radio da bih upisao Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna, odsek primenjenog vajarstva, u Beogradu. Moji roditelji nisu imali novaca da mi plate vezu, nisu imali poznanstva... A meni takav put ne bi prijao. To je posao u kojem moras da budes siguran da si stvoren za to. Bez obzira sto sam uvek bio siguran u sebe, da sam se upisao preko veze moje samopouzdanje bi bilo na staklenim nogama, moju odluku i talenat bi mogao da uzdrma ko god to pozeli. Zato sam odlucio da akademiju upisem oslanjajuci se na vlastite snage.

Moja sreca je bila sto sam odrastao u harmonicnoj porodici koja me uvek podrzavala. Sa Vesnom sam zavrsio Filolosku gimnaziju, japanski jezik. Konkurisao sam na akademiji. Nisu me primili. Upisao sam Filoloski fakultet, ruski jezik, koji nisam zeleo da studiram, jer nisam uspeo da se upisem na japanski. Tamo sam bio godinu dana. U tih godinu dana prosao sam kroz najgora moguca nezadovoljstva. Istina je bila da nisam mogao mojim roditeljima da kazem da zelim ponovo da probam da se upisem na akademiju, jer sam znao da oni nemaju sredstva da mi plate casove. Medjutim, oni su shvatili sta se sa mnom dogadja i podrzali su me, sto je meni tada bilo najbitnije. Kad sam osetio njihovu podrsku, odlucio sam da sam obezbedim novac za casove crtanja i vajanja. Preko jedne prijateljice nasao sam posao u »Sremskoj«. Ni to nije bilo lako pronaci, iako nije rec o nekom bajnom poslu, jer se leti radi na 40 stepeni u limenim kucicama u kojima je temperatura 50 stepeni, a zimi i na temperaturi do minus deset. Plata koju sam zaradjivao bila je dovoljna da platim casove crtanja i vajanja bez kojih ne bi vredelo da izlazim na prijemni ispit. Nikada se nisam pokajao sto sam godinu dana tamo radio da bih se pripremao za prijemni. Mada, bio sam siguran da ako te godine ne uspem, nikad vise necu imati snage da ponovo prodjem isti put. Te godine sam dao sve od sebe. Radio sam sest sati u »Sremskoj«, a cetiri do osam sati sam provodio u ateljeu crtajuci i vajajuci. Uspeo sam da se upisem. Bio sam na petom mestu na rang listi. To mi je bio dokaz da mogu time da se bavim, potvrda da imam talenta koji moze da se razvija.
Situacija u zemlji je postajala sve gora i gora. Vesna je otisla. Uzasno nam je nedostajala. Ostali smo Sabina, Natasa i ja. Bili smo usamljeni, jer smo ranije nas cetvoro sve slobodno vreme provodili zajedno. Dosla su bombardovanja. Redjalo se razocaranje za razocaranjem. Svako od nas je cekao poslednju kap u casi. To je mogla da bude svadja u autobusu ili ponuda Zorici Brunclik za mesto ministarke kulture. Sve to je ubijalo mlade ljude koji su zeleli da uce, rade, postanu uspesni u svom poslu i menjaju stanje u zemlji. Jedini nacin da spasimo nase zivote bio je da pobegnemo, posto snage da nesto u zemlji promenimo nismo imali.
Sabina i ja, a naredne godine i Natasa, imali smo srecu, jer je Vesna otisla godinu dana pre nas i pripremila je teren za nas dolazak. Raspolagali smo mnogim informacijama koje bismo bez nje mukotrpno morali da otkrivamo.
U Italiji su akademije slabije od nase akademije, mada ta ocena ne znaci nista narocito. U svakoj umetnickoj skoli moze da se pronadje kvalitetan profesor. Sa druge strane, ovde sam godinu dana, a vec mi je pruzena prilika da se iskazem. Mogao sam i vise da uradim da sam sve vreme provodio na akademiji. Puno vremena sam utrosio na sredjivanje dokumenata i jos vise mi je bilo potrebno da prihvatim cinjenicu da sam u Veneciji, a ne u Beogradu, i da se u Beograd necu vracati.
Prilike koje su mi ovde pruzene su mozda posledica organizovane drzave, a mozda i srecnih okolnosti. Jer, ovde talente pothranjuju, daju im podrsku bez obzira da li su profesori veci ili manji strucnjaci od beogradskih. U svakom slucaju, ovde talenat i rad mogu da isplivaju. U Beogradu ne bih imao priliku za kolektivnu izlozbu, a pitanje je da li bih ikada imao priliku za samostalnu izlozbu, cak i kad zavrsim fakultet. Umetnicki krugovi u Beogradu su jako zatvoreni. U njih se ulazi preko rodjendana, zurki, pozivanja na pice. Za to je potreban novac, koji ja ne bih imao, a i na te metode ne bih pristao. Ovde sam za godinu dana ucestvovao na dva konkursa. Jedan je bio konkurs za logo jedne studentske organizacije i na njemu sam osvojio drugo mesto. Drugi je bio konkurs »Umetnost za novi milenijum« i na njemu sam osvojio prvu nagradu. Krajem prosle godine imao sam kolektivnu izlozbu za fondaciju »Toni Beneton« koja nije nebitna u svetu likovnih umetnosti. U svakom slucaju, mladi ljudi koji zele da se bave umetnoscu ne mogu da prosperiraju u Jugoslaviji. Moraju da odu. Mozda bi drugacije bilo da sam izabrao neku drugu profesiju. Neki moji prijatelji koji studiraju politicke nauke, zele da nauce kako funkcionisu moderna drustva, vrate se i pomognu nasoj zemlji. Sta ja mogu da ponudim nasoj zemlji? Lepe predmete. Kome to tamo treba? Zbog toga cu ostati u inostranstvu. Necu se zadrzati u Veneciji, jer je Venecija mali grad. Protok informacija je veci u Milanu ili Rimu.
Ovde se pretezno druzim sa Jugoslovenima i ex-Jugoslovenima. Povukli smo nase najblize prijatelje ili bolje reci ponudili im izlaz. Tako su svi nama bliski prijatelji u Italiji. Kada sam letos bio u Beogradu, jedva sam cekao da se vratim, jer moji prijatelji su vazni za moj zivot. Ovde su svi koje volim. Jedino mi porodica nedostaje. Sem porodice, ostalo je jako malo meni bliskih osoba u Beogradu.
Poslednjih godina u Beogradu sam poceo da se osecam kao stranac, a u tom gradu sam se rodio, upisao i zavrsio skole, ucestvovao u protestima pokusavajuci da mu sacuvam dusu i da uticem na promenu politicke i kulturne situacije. Verovao sam da sam deo snaga koje ce nesto promeniti. Onda su nam dokazali da su nam nade propale. U trenutku kad sam poceo da se osecam kao stranac u sopstvenoj zemlji, odabrao sam da odem iz nje. Ako me tretiraju kao stranca, bar da znam da to nije u mojoj zemlji.

P. S.
Od 12 ucenika upisanih u prvi razred, japanski jezik Filoloske gimnazije u Beogradu, 1992/93. cetiri devojke su jos u Beogradu. Njih osam je otislo iz zemlje. Vesna, Zorana i Zeljko studiraju u Veneciji, Jelena, Divna i Sonja su u Japanu, Jovana je u SAD, Tamara u Australiji.
Zapisano u Margheri, 7. septembra 2000.