U poslednje vreme je povecano zanimanje pravoslavne crkve za rok muziku i pop kulturu uopste. U tom smislu izdato je vise publikacija medju kojima se istice knjiga V. Dimitrijevica Od Elvisa do anti-Madone. U knjizi osim autorovih clanaka nalazimo i niz priloga i intervjua prenesenih iz dnevne ili periodicne stampe. Ono sto objedinjuje sve ove naslove je shvatanje rok muzike kao satanske tvorevine. Ali, to satansko poreklo nema mistican karakter, ono je locirano u sfere drustvene moci koja je globalna i planetarna, a rok muzika i citava pop kultura joj sluzi samo kao sredstvo ostvarenja apsolutne dominacije. Ime te globalne tvorevine je, nadam se da sami pogadjate, Novi svetski poredak. U knjizi nalazimo mnogobrojne izjave rok i pop lidera, price iz njihovih zivota, prikaze rok scene u maniru savremene medijske ikonografije gde sve vrvi od skarednosti, sablaznjivih reci i pokreta, djavoljih rogova, sestica, okrenutih pentagrama i sl. Tako se za Bitlse kaze da nisu ni pravili svoju muziku vec da su to radili strucnjaci za uslovne reflekse, za Elvisa da je bio sasvim obican mladic, cak ispod proseka, pa nije uspeo da shvati sta se tu oko njega stvarno dogadja, za Madonu je takodje rezervisana neka vrsta sazaljenja pomesana sa mrznjom i gadjenjem – »jadna budala« i sl. Koristi se takodje za sve njih i termin »podljudi« (untermenschen). Interesantan je takodje i istorijski pregled saradnje Zapada sa djavolom. Romantizam je u tom smislu neiscrpan izvor, citiraju se Bajron i Seli, i kasnije simbolizam, narocito kada su hasis i opijum u pitanju, pa se pominje Bodler, Teofil Gotje... Ali, autor se ne zadovoljava s tim da pokaze da je nemoralan i prodat djavolu samo ovaj deo zapadne kulture koji se tradicionalno zalagao protiv krutih moralnih i drustvenih pravila, za iskrenost i neposrednost izrazavanja itd. Ne, vec je problem zapadna kultura sama, njena klasicna osnova. Tako se kaze da se u San Francisku okupilo 20 000 drogiranih da klicu na rok festivalu, kao sto se nekih 3000 sumanutih vajara skupilo u Toskani u XV veku da klese kamene kipove. Istovremeno se zaboravlja da 400 godina kasnije, na kraju XIX veka, na tlu superiorne i »rasno ciste« srpske kulture, prilikom konkursa za izradu konjanicke skulpture kneza Mihaila u Beogradu, nijedan vajar u Srbiji nije bio u stanju da ispuni konkursne uslove (jer do polovine XIX veka skulptura u Srbiji prakticno nije postojala), pa je, nazalost, morao da se pozove jedan »sumanuti« Italijan da bi se zadovoljile nacionalne i dinasticke zelje za reprezentacijom.
Lajtmotiv knjige je: »Ako hocete da unistite jednu naciju krenite sa kvarenjem njene omladine«. Tako duboka misao pripisuje se stratezima Novog svetskog poretka i citava knjiga je pisana kao policijski prirucnik za borbu protiv specijalnog rata, a u stvari je cela ta pridika protiv droge, seksa, nemorala, bogatstva i razmetljivosti vapaj iz mraka palanke koji kaze: »Dajte i nama malo toga, nismo ni mi najgori na svetu«.
Interesantni su takodje i clanci jeromonaha Jovana Culibrka koji se mogu naci na Internetovom sajtu mitropolije crnogorsko-primorske. Napisani sa boljim poznavanjem samog medijuma rok kulture (Culibrk je tokom osamdesetih bio ukljucen u alternativne tokove Neue Slowenische Kunst, Nova Evropa, osnivac je Radio Svetigore u Podgorici, a sada izdaje CD sa pesmama Nikolaja Velimirovica u rok aranzmanu), oni pretenduju na tumacenje globalnih znacenja ovog fenomena. Tako u clanku »Nezaobilazne strategije« autor navodi da je »nasa stvarnost oblikovana u fabrikama fikcije pop kulture kojom Zapad mocnije vlada svetom nego oruzjem NATO pakta«. Isto tako, da je »rok pobuna protiv lazi savremene civilizacije pukla stvaranjem mita mega festivala od Montreja do Vudstoka«. »Live aid je projekat svetske drzave po nacelima pop fikcije gde se planetarne zvezde pop muzike javljaju u ulozi politicara, gde je humanizam obavezujuci princip koji se namece silom koju sprovodi NATO alijansa.«
Te ideje su poznate i prisutne u velikoj meri na nasem terenu na razlicite nacine, ali njihova dalja elaboracija u stavu »pop fikcija kao multikulturalna i etnicka planetarna drzava lazi u kojoj vlada Klinton kao kosmokrator«, a koja ima antipravoslavan karakter i skopcana je sa ubistvom pravoslavnog cara kao nosioca istine (»nekad je bilo potrebno slomiti cara i Vrangela, a danas Karadzica i Mladica«), to vec govori o velikim neresenim pocetnim problemima u misljenju i teskim frustracijama kojima je palanka uvek bila podlozna.

Dovodjenje u vezu Zapada sa komunizmom, posebno Oktobarskom revolucijom, u ovom slucaju preko zajednicke ideje totalitarizma omiljeno je opste mesto etnonacionalista. Kao, totalitarizma nije bilo u carskoj Rusiji pa je on morao da se uveze sa Zapada. Ali, to je prebacivanje djubreta u tudje dvoriste. Feudalni apsolutizam kakav je postojao u Rusiji uklonjen je sa scene na Zapadu jer je nepoverenje u nesavrsenu ljudsku prirodu uslovilo podelu drustvene moci i ukinulo i samu pomisao na vladara, Drzavu, Partiju kao olicenje totalne moci i apsolutne kontrole. Naprotiv, totalitarnost je unutrasnje svojstvo agrarne, patrijarhalne strukture u kojoj vlada teznja ka idealnom jedinstvu i gde je poverenje u vlast, obozavanje Vodje, vladara i superstrukture moci uvek bilo nepromenljiva cinjenica i prirodni red stvari. U osnovi totalitarizma je nesposobnost pojedinca da nosi svoju sopstvenu odgovornost i slobodu izbora i zelja da to prebaci na nadredjeni patrijarhalni autoritet. Komunizam ni u Rusiji ni na Balkanu nije predstavljao nikakvu sustinsku promenu vec je bio pravi naslednik agrarne, patrijarhalne jednoobraznosti i subordinacije i sve sto je ponudio kao novo bila je simulacija modernosti (i u ideologizovanom novogovoru poznato kao »revolucionarni preobrazaj«), dok je u svojoj dogmatskoj pravovernosti iskljucivao samostalno misljenje svodeci ga na ritualno odobravanje i zaklinjanje svemocnoj Partiji i Vodji. Komunizam, znaci, nije bio negacija palanke, vec njena prava potvrda i najpre bi se moglo reci da je komunizam prevara palanke kao maska modernosti. Sadasnje odricanje palanke od komunizma je ne zbog njegovog karaktera, vec zbog njegovog kraha, kao sto je odricanje od domaceg nacionalnog istrebljivackog projekta ne zbog njegovih zlocina vec zbog njihovog nedovoljnog ucinka. I sada bi bilo najzgodnije da se taj prljav teret dodeli nekom drugom a to je svakako rdjavi, zlom i porokom prezasiceni Zapad (koga mrzimo, ali zelimo sve plodove njegove udobnosti).
A planetarna drzava lazi, kosmokrator i Treci Rim kao naslednik istine, sve su to folklorni pojmovi pomocu kojih palanka u svojoj samozaljubljenosti uziva u bavljenju visokom politikom na nacin otkrivanja krajnjih istina Svetske istorije.
Na svu srecu, sve pravoslavne publikacije o roku nisu na ovakav nacin intonirane. Casopis Iskon koji je posvetio paznju ovom fenomenu u jednom od skorasnjih brojeva prozet je tolerancijom i stran mu je jezik ideologije mrznje i ekskomunikacija. Pored mnogih clanaka i intervjua o stvarima koje su vrlo interesantne i za ljude izvan Crkve, kao sto su crkveno pojanje, vizantijska liturgija, savremeni ikonopis itd., tu su i drugi clanci koji su polemickog karaktera i zadiru u mnoge, za Crkvu nelagodne teme kao sto su eutanazija, kontrola radjanja, ljubav pre braka, sida, samoubistvo, koje se tretiraju objektivno i sa teznjom ka suocavanju. Jedan blok je posvecen i rok muzici. Iz njega mozemo videti da mnogi danasnji rok muzicari iz vrlo poznatih grupa pripadaju ili su vrlo bliski Pravoslavnoj crkvi. Tu je i razgovor sa ocem Porfirijem, igumanom manastira Kovilj, kod koga dolaze mnogi rokeri preobraceni u pravoslavlje i koji ih, za razliku od mnogih svojih kolega, pravoslavnih svestenika, ne odvraca od bavljenja njihovim zanatom, vec im pomaze da u okviru njega nadju put ka Bogu. Casopis je i izgledom, ne samo sadrzinom, nesto novo i zaista je prijatno da se vidi da neko u Crkvi misli na novi identitet pravoslavlja, bez ideoloske iskljucivosti i militantnosti, i da zeli putem modernih, pre svega vizuelnih formi komuniciranja, da stekne ugled i poverenje publike.