U osmanskoj drzavi deljenje pravde smatralo se najvaznijim zadatkom Porte. Veliki divan – prethodnik osmanskog Carskog divana – koji se sastajao u odredjeno vreme da saslusa zalbe naroda i ispravi nepravde, prvobitno je bio visoki dvorski sud, ali je, u isti mah, predstavljao i vrhovni organ vlade. Ova institucija koja je bila saobrazena bliskoistocnom shvatanju drzave, sacuvala je svoj znacaj od vremena dinastije Sasanida (dolazi na vlast oko 226. godine). U vreme Turaka Seldzuka, gde je nacin na koji se sudilo bio najblizi osmanskom, sultan je dva puta nedeljno dolazio na Divan da saslusa zalbe potlacenih podanika. Slucajevi koji su se mogli resiti na osnovu serijata prosledjivani su kadiji, dok su gradjanske parnice spadale u delokrug clanova Divana. »Rano pre podne – zabelezice lekar Bajazita I – osmanski vladar bi seo na prostran uzdignuti minderluk. Narod bi stajao nesto dalje od njega, na mestu sa kojeg je mogao da vidi svog sultana. Svako koga je zadesila neka nepravda dolazi k njemu da iskaze svoju muku. Presuda se odmah donosi. U zemlji vlada bezbednost da niko, u bilo kom kraju Carstva, ne bi dotakao natovarenu kamilu koju je vlasnik ostavio i nekud otisao« (H. Inaldzik, Osmansko carstvo, Beograd 1974, 126). Termin kapu ili Visoka Porta prvobitno je oznacavao mesto sa kojeg je sultan pratio sporove i obavljao drzavne poslove, da najzad dobije znacenje osmanske vlade.
Negde pred kraj svoje vladavine sultan Mehmed Osvajac (1451–1481) prestao je da licno predsedava zasedanjima Carskog divana. Ali, kako nije mogao da prenebregne osnovnu sultansku duznost, da licno saslusa zalbe svojih podanika, naredio je da se u »Kuci pravde« otvori prozor sa resetkom koji bi gledao na odaju Carskog divana. Kroz taj prozor mogao je da prati sudjenje i raspravu. Tako se nikada nije znalo da li je sultan zaista prisutan, pa bi pokusaj da se bilo sta prikrije ili precuti bio krajnje opasan.
Kada su petkom isli na molitvu, jasuci kretali u lov ili se spremali u vojni pohod, turski sultani su licno saslusavali zalbe svojih podanika, jer »narod treba da oseti da se car brine za njegovo dobro«. Svako lice, bez obzira na drustveni status i veru, moglo je uputiti molbu neposredno Carskom divanu, a kada su bile u pitanju vazne stvari raja je slala delegaciju u prestonicu. U udaljenim krajevima zemlje tuzioci su odlazili u sud lokalnom kadiji koji je njihove prigovore unosio u registar (sidzil), a potom upucivao sultanu zvanicno pismo u vidu zalbe ili je u Carigrad slao svog predstavnika ako je slucaj bio veoma hitan. Tuzbe su obicno podnosene zbog teskih nameta, zloupotreba pri prikupljanju poreza ili ugnjetavanja stanovnistva od strane lokalne vlasti. 
Tako u turskom zvanicnom popisu iz 1546. godine citamo: »Buduci da se selo Zemun nalazi na brodu nasuprot Beogradu ono ni danju ni nocu nije prazno od putnika namjernika, pa se njegovi stanovnici zale na raznovrsne neprilike. Ako se raji spomenutog sela ne bude dao derbendzijski status (vrsta cuvara koji su uzivali odredjene poreske olaksice), ona ce se raseliti. Tako su izvjestili i zamolili mjesni prvaci. Kada je o tome podnesen izvestaj Carstvu, naredjeno je da se stanovnicima Zemuna da derbendzijski status« (H. Sabanovic, Turski izvori za istoriju Beograda, 1, 1, Beograd 1964, 404).
Narod je, takodje, mogao da se obrati carskom vecu i kada su bile u pitanju odluke mesnog kadije. U tom slucaju, zavisno od prirode spora, tuzba se mogla uputiti istom sudu na ponovno razmatranje ili prebaciti u drugi sud u istoj oblasti. Divan je neposredno saslusavao zalbe upucene protiv visokih drzavnih cinovnika.
Deleci pravdu, sultan je cesto pribegavao i drugim metodama karakteristicnim za drzave Bliskog istoka, kao sto su upucivanje nadzornika i tajnih izaslanika i obnarodovanje Adalet-nama (sultanov raspis kojim se ispravljaju rdjavi postupci nekog predstavnika provincijske vlasti). Ponekad bi se neki sultan prerusio i licno vrsio nadzor. Prilikom svojih inkognito obilazaka, sultan Murat IV je izdavao naredjenja da se bez milosti pogube prekrsioci reda, nadajuci se da ce tako ojacati poverenje naroda u carsku, sto ce reci – u sopstvenu vlast. Stranci su, takodje, kao krajnji izlaz imali prava da se obrate sultanu. Pa kada su Englezi (1648. godine) zeleli da stave prigovor na carske dazbine i kada su im veziri uskratili mogucnost (a ova pojava nije nikako bila retka) da izadju pred samog sultana, oni su zapalili katran u bakracima privezanim za katarke svojih sedam brodova, kako bi se vatra mogla videti iz Saraja. Car je video vatru i poslao svog caus-basu da ispita o cemu je rec. Ova bliskoistocna tradicija kao da i dalje zivi. Tako je, u nase vreme, prestolonaslednik Abdulah, danasnji jordanski kralj, prerusen u fotoreportera, satima ispitivao vozace o uzrocima dugog cekanja na jordanskoj granici sve dok mu nije prisao jedan sluzbenik i zatrazio dozvolu za posao koji obavlja.