Gosp. urednice
Hitler je dokazao (a i savremene nacisticke grupe u najrazvijenijim zemljama) da je fasizam moguc na svim tackama ove planete. Uopste uzev, sve kolektivisticke ideologije imaju uvek velike sanse, potrebna im je samo vlast i propagandna masinerija. Sve nacije ili »plemena« imaju u svojoj historiji (laznoj, sa malim primesama istine) neko svoje »Kosovo«, poraze–pobede, ili obratno. Svi su uvek iskoristavani i ugnjetavani od gorih, jer su oni najbolji itd. Nakon Hitlera ne treba vise traziti u historiji nacije uzroke uspona i dolaska fasista na vlast. Milosevic je u Srbiji pobedio, jer su mu protivnici (liberali) bili preslabi. A kada je jednom imao vlast i propagandnu masineriju, odmah je stekao veliki broj pomagaca (intelektualaca, u prvom redu) za svoje nacisticke programe. Nakon Hitlera, »nista novo« u teoriji (i praksi) nacionalizma. Treba, znaci, istrazivati zasto su liberali (pravi, ne lazni) nedovoljno jaki da sprece uticaje kolektivistickih ideologija. To je (za progresivnu evoluciju nase civilizacije) najvazniji problem od Francuske revolucije i ratova XIX i XX stoleca.
Ako analiziramo politicku situacije Srbije, moramo zakljuciti da se metode uspona nacionalizama i osvajanja vlasti pri kraju XX st. ne razlikuju nimalo od uspona nacionalizma–nacizma Hitlera i njegovih intelektualnih pomocnika i nasilnickih, pljackaskih, razbojnickih bandi 30-ih godina. Detalji osvajanja vlasti itd. od strane Milosevica itd. su, naravno, jako razliciti od Hitlerovih, al nisu bitni za analizu i za objasnjenja, a pogotovo (sto je najvaznije) za izbor procesa oporavka od pustosi nacional-nacistickih vladavina. Za resavanja teskih kriza – drustvenih, ekonomskih i kulturnih – koje su ovi rezimi stvorili za ovih poslednjih deset godina.
Smatralo se da je nacizam definitivno porazen 1945, a da se »drugi« totalitarizam – boljsevizam – raspao (bar u Evropi) padom Berlinskog zida. Prema proceni tzv. medjunarodnih faktora sada sledi proces »tranzicije« bivsih soc-zemalja u »demokratska drustva«. Formula tranzicije bila je (i jos uvek je) »demokratija«: visepartijski izbori i trzisna ekonomija (privatizacija itd.).
Slucaj YU je pokazao da je ta parola ili pogresna ili nedovoljna, jer demos u mnogim situacijama bira Vodju i kolektivizam. U analizama vladavine nacizma (i bilo kog oblika totalitarizma) i njegovih posledica, sigurno je vazno znati korene, uslove i uzroke dolaska Milosevica (itd.) na vlast. Ali (u vezi sa gornjom konstatacijom) ja bih poceo sa Titovom likvidacijom liberala u SKJ i posebno u SKS 70-ih godina. Likvidacija liberala u Srbiji bila je kobna – Milosevic je direktna posledica nestanka liberala iz SK Srbije. Zatim, treba se vratiti na 1948, jer se YU ne moze shvatiti bez pazljive analize ovog izuzetnog dogadjaja. Naime, izlazak iz »svetskog tabora socijalizma« bio je za YU veliki preokret u svakom pogledu. Taj preokret je odredio privredne i kulturne tokove, ali i politicke tokove kojima su vladajuci komunisti bili prisiljeni da idu. Naime, ’48. YU je bila prisiljena da »jednom nogom« stane »na Zapad« (i tu je vrlo cvrsto stajala), a »drugom nogom« na marksisticki socijalizam. »Slucaj Djilas« bio je, medjutim, za vladajucu strukturu tesko iskusenje i upozorenje da Politbiro mora odrzavati apsolutnu vlast i da se u ideoloskoj sferi ne sme dopustiti »skretanje« sa marksizma–lenjinizma. No, to nije bilo lako ostvariti, jer su ’48. YU-marksisti poceli kritikovati »staljinizam« i porediti tu »devijaciju« (prema nekim autorima cak potpunu negaciju marksizma) originalnim Marksom. To je moralo dovesti i do kriticke analize samog Marksa i do saznanja da u ekonomiji socijalizma nesto nije u redu, ali ne samo u ekonomiji.

U svakom slucaju, za YU je ’48. bila ogroman preokret jer se potpuno otvorila prema Zapadu. Politbiro i rigorozni komunisti su to pokusavali spreciti. Povremeno ostrijim merama, ali nisu uspeli. Prakticno svi naucnici, strucnjaci, umetnici, svi intelektualci YU skolovali su se ili doskolovali na Zapadu, cesto u najboljim svetskim institucijama (i ogroman broj partijskih i vojnih kadrova). To je omogucilo da se YU od seljacke pretvori u razvijenu industrijsku zemlju i da se u svim sferama drustva, pa i u vladajucim strukturama, pojavljuju liberalni intelektualci.
Liberalizam i komunizam su ostro suprotstavljeni, pa ta suprotnost (uz postepen, ali sve jaci rast, ili ispoljavanje, nacionalizma) obelezava YU od ’48. do ’71, a pogotovo od ’80. do raspada. Ekonomski tokovi, a i kulturni, imaju svoje logike i to je na bitan nacin uticalo na politicki razvitak YU – na decentralizaciju, na ideju deetatizacije i »samoupravljanja«, na Ustav 1974. i stvaranje republika i autonomnih oblasti.
Decentralizacija, federalizacija je vrlo pozitivan proces, ali u liberalnom drustvu. U drustvu u kojem vladaju, s jedne strane, republicki komunisticki CK, a, s druge strane, centralni, federalni politbiro, neminovno se javljaju ostre suprotnosti izmedju federalnih jedinica i centralne vlasti. Logika ekonomskog razvitka jacala je liberalne tendencije (sve do A. Markovica). Logika politicke vlasti u suprotnostima u odnosima republike–autonomne oblasti–centralna vlast dovela je do »1970«, do »Kosovo republika«, do »Jedinstvene Srbije«, do »antibirokratske revolucije« itd. Nacionalizam, koji je uvek tinjao (jer je uveliko obelezio YU pre 1941. i od 1941–45), postao je najdragoceniji saveznik u borbi za vlast. Ali, od »saveznika« ubrzo je postao »nosilac« vlasti i glavni uzrok ostrih sukoba, ratova, etnickog ciscenja itd. Tj. celokupnog drustvenog zbivanja od 1987. do danas na celom prostoru (bivse) YU.
Sve autore koji razmatraju tokove i uzroke »raspada YU«, ili bilo kog pojedinacnog dela, treba podsetiti da je temeljita kriticka analiza nacizma (i boljsevizma) uradjena vec 40-ih od strane F. Hayeka i K. Poppera u izvanrednim radovima ovih autora. Svaka daljnja analiza totalitarizama, u bivsoj YU, u Evropi i u svetu, mora poceti sa radovima ovih autora, inace (prema mom misljenju i iskustvu) bice jako manjkava ili cak promasaj.
Prateci na Internetu povremeno Vas casopis i Vreme, vidio sam da se nijedan autor, u analizama YU-situacije i situacije u Srbiji, ne poziva na Poppera i Hayeka. Mislim da je to veliki propust.