Broj 245 

Zbivanja

Sila vlasti i snaga politike

Ako vec ne mozemo da povratimo u zivot sve ono sto su totalitarne ideologije i rezimi pobili i razorili, mozemo da »ozivimo« snagu politike radi ocuvanja samog zivota od pogibeljne sile vlasti

Nebojsa Popov

Sarenilo plakata po ulicama i trgovima nase zemlje ovih dana stvara, na prvi pogled, utisak svecanosti. Takav utisak pojacava zivahnost mitinga i upadljivo veselje i radovanje vlastitoj pobedi. Ljubitelji pikanterija nalaze zadovoljstvo i u bujicama intriga i fantasticnim obrtima kada lopovi govore o kradji, ratovodje o miru, zlocinci o zrtvama, cinici o cinizmu, licemeri o licemerju... Ali, vedri utisci hlape vec nakon drugog pogleda na tekuce dogadjaje pocepani, isarani i prepravljani plakati, pretnje protivnicima, niski udarci, zloguka predvidjanja... Vlast sve vise, vise nego na ranijim izborima, primenjuje silu (kaznene mere, hapsenja, drakonske kazne, premlacivanje, kidnapovanje itd.) i preti da ce, doslovno, ukloniti sve svoje protivnike. Opozicija, pak, sve vise racuna sa rastucom snagom nezadovoljstva gradjana i njihovom teznjom za promenama, a ne raspolaze nikakvom silom.

Razorni naboj

Odakle kulja tolika sila? Najpre, u dubinskim slojevima sadasnje vlasti nalaze se talozi dugotrajne upotrebe sile, od najdubljih naslaga patrijarhalne tradicije (autoritarnost olicena u »domacinu« na nebu, u drzavi i u porodici, ratnicke druzine, pljacka kao »ratna privreda«), preko poluvekovnog nasilja komunistickog rezima (nasilna kolektivizacija, montirana sudjenja, konclogori i neprekidno »vezbanje strogoce«) do raznih oblika nasilja iz minula cetiri rata (ubijanja i sakacenja, »etnicko ciscenje«, raseljavanje i silovita propaganda straha, mrznje i nasilja). Zatim, rezim upotrebljava silu da sputa i potisne svaki ozbiljniji otpor u drustvu, privredi i kulturi, legalizujuci poredak nasilja zakonima protiv akademskih sloboda i autonomije univerziteta, protiv slobode medija i slobodnog politickog delovanja. Najzad, iz straha od javne kontrole i polaganja racuna za dosadasnju vladavinu, vlastodrsci svim silama nastoje da uklone sve protivnike, narocito one koji se bore za uspostavljanje elementarnih osnova demokratije.
Silom se uklanjaju i protivnici u samoj vlasti i u njenom neposrednom okruzenju. Silom je svrgnuta stara »elita« (u »antibirokratskoj revoluciji«), i brojni funkcioneri nove vlasti uklonjeni su silom a jos brojniji su nestajali u oruzanim obracunima, obicno »u prisustvu vlasti«. Populisticka »vlada narodnog jedinstva«, nasilnicka prema zajednickim protivnicima bremenita je nasiljem i medjusobnim obracunima izmedju JUL-a, SRS-a i SPS-a. Sila jedva da ima bilo kakvo unutarnje ogranicenje, poput straha da ce neobuzdano nasilje da zahvati i njegove protagoniste. Ni spoljna sila nije pouzdana prepreka, a jos manje alternativa. To je najbolje pokazalo NATO bombardovanje, od kojeg najvise koristi imaju ovdasnji vlastodrsci, koji su nam silesiju i navukli »na vrat«, tvrdeci, potom, da su oni odbranili zemlju i narod, da ce »obnovom i izgradnjom« srediti stvari i da im to daje za pravo da uklone sve one koji joj, iz razlicitih razloga i motiva, nisu lojalni, a koje licemerno denunciraju kao pristalice spoljne oruzane sile.
Kada stvari tako stoje, logicno je pitanje: zasto vlast, ipak, raspisuje izbore ako se vec najvise uzda u silu? Verovatno zato sto je uverena da ce dobiti podrsku, da bi se i pred svetom prikazivala kao legitimna, ali i iz straha da bi sila bez ikakvih ogranicenja i samu nju zahvatila i pomela ili bi izazvala druge sile koje bi je uklonile.
Ovakav tip vlasti »organski« odbacuje politiku. Naime, kako to uverljivo pokazuju sva ozbiljnija istrazivanja komunistickih rezima, u njima nisu unistavani samo ljudi, kultura, privreda i moral, vec i sama politika. Nacionalisticke revolucije i zamah populizma stvorili su kobnu simbiozu totalitarnih ideologija boljsevizma i nacionalizma koji umnozavaju nasilje. Vlast koja pociva na sili uklanja ne samo svaku javnu kontrolu, kritiku i opoziciju, nego i svaku slobodniju komunikaciju medju ljudima, svaku proizvodnju drustvenosti, a kamoli stvaranje politickih institucija i procedura i autonomnog drustva.

Izum politike

Snaga politike, otkako je ona izumljena pre vise od 25 stoleca, upravo je u proizvodnji drustva, u autonomiji gradjanina i drustva spram vlasti. Buduci da je u nas vlast proteklih decenija, a narocito u ovoj poslednjoj, sistematski razarala drustvo i sprecavala stvaranje novih oblika drustvenosti, prostor za reafirmaciju politike je veoma skucen. Otuda izgleda razumljivo ne samo sto se cesto izjalove teznje za bavljenjem politikom kao legitimnom javnom delatnoscu, nego je i dalje rasprostranjen najsiri i veoma raznolik odijum prema politici. Ko se sve ne trsi kako se »ne mesa u politiku«. Takav odijum je razumljiv kada se ima iskustvo poistovecivanja svake politike, pa i samog pojma politike, s nasilnom vlascu. Teze je, medjutim, razumeti kada isti subjekti izrazavaju zelju za promenama ali toboze nece da se »bave politikom«.
Demokratska opozicija utoliko i jeste demokratska ukoliko reafirmise snagu politike i uzda se u politicka a ne u nasilna sredstva borbe. Ona se oko ove ideje i okuplja i nastoji da uveri birace da joj raste snaga i sansa u pobedu a time i u demokratske promene. Dabome, cak i kada bi htela da koristi silu, tako nesto je nemoguce jer su svi aparati sile u rukama rezima.
Snaga politike, i to valja primetiti, rasla je proteklih godina, narocito u istrajnoj borbi stotina hiljada gradjana protiv kradje glasova 1996. godine i za uspostavljanje nove lokalne vlasti. Zamah politizacije gradjana mnogi su videli kao iznenadnu erupciju zagonetne »energije« koja je jos zagonetnije nestala. O toj »energiji« i dalje se raspredaju razne price koje zaobilaze politiku. Odgonetanje stvarnog karaktera zbivanja potisnuto je zanimanjem za spektakularno, magijsko i misticno. I same partijske vodje i narodni izabranici vise su polagali na puke rituale zakletve u lokalnim crkvama, paganske rituale isterivanja demona iz raznih prostorija i razne slave i proslave nego u komunikacije sa biracima. Ni stranacke vodje nisu podrzale pomenuti talas politizacije. Naprotiv, nametale su lokalnoj vlasti podredjenost stranackim vrhovima, umesto razvoja komunikacije sa biracima. Horizontalne komunikacije izmedju lokalnih vlasti, preko Saveza slobodnih gradova, potiskivane su i ponistavane nametanjem iskljucivo vertikalne stranacke nadredjenosti i podredjenosti. Sudari prestonicke gordosti i provincijalne oholosti nisu doneli nikakva dobra, nikome, osim rezimu. Draskoviceve pretenzije na mesto »komandanta« citave opozicije preuzima i na svoj nacin sada praktikuje Djindjic. I sada, stranacka logika ignorise snagu politike. Umesto da biraci i izabrani odbornici neposredno odlucuju o selekciji kandidata za nove izbore, stranacki vrhovi raspisuju svoje kvote i namecu iskljucivost ko nije sa nama, taj je protiv. Ko to ne uvazava, biva iskljucen iz stranke a lokalni organi stranke koji nisu poslusni bivaju raspusteni. Vazda se prebrojavaju pristalice ovog ili onog vodje, proverava »ko je ciji«, »ko je kakav« i »ko za koga radi«. Ideje, nacela, vizije, stvarni interesi gradjana da se bore za demokratske promene, zajednicka strategija, sve to im izgleda nevazno. Umesto toga, najvise se drzi do vestine pridobijanja sledbenika i poslusnika, vise se polaze na razne trikove propagande i manipulacije nego na slobodne komunikacije i stvaranje trajnijeg drustvenog oslonca za odredjene projekte. Otuda izgleda kao da je jedino vazno biti protiv ne samo sadasnjeg rezima nego i konkurentne grupacije u opoziciji. Kao da je nevazno zasto ce biraci ukazati nekima poverenje a drugima nece, zatim zbog cega bi bili spremni da se, opet, javno bore za priznavanje svojih glasova, i to ne samo na ulicama nego i u alternativnim prelaznim institucijama, kao sto su Savez slobodnih gradova, Gradjanski parlament Srbije ili neki novi oblik politicke borbe za demokratske promene. Velika je razlika izmedju gesla »glasaj, pa bezi« i istrajne borbe za demokratske promene.

»Ponavljaci«

Usred raspaljenih ideoloskih strasti izgleda da mnogi zaboravljaju na kobnu zamenu borbe oko promene politickog poretka sa borbom za teritorije i nove drzavne granice. Fascinacija jednom nacionalnom revolucijom i jednim populizmom, zaklanja uvid u ostale nacionalisticke revolucije i populisticke pokrete. Fiksacijom za Milosevica, bezrezervnom podrskom ili pukom negacijom, previdja se bitna cinjenica da sukobi oko teritorija i drzavnih granica prizivaju i primenu sile koja potiskuje i suzbija snagu politike i prednosti politickih resavanja sporova i sukoba. I to se ponavlja, od ratova u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, do sadasnjih sukoba oko Crne Gore. »Ponavljaca« ima i medju domacim akterima, kao i kod raznih predstavnika medjunarodne zajednice.
Ako je razumljivo to sto propaganda Milosevicevog rezima insistira na separatizmu Crne Gore, na tome da Crna Gora hoce da »ode iz Jugoslavije«, da se »otcepi«, kako je ponavljala proteklih desetak godina i o drugim delovima Jugoslavije, neobicno je da oni koji se pozivaju na snagu politike a ne na silu, ponavljaju iste ili slicne slogane i gestove. Valja se, medjutim, prisetiti da je proces demokratskih promena u Crnoj Gori 1997. godine podstaknut procesom demokratskih promena u Srbiji, 1996/97. godine, kada je izgledalo da su odbrojani dani datom antidemokratskom poretku. Proces demokratskih promena je, istini za volju, daleko vise odmakao u Crnoj Gori (»okruglim stolom« vlasti i opozicije, izbornom smenom vlasti predsednika i parlamenta) nego u Srbiji, gde je doslo do regresije, ali ona ne mora biti nepovratna da bi se raskinula svaka veza izmedju demokratskih promena i u Crnoj Gori i u Srbiji. A ta veza se prekida pomeranjem sustine sporova i sukoba oko karaktera politickog poretka i neophodnosti njegove promene na sporove i sukobe oko teritorija, oko toga da li ce Crna Gora »otici« ili ce silom biti zaustavljena. Slicno se desava i sa problemima unutar Srbije, oko Vojvodine i Sandzaka, hoce li »otici« ili ce silom biti zadrzani. Najvise je na takav nacin posmatran problem Kosova, pa se tako desilo da je, na neodredjeno vreme, izuzeto iz nadleznosti rezima koji nije bio u stanju da na politicki nacin resi probleme, izazivajuci vlastitom silom sve vecu suparnicku ali i spoljnu silu.

Vasar plus

Nisam jedini koji nalazi slicnosti izmedju izbora i vasara, i to ne samo u nas. Ni na vasarima nisu samo prodavci i kupci razne robe, vec i pevaci i igraci, badavadzije i secikese, tu se trguje, igra, peva, begenise, provodadzise, trguje i lumpuje, tuce i miluje. I sve to ne traje samo jedan dan, vec i pre i posle odredjenog dana.
Ipak, ima i nesto, da pomodno kazem, »plus« u svemu tome. Sve ovo vec dugo traje; s izvesnim prekidima, vise od deset godina. I bas oni koji se pozivaju na silu, kao da se u nju sve manje uzdaju pa, poput grogi-boksera, udaraju na sve strane, rasipajuci poslednje ostatke snage ili, nalik na ocajnog kockara, ulazu sve cime raspolazu u poslednju igru. I sasvim otvoreno govore o glasanju kao o »sudnjem danu«. I, cini se, ne varaju se u tome. Oni drugi, ozbiljniji deo opozicije, takodje naglasavaju vaznost glasanja, ali ne kao jedini vazan cin, s kojim se sve resava, nego s kojim tek zapocinje nestajanje opakog a pocinje stvaranje necega drukcijeg, boljeg. Zaista, rec je o jedinstvenom dogadjaju s dalekoseznim posledicama, o cemu su vec izrecene valjane procene. Posle 24. septembra nista nece biti isto kao ranije, bice izvesno ili jos gore ili ce poceti boljitak.
Niko razuman ne bi rekao da je protiv boljitka. I sebe vidim medju njima. Ne samo kao protivnik sile i nasilja ili obozavatelj politike, jer su mi poznate sve njene tamne i problematicne strane. Ali, politikom se nesto moze i stvoriti, a ne samo rusiti, mogu se obuzdati mada ne i sasvim ukloniti razorne sile, moze se naci put izlaska iz vrtloga nasilja koji ovde dominira vec suvise dugo i naci put u normalan zivot. I tu postoje mnogi problemi, ali se znaju i nacini njihovog resavanja. Radi toga su ljudi svojevremeno i izumeli politiku i nije nuzno da je mi iznova pronalazimo, nego da je ozbiljno shvatimo, prihvatimo i praktikujemo.
Kada bih bio cinik, rekao bih da preko vasarista vodi put i u raj i u pakao. Shvatajuci izbor kao slozeniji i ozbiljniji cin od glasanja, neophodno je da, kao i drugi, ispitam realne opcije izmedju kojih biram. Izvesno je da biram put izlaska iz vrtloga nasilja koji otvara sadasnja opozicija za koju bih glasao, pre svega zbog toga sto najavljuje slobodne izbore za ustavotvornu skupstinu koja bi trajnije, politickim sredstvima, resavala zaista nagomilane probleme. To mi izgleda vaznije nego raspredanje »ko je kakav«. Uostalom, izbori i glasanje i nisu samo stvar licnih osecanja i raspolozenja, nego pre svega ozbiljan javni posao.
Ako vec ne mozemo da povratimo u zivot sve ono sto su totalitarne ideologije i rezimi pobili i razorili, mozemo da »ozivimo« snagu politike radi ocuvanja samog zivota od pogibeljne sile vlasti.
 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar