Od prve se u ovoj mladoj prozi jasnog i iskrenog »pisma« prepoznaje onaj tip romana koji se – slobodnije i bez teorijskih pretenzija – naziva lirskim romanom. U Stojanovicevom delu nema eksperimentisanja sa takozvanim proznim »tehnikama«, niti poznate potrage za modelom.* Jednostavna, ne mnogo razudjena fabula razvija se u smeru sizejnog niza koji sadrzi dva plana, dva izvora motiva – jedan iz anticke esteticke slike sveta, drugi iz onog stvarnosnog – a traje po zakonu kontrapunkta u kojem barem ova dva glasa imaju svoje samostalno znacenje i zvucanje. Na toj lestvici motiva, osnazenih naglasenim ispovednim tonom, stoji i onaj iskaz koji igra svojevrsnu ulogu kljuca za razumevanje ovog dela – »Pocinju reci!«. Spontana naracija otkriva potrebu – to je centralni motiv – da se otkrije punoca jednoga trenutka koji, ispunjen grcom ljubavi i smrti, neprestano izmice kao pesak kroz prste na zalu morskome. Tu je prica o Seleni i Nikoli, namerno neispricana do kraja, omedjena jasnim prostorno-vremenskim krugom, setna kao kantilena ili sonata za dve ruke. Planovi na kojima se oseca »zgusnuta stvarnost« seku se sa planovima iz anticke filozofije i mitologije jer autorski glas ne posustaje u nameri da iskaze upravo taj neuhvatljivi trenutak trajanja. Svako je poglavlje uostalom bukvalno odvojeno od stvarnosnog plana jednim nizom reminiscencija koje zvuce uistinu iskreno.
Sjaj trenutka srece stoji u senci smrti i ova se borba vecnoga Erosa i Thanatosa otkriva kao pravi sadrzaj price.
Debisijevski intonirani iskazi lice na muzicke pasaze i bogate pricu o nestalom ocu koji se utopio davno, jos pre rodjenja junakinje, no cija senka preseca prostore njene – i junakove – svesti.
Ispricana iz pozicije glavnog junaka, sa previse naglasenim ispovednim tonom, Stojanoviceva prica je uverljiva jer stoji negde na sredini izmedju potrage za nikada dostignutim antickim idealom lepote i one za dostizanjem punoce trenutaka srece koja se – to se i ovde oseca – u prostorima ljudskog nikada do kraja ne ostvaruje. Ljudi zaista zive od reci – od svojih i tudjih, i izrecenih i neizrecenih. Prica je iskrena posebno u sferi »s ove strane ogledala«, ali joj smisao daje ono s neke druge strane tog istog ogledala. Prvo je izreceno uspesno, uverljivo i iskreno, a u drugom ima jos mnogo nedorecenog. Prvi roman uostalom i ne uspeva da ponudi sve – stoga prica i nema kraja.
Ne valja hitati sa sudovima o mladoj i ranoj prozi – toj hitnji kriticar mora da odoli – ali iskreni ton, vesta naracija i postupno otkrivanje motiva govore da ime ovog pisca treba zapamtiti.

*) Zapis o prvom romanu Borka D. Stojanovica Meseceva srebrnina, Beograd 2000.