Broj 245 

Sta citate

Roman za dve ruke

Od prve se u ovoj mladoj prozi jasnog i iskrenog »pisma« prepoznaje onaj tip romana koji se slobodnije i bez teorijskih pretenzija naziva lirskim romanom. U Stojanovicevom delu nema eksperimentisanja sa takozvanim proznim »tehnikama«, niti poznate potrage za modelom.* Jednostavna, ne mnogo razudjena fabula razvija se u smeru sizejnog niza koji sadrzi dva plana, dva izvora motiva jedan iz anticke esteticke slike sveta, drugi iz onog stvarnosnog a traje po zakonu kontrapunkta u kojem barem ova dva glasa imaju svoje samostalno znacenje i zvucanje. Na toj lestvici motiva, osnazenih naglasenim ispovednim tonom, stoji i onaj iskaz koji igra svojevrsnu ulogu kljuca za razumevanje ovog dela »Pocinju reci!«. Spontana naracija otkriva potrebu to je centralni motiv da se otkrije punoca jednoga trenutka koji, ispunjen grcom ljubavi i smrti, neprestano izmice kao pesak kroz prste na zalu morskome. Tu je prica o Seleni i Nikoli, namerno neispricana do kraja, omedjena jasnim prostorno-vremenskim krugom, setna kao kantilena ili sonata za dve ruke. Planovi na kojima se oseca »zgusnuta stvarnost« seku se sa planovima iz anticke filozofije i mitologije jer autorski glas ne posustaje u nameri da iskaze upravo taj neuhvatljivi trenutak trajanja. Svako je poglavlje uostalom bukvalno odvojeno od stvarnosnog plana jednim nizom reminiscencija koje zvuce uistinu iskreno.
Sjaj trenutka srece stoji u senci smrti i ova se borba vecnoga Erosa i Thanatosa otkriva kao pravi sadrzaj price.
Debisijevski intonirani iskazi lice na muzicke pasaze i bogate pricu o nestalom ocu koji se utopio davno, jos pre rodjenja junakinje, no cija senka preseca prostore njene i junakove svesti.
Ispricana iz pozicije glavnog junaka, sa previse naglasenim ispovednim tonom, Stojanoviceva prica je uverljiva jer stoji negde na sredini izmedju potrage za nikada dostignutim antickim idealom lepote i one za dostizanjem punoce trenutaka srece koja se to se i ovde oseca u prostorima ljudskog nikada do kraja ne ostvaruje. Ljudi zaista zive od reci od svojih i tudjih, i izrecenih i neizrecenih. Prica je iskrena posebno u sferi »s ove strane ogledala«, ali joj smisao daje ono s neke druge strane tog istog ogledala. Prvo je izreceno uspesno, uverljivo i iskreno, a u drugom ima jos mnogo nedorecenog. Prvi roman uostalom i ne uspeva da ponudi sve stoga prica i nema kraja.
Ne valja hitati sa sudovima o mladoj i ranoj prozi toj hitnji kriticar mora da odoli ali iskreni ton, vesta naracija i postupno otkrivanje motiva govore da ime ovog pisca treba zapamtiti.

M. Dj.   

*) Zapis o prvom romanu Borka D. Stojanovica Meseceva srebrnina, Beograd 2000.
 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar