Tog ponedeljka, 18. septembra, kada je u Okruznom sudu u Beogradu pocelo sudjenje Klintonu, Bleru, Solani i drugim politicarima i vojnim funkcionerima zapadnih zemalja, nije bilo lako naci slobodno mesto u sudnici iako je specijalno za tu priliku adaptirana najveca dvorana u Palati pravde koja ima 425 sedista. Od ranog jutra u jednoj sobi na prvom spratu deljene su specijalne propusnice zvanicnicima iz, rezimu odanih, drustvenih firmi, mesnih zajednica, lokalnih odbora Socijalisticke partije Srbije, JUL-a i SUBNOR-a iz svih krajeva Srbije. Nisam imao akreditaciju pa sam pokusao da u sudnicu udjem kao obican gradjanin. Policajci na ulazu mi to nisu dozvolili pa su me uputili na predsednika suda Bogoja Marjanovica. Ovaj mi je ljubazno saopstio da mesta u sali skoro da vise nema, interesovanje je veliko, on se iskreno izvinjava i nikako ne iskljucuje moje pravo da prisustvujem sudjenju; oh, on, naravno shvata da je sudjenje javna stvar, ali dodao je da moram i ja da shvatim da je tek prvi dan sudjenja, da cu sutra mozda biti bolje srece itd., itd...
U veliku sudsku dvoranu sam ipak usao tako sto sam se, nemajuci drugog izlaza, samouvereno i toboz nehajno, prikljucio grupi bucnih mladica iz jedne novobeogradske mesne zajednice. Usli su (i ja sa njima) medju poslednjima, direktno sa ulicnog platoa, uz prijateljski osmejak policajca na vratima. Tek kada sam seo na jedno od poslednjih slobodnih mesta shvatio sam da se zadatak tih momaka nimalo ne razlikuje od zadatka francuskih pletilja sa galerije Konventa pre vise od dvesta godina, a to je, kako sam se kasnije i uverio, da vicu i zvizde u znak negodovanja i aplaudiraju na pomen imena Slobodana Milosevica i »herojske odbrane zemlje od NATO-agresora«.
Bljestavo osvetljena prostrana dvorana polukruznog oblika sa velikom Milosevicevom slikom na zidu iznad centralnog stola sudskog veca, ispunjena svetom mahom starijim od pedeset godina, prosarana tek ponekom lepom devojackom glavicom socijalisticko-julovske mladezi, delovala je nestvarno, a ljudi u njoj kao da su pripadali nekom drugom, irealnom svetu. Svi su nestrpljivo ocekivali »istorijski« sudski proces sefovima drzava i vlada svetskih velesila, koji se vodi u jednoj maloj balkanskoj drzavi pod slikom coveka optuzenog za ratne zlocine i to upravo od onih kojima taj optuzeni covek danas treba da sudi! Vodvilj dostojan jednog Fejdoa!
Dok su novinari i kamermani obletali oko predsednika sudskog Veca, cacanskog sudije Veroljuba Rakitica, koji je zajedno sa ostalim clanovima, tuziocem Andrijom Milutinovicem i svitom od cetrnaest »branilaca« optuzenih zapadnih lidera, ulazio u salu, setio sam se Kafkinog Procesa. Samo sto je ovde kafkijanska projekcija bila posve obrnuta; naime, dok je privedenom Kafkinom junaku Jozefu K. sudio imaginarni, nevidljivi sud u zagusljivoj atmosferi prasnjavih tavana i mracnih hodnika, ovde je odsutnim najmocnijim liderima sveta sudio stvarni sud, ali potpuno apstrahovan od realnosti i spoljnog sveta. Napokon su svi zauzeli svoja mesta; predsednik Veca Rakitic otvorio je glavni pretres »protiv grupe lidera zapadnih zemalja i NATO-celnika« podsecajuci prisutne da je protiv njih javni tuzilac Andrija Milutinovic 28. avgusta ove godine podigao optuznicu za »vise krivicnih dela protiv ustavnog uredjenja i bezbednosti SR Jugoslavije, protiv covecnosti i medjunarodnog prava«. Optuznica je okrivljenima urucena »diplomatskom postom« jer »nisu bili dostupni sudskim organima«. Optuzeni su: Vilijam Dzeferson Klinton, predsednik SAD, Medlin Olbrajt, drzavni sekretar SAD, Vilijam Koen, drzavni sekretar za odbranu SAD, Toni Bler, premijer Velike Britanije, Robin Kuk, britanski ministar spoljnih poslova, Dzordz Robertson, sadasnji generalni sekretar NATO-a a u vreme NATO intervencije britanski ministar odbrane, Zak Sirak, predsednik Francuske Republike, Iber Vedrin, francuski eks-predsednik vlade a sada predsednik Saveta ministara EU, Alen Risar, francuski ministar spoljnih poslova, Gerhard Sreder, nemacki kancelar, Jozef Fiser, nemacki ministar spoljnih poslova, Rudolf Sarping, nemacki ministar odbrane, Havijer Solana, bivsi generalni sekretar NATO-a, i general Vesli Klark, komandant NATO-a za Evropu.
Prvi dan je protekao u dugom i zamornom citanju optuznice, koje je trajalo gotovo cetiri casa.
Pri kraju treceg dana rec je dobila odbrana. Istupanja branilaca Bila Klintona i Medlin Olbrajt, Tomislava Vojinovica i Ane Nikolic, ocekivala su se sa najvecim zanimanjem, ali su njihove odbrane bile stereotipne, neinventivne, licile su na dobro naucen domaci zadatak. Uocljiva je bila jeftina imitacija toboznje odbrane (»moj branjenik«, »moj klijent« i sl.) pri cemu je americkom predsedniku Klintonu pronadjena olaksavajuca okolnost koja se sastojala u tome sto »nije dovoljno poznavao nasu situaciju«, »nas prkosni narod« i sl., iz cega bi sudije i citava javnost valjda trebalo da izvuku zakljucak da »da je bilo suprotno, on (Klinton) nikada ne bi krenuo u osvajacku avanturu na Balkanu«.
U cetvrtak 21. septembra predsednik Veca Veroljub Rakitic je »u ime naroda« saopstio presudu: svih cetrnaest optuzenih dobili su po 20 godina zatvora, za njima su raspisane poternice, a osteceni se pozivaju da protiv njih pokrenu gradjansku parnicu!
Salom se razlegao frenetican aplauz i time je sudjenje zavrseno. Branioci su docnije novinarima rekli da ce se zaliti Vrhovnom sudu Srbije. Ah, umalo da zaboravim: predsedavajuci Rakitic je na kraju dodao i ovo: »Optuzeni su dobili ovako blage kazne jer, nazalost, (sic!) zakonodavstvo SRJ ne poznaje smrtnu kaznu. Kada je krivicni zakon donosen, nije se znalo da ce na nas biti izvrsena agresija!« (sic!)
Poruke sudjenja su jasne, a pomisao na njih sprecavala me je da se slatko nasmejem i da ovo sudjenje nazovem vasarskom lakrdijom.