»Urbano nasledje, sansa ili prepreka razvoju«, bila je uvodna tema evropskog skupa urbanista odrzanog u Ohridu (koji je slavio 20 godina od stavljanja na UNESCO-vu listu svetske bastine) od 2. do 6. septembra 2000. Skup je organizovala nevladina organizacija Lihnidos sa koordinatorkom, arhitektom Ohridjankom, visegeneracijski utemeljenom u ocuvanju ohridske bastine. Radionice su koncipirane u saradnji sa Salcburskim kongresom urbanog planiranja i razvoja, zatim Beckog i Brandenburskog univerziteta, okupljajuci oko 40 urbanista iz dvadesetak zemalja, najvise iz Srednje i Istocne Evrope i, naravno, bivse Jugoslavije.
Razgradnja ne mora da bude ispoljena samo ratom. Kako sacuvati vredno urbano nasledje ugrozeno agresivnim porivima koji nalaze tranzicijske pukotine u promenama institucija kontrole, ukljucujuci i urbanisticku? Da li znacenja spomenika podupiru nacionalizam i vladaoce ili je spomenik roba koja moze da se utrzisti i privuce kapital, da obrazuje stanovnistvo ne bi li prosveceno trazilo kvalitet zivljenja koji stuje vredne ambijente i, naravno, siroko aktuelizovano pitanje kako spomenik da privuce turiste. Ove i brojne druge razmatrane teme uoblicile su vredne zakljucke poslate UNESCO-u i drugim organizacijama.
Ostaje, pak, porazavajuci utisak sa organizovanih setnji Ohridom i iz brodske voznje jezerom do vrednih manastirskih kompleksa. Na primer, usred urbanog jezgra starog Ohrida, povrh sveze pronadjenog arheoloskog lokaliteta rimskog amfiteatra koji se otkopava, naspram ulaznog luka kapije zidina grada cara Samuila, nadomak kapitalnog spomenika Crkve svetog Klimenta, uzdize se nedovrseno zdanje glomazne zapocete kucerine. Zjape konstruktivni stubovi noseci nekoliko spratnih ploca sa vise stotina kvadratnih metara anticipirane povrsine. Da poraz bude potpun, saznajemo da je investitor i vlasnik niko drugi do bivsi direktor lokalnog urbanistickog zavoda.
Kroz svest nam struji da je rat u regionu bio samo jedna vrsta razgradnje, a da su unistavajuce patologije i varvarizmi mnogo dublji i viseslojni. Inspirativno putovanje jezerom ispod planine Galicnice, tog prirodnog fenomena koji vode Prespe filtrira u Drim, da se bistre kao suza ulivaju u jezero, da oticuci kod Struge stvaraju ekoloski put pastrmkama i jeguljama preko Jadrana sve do Meksickog zaliva gde se mreste, ali danas je mladuncima jegulja daleka putanja povratka preprecena dvema hidrocentralama koje ovaj visemilenijumski tok prekidaju. (Resenja u svetu postoje i za ekoloske putanje kod ovakvih gradnji, ali o tome se u nas nije mislilo.) Gorcinu dodaje pristup manastiru svetog Nauma; izdaleka se ne prepoznaje silueta, izgubila se kupola i pirg dominirajucom dogradnjom nad starim konacima, novog investitora crkve–biznismena koja uz pomoc italijanskih privatnika pretvara konake u luksuzni hotel. Pitamo se o turistima na par metara od kapitalnog spomenika, odgovori naviru natpisima u neonu sirom Ohrida, poput »Pizzeria Cosa Nostra«, nagovestavajuci vrstu tranzicijskih puteva.
Ipak, ostao je osecaj optimizma da se razgradnji blizi kraj. Vec i ova panevropska i Balkanska konferencija i niz nedavnih i planiranih letnjih skola arhitekture i konzervacije nagovestavaju da prisustvo novih vizija i poriva oznacava i nova prestrojavanja koja mogu, naravno uz velike napore i pregnuca, da urbanu bastinu Balkana odista ukljuce u kulturni pejzaz Evrope. Tome ce naravno doprineti i zalaganje strucnjaka, stanovnistva, politicara i prosvecene javnosti Makedonije, koji zajedno grade platformu za prikljucenje Evropi. Takvu promenu ocekujemo i mi sa nasom takodje bogatom ali mozda jos ugrozenijom bastinom.