"Republika"

	Broj 246

*Preispitivanja* Posto je napredovanje globalizacije mnogo snaznije nego sto je bilo, razumno je pretpostaviti da je svetski poredak drukciji od onog koji je ranije postojao Globalizacija – shvacena ozbiljno* Postojanje konkretnih kataklizmickih mogucnosti trebalo bi da nas natera da udvostrucimo napore da izgradimo efikasnije institucije regulacije na globalnom nivou *Entoni Gidens* Kao globalizujuca politicka filozofija, politika treceg puta trebalo bi da se pobrine za dalje promovisanje globalne integracije, sa punom svescu o tome koliko tesko to moze biti, dakle, bez naivnosti i preteranog optimizma u vezi sa onim sto je pred nama. Socijalni demokrati koji racunaju sa modernizacijom moraju se uhvatiti u kostac sa tranzicijama koje se dogadjaju u svetskom drustvu. Posto je napredovanje globalizacije mnogo snaznije nego sto je bilo, razumno je pretpostaviti da je svetski poredak drukciji od onog koji je ranije postojao. Sâm naziv »medjunarodni odnosi« kao i njihovo odredjenje zastareli su, kako to istice vecina naucnika koji se bave tim pitanjem. Na medjunarodnoj sceni nacionalne drzave ostaju najznacajniji akteri. Promet najvecih multinacionalnih kompanija mogao bi biti veci od bruto nacionalnih dohodaka vecine drzava, no sire gledano, nacionalne drzave su jos uvek znatno mocnije. Razlozi su sledeci: nacionalne drzave kontrolisu teritoriju, korporacije to ne mogu; zatim, drzave mogu legitimno raspolagati vojnom silom, bilo individualno ili kolektivno; najzad, drzave su odgovorne, opet, bilo individualno ili na kolektivnom nivou, za odrzavanje datog pravnog aparata. Ipak, svetski sistem ne moze danas da bude opisan ili analizovan samo na nivou nacija, s obzirom na to da je u toku tako radikalno preoblikovanje i nacija i njihovih zahteva za suverenitetom. Pored snaznih uticaja svetskog trzista i novih komunikacijskih tehnologija, na delu je i spontana »globalizacija odozdo« koja ukljucuje milione obicnih ljudi kao i najrazlicitije organizovane grupe. Zahvaljujuci tim promenama, izgradjuje se infrastruktura globalnog civilnog drustva. To se moze ilustrovati sve vecim brojem nevladinih organizacija. Godine 1950. bilo ih je tek dve ili tri stotine. Sada ih ima vise od 10 000 i broj im se naglo povecava. Koju bi vrstu globalnih razvoja aktivisti treceg puta trebalo da nastoje da promovisu? Apstraktno gledano, odgovor na to pitanje isti je kao i onaj koji se tice lokalnih ili nacionalnih nivoa. Jedan zdrav svetski poredak ostvarivao bi ravnotezu izmedju vlade, privrede i civilnog drustva. Dokle god su odnosi izmedju recenih instanci poremeceni, svetsko drustvo ce biti nestabilno. U ovom trenutku nemamo efikasnu ravnotezu. Svetska ekonomija i prateci procesi tehnoloske promene preplavljuju i guse nastajuce forme upravljanja koje je potrebno znatno ojacati. U mnogim zemljama i u nekim regionima jos uvek nema razvijenog civilnog drustva, pa onda ni razvijene demokratije; a bez toga nema ni efikasnog ekonomskog razvoja. U govoru koji je, aprila 1999. godine, odrzao u Cikagu, Toni Bler je, u ime socijalne demokratije treceg puta, rekao: »Sada smo svi internacionalisti, svidjalo se to nama ili ne. Ako zelimo da napredujemo, ne mozemo odbiti da ucestvujemo u svetskom trzistu. Ako zelimo da sprovedemo promene, ne mozemo ignorisati nove politicke ideje koje se javljaju u drugim zemljama. Ako zelimo da budemo bezbedni, ne mozemo okrenuti ledja sukobima i nepostovanju ljudskih prava«.¹ Isticuci ovo, Bler je nesumnjivo bio u pravu. Ako globalizaciju shvatimo ozbiljno – kako svakako i moramo – nacionalne politike moraju postati potpuno integrisane u svetske perspektive. Socijalni demokrati koji racunaju sa modernizacijom trebalo bi da ohrabre medjunarodnu saradnju na nekoliko frontova. Postoji pet temeljnih oblasti u kojima je globalne institucije potrebno ojacati ili dalje razviti: upravljanje svetskom ekonomijom, upravljanje svetskom ekologijom, potom, regulacija korporativne moci, kontrola ratovanja i podsticanje transnacionalne demokratije. Sve su to ogromni problemi, no u svakoj od tih oblasti rastuca globalna integracija sugerise uverljiva resenja ili pristupe. Na njih cu se vratiti kasnije, na kraju ovog poglavlja. Upravljanje globalnom ekonomijom Najsire gledano, ekonomska globalizacija bila je uspeh. Problem je, medjutim, u tome kako maksimizirati njene pozitivne posledice i, istovremeno, ograniciti dejstvo njenih manje srecnih efekata. Opsti uspeh ekonomske globalizacije nije tesko dokazati. Tokom poslednjih dvadeset godina, uprkos visokim nivoima nezaposlenosti koji su postojali u nekim zemljama i regionima, apsolutni nivo zaposlenosti je drasticno porastao. Izmedju 1980. i 1994. godine, zabelezen je rast od nekih 680 miliona, sto daleko prevazilazi rast populacije. U navedenom periodu samo u kineskoj ekonomiji postignuto je da se godisnje otvara vise od 15 miliona novih radnih mesta. Uprkos nedavnim zastojima, brz ekonomski razvoj azijskih ekonomija milione ljudi je izdigao iz siromastva. Poboljsanje uslova zivota koje je ostvareno pokazuje se kroz smanjenje smrtnosti dece i produzenje zivotnog veka. Godine 1965. u Juznoj Koreji smrtnost dece bila je 62 na hiljadu, dok je u 1994. godini opala na samo 12 promila. Zivotni vek produzen je, pak, sa 54 na 71 godinu. U Kini, u istom periodu, smrtnost dece opala je sa 90 na 30 promila, dok je prosecan zivotni vek produzen sa 47 na 69 godina. Kako Mauricio Rohas primecuje, »ono sto je besprimeran napredak u proteklih 30 godina pokazao jeste da nasa nova svetska privreda ima ogromne potencijale, da postoji alternativa siromastvu i nerazvijenosti, da je sada stvar u tome da se sve vise i vise zemalja transformise u dinamicne delove te ekspanzivne ekonomije«.² I pored toga, svet ne moze vise sebi dozvoliti ponavljanje istocnoazijske krize, sa svim teskim posledicama koje je imala u Rusiji i u drugim podrucjima. Ona nije bila izuzetak, no imala je najdalekoseznije posledice. Nastupila je posle finansijske krize iz osamdesetih u Juznoj Americi, problema sa deviznim kursevima u Evropi 1992. i krize sa obveznicama u Meksiku 1994. godine. Zajednicka nit svega toga bila je hirovita priroda tokova kapitala. To sto se dogodilo podsecalo je na finansijsku paniku iz ranijih vremena, samo sto su se stvari sada odvijale vecom brzinom, na sirem prostoru i intenzivnije, i to zbog toga sto su reakcije danasnjeg svetskog trzista trenutne. Nije posredi samo to sto moze doci do iznenadnog izliva kapitala iz jedne zemlje ili regiona – kapital, takodje, moze zapasti u neki od skripaca kojima je, inace, sklon. Oba procesa imaju nezeljene posledice. Steta od brzog odliva novca bila je evidentna u svakoj od navedenih kriza. Ali, talasi ulivanja kapitala isto tako mogu imati destabilizujuce efekte jer uzrokuju precenjivanje valutnog kursa, sto pak vodi rastu cena svojine i naduvanoj ekonomiji. Moze se sprovesti nekoliko vrsta mera politike da bi se stabilizovao globalni monetarni sistem.³ Dometi svake od njih ograniceni su, medjutim, postojecim institucionalnim porecima. Jedna od mera jeste razvoj odgovarajuce regulacije koja obezbedjuje nadziranje finansijskih transakcija. Da bi se one efikasno pratile, morale bi biti ustanovljene specijalizovane agencije – jedna svetska finansijska vlast. Njen glavni zadatak bio bi da rukovodi sistemskim rizicima u globalnoj finansijskoj ekonomiji. Takodje, ona bi trebalo da doprinosi razvojnim pravilima medjunarodnih finansijskih korporacija. Glavni tokovi kapitala kojima je potrebna dodatna regulacija i koji su, izgleda, bili ukljuceni u svaku od skorasnjih kriza, jesu kratkorocne bankarske pozajmice, ministarska mesetarenja – preko tajnih fondova – i njihovi derivati. Druga mera jeste osiguravanje zvanicne medjunarodne likvidnosti za odredjene zemlje ili finansijska trzista, uz pridavanje posebne paznje tome da se stvori odgovarajuca instanca za pruzanje poslednjeg pribezista. Potrebno je brzo odgovoriti na krizu jedne valute, jer glavna steta datoj privredi ili privredama koje su sa njom u vezi moze se dogoditi vec u roku od dve ili tri nedelje. Savet je da se nekoj zemlji moze unapred ustanoviti pravo na pozajmicu. Ona bi posegla za tim resursom samo ako zapadne u krizu, ali bi to mogla da ucini odmah. Nacionalne ekonomije imaju instancu nalazenja poslednjeg pribezista u svojoj centralnoj banci. I svetskoj ekonomiji su takve institucije hitno potrebne. Danas one naprosto ne postoje. Bez obzira na to sto je Medjunarodni monetarni fond postao izuzetno znacajan, on ne moze da obezbedi neogranicenu likvidnost, i pomaze tek uz odredjene uslove. Krajnji cilj svakako bi trebalo da bude to da se ustanovi jedna svetska centralna banka. U medjuvremenu, moguce bi, medjutim, bilo ostvarivati neke od njenih funkcija i sa manje ambicioznim organizacijama. Jedan preuredjen i prosiren MMF mogao bi, uz ostalo, da obezbedjuje olaksice za pozajmice na sirim osnovama. Brz ekonomski razvoj azijskih ekonomija milione ljudi je izdigao iz siromastva Treci element jeste osiguravanje urednih zvanicnih kanala za izmirivanje dugova. Obim skorasnjih paketa pomoci od strane MMF-a u Aziji i drugim svetskim podrucjima podstakao je ozbiljne probleme moralnog rizika. U slucajevima kada se prihvati da se zemlja koja je zapala u finansijske teskoce izvuce iz skripca, investitori su skloni da prema tome prilagode svoju procenu rizika, bas kao sto bi to mogla i vlada te zemlje. Potrebno je, medjutim, naci sredstva koja bi osiguravala da investitori snose veci rizik, kao i da se privatni sektor rano ukljuci u proces prevazilazenja krize. Postoje brojne mogucnosti. Obveznice izdate u neogranicenoj ponudi mogle bi sadrzavati ugovorne izmene prema kojima bi se duznicima u slucaju krize dala prava da budu reprezentovani i da ucestvuju u povracaju sredstava medju kreditorima. Tamo gde je dozvoljeno privremeno suspendovanje placanja, restrukturisano na kooperativan i uredan nacin, uz odgovarajuce reforme, mogao bi se za to stvoriti uslov. Pokretacki mehanizmi svetske ekonomije koji sada postoje umnogome su usmereni ka bogatijim zemljama – narocito prema glavnim industrijskim demokratijama koje pripadaju grupama G7 i G8. Brazil, ciji je bruto nacionalni dohodak nekih 800 milijardi dolara, ima manju formalnu moc od Svedske, ciji je BND znatno ispod trecine brazilskog. Grupisanje koje je ustanovljeno u septembru 1999. godine, u izvesnoj meri ce ispraviti nepravdu. Nova grupa, GX, ukljucuje zemlje G7, zajedno sa Kinom, Indijom, Brazilom, Rusijom, Meksikom, Juznom Korejom i Juznom Afrikom. Moguce je, ako vec nije i sigurno, da grupa GX postane najznacajnija institucija za upravljanje sveukupnom svetskom privredom. GX ce imati stalan status i koordinisace rad sa G7 i sa Medjunarodnim monetarnim fondom. Takve inovacije su vazne buduci da je velik jaz izmedju najbogatijih i najsiromasnijih zemalja sveta. Tokom poslednjih trideset godina, dohodak po glavi stanovnika u zemljama u razvoju rastao je, u proseku, brze nego u industrijskim zemljama. Ali, zemlje koje su na dnu ekonomske lestvice imale su stope rasta koje su bile na nuli ili cak negativne. Godine 1965. prosecan dohodak per capita u zemljama koje pripadaju G7 bio je dvadeset puta veci nego u najsiromasnijim zemljama. Zakljucno sa 1997. godinom, razmera je narasla na 40 prema 1. Da bi se naslo istinsko ekonomsko poredjenje, ovi se podaci moraju prilagoditi razlikama u troskovima zivota, sto onda ublazava recenu razmeru. No, bez obzira na to ona ostaje veoma velika. Lideri socijaldemokratske orijentacije trebalo bi da zajednicki objave globalan rat siromastvu u prvih dvadeset godina novog stoleca. Ideju oporezivanja spekulativnih valutnih transakcija, koja je lansirana jos pre mnogo godina, trebalo bi podrobno ispitati i prodiskutovati. Juris protiv siromastva zahtevao bi siroko investiranje u ljudski kapital i infrastrukturu i to tako da ono bude povezano i sa socijalnim i politickim kriterijumima i sa ekonomskim proracunima. Cak i kad bi bili moguci, veliki transferi gotovog novca u najsiromasnije zemlje imali bi sasvim malo prakticno dejstvo. Izracunato je, naime, da ako bi se i citavih 75 posto dohotka per capita razvijenih drustava redistribuiralo u najsiromasnije zemlje, prosecan dohodak bi se u njima povecao za samo 20 procenata.⁴ Vecina problema koji sputavaju ekonomski razvoj osiromasenih zemalja ne dolazi iz sâme svetske ekonomije, ili od sebicnog ponasanja bogatijih nacija. Njihova su ishodista poglavito u samim tim drustvima – u autoritarnim vladama, korupciji, sukobima, preteranoj regulaciji, kao i niskom nivou emancipacije zena. Mobilni investicioni kapital ce zaobilaziti te zemlje jer je nivo rizika u njima naprosto neprihvatljiv. Zaista je tesko napraviti proboj tamo gde takve okolnosti formiraju zatvoreni krug. Resursi koji pristizu izvana mogu, medjutim, pomoci da se otpocnu neophodne unutarnje promene i, ako su valjano ulozeni, pruzaju sansu za razvoj cak i onima koji su u najgorem polozaju. Usmeravanje investicija ka ljudskom resursu, promovisanje aktivnih intervencija u ponudu i vezivanje tih aktivnosti za strukturalne promene u drzavi i civilnom drustvu – sve to je od mnogo veceg znacaja za nerazvijene nego za ekonomski razvijene zemlje. Ova nas pitanja vracaju na slobodu kao na drustvenu snagu i sposobnost, kako ju je definisao Amartja Sen. Ekonomski razvoj, tvrdi on, ne moze se proceniti bez uzimanja u obzir doprinosa koji zdravlje i obrazovanje, te gradjanske i politicke slobode imaju za blagostanje ljudi. Takav pristup za meru razvoja uzima pismenost, sposobnost slobodnog samoizrazavanja, glasanja, i slobodu od straha od nasilja i progona. Sposobnosti o kojima je rec nisu samo »sustinski« nego i »instrumentalno« znacajne. Prema Senu, razvoju jedne zemlje najbolje se doprinosi razvojem gradjanskih i politickih prava i ulaganjima u zdravstvenu zastitu i obrazovanje. Ideja da su to luksuzi koji se mogu odlagati sve dok se ne postigne temeljniji ekonomski rast, sasvim je pogresna. Demokratija, veli on, najbolja je zastita od oskudice – nijedna razvijena demokratija nije iskusila znacajniju oskudicu.⁵ ^{Lideri socijaldemokratske orijentacije} ^{trebalo bi da zajednicki objave globalan rat} ^{siromastvu u prvih dvadeset godina novog stoleca} Pomoc koja stize iz inostranstva moze biti od koristi, narocito tamo gde se koristi kao podstrek za unutrasnje reforme. Kada su tokovi privatnih ulaganja dostizali vrhunac, mnogi su neposredno ucesce u razvoju smatrali suvisnim. Posle krize u Aziji, medjutim, privatno investiranje u zemlje u razvoju gotovo da je zamrlo. Izgradnja infrastrukture koja je neophodna demokratiji i efikasnoj trzisnoj privredi, zahteva pomoc i podrsku inostranih vlada. Pomoc je u proslosti davala rezultate kada su za to postojali izvesni bazicni uslovi. Ona mora biti koriscena u sprezi sa zdravim socijalnim i ekonomskim politikama, i mora biti upucena onim grupama koje su sposobne da promovisu takve politike. Kako pokazuju statistike Svetske banke, u ovakvim situacijama 1% pomoci bruto nacionalnom dohotku pretvara se u identican procenat smanjivanja siromastva i smrtnosti dece.⁶ Nadalje, kada postoje takva uslovljavanja, nema dokaza o tome da pomoc istiskuje druge izvore finansiranja. Naprotiv, investitori zele da budu uvereni da procesi reforme idu ruku pod ruku sa inostranom pomoci. Receno implicira da pomoc treba da bude usmerena prema vladama i ostalim akterima koji pokazuju posvecenost i strucnost u radu za one koji su u losem polozaju. Zaokret u obrascima trosenja svetske pomoci bio bi koristan ako bi ona bila upucena – uprkos nepovoljnim okolnostima – siromasnim zemljama koje su zapocele da stvaraju efikasne vlade i uslove za razvoj trzisne razmene. Primeri ukljucuju Mozambik, Mali i Banglades. Prema Etanu Kepsteinu, ako bi sve donatorske zemlje napravile takvu, »protiv-siromastva-efikasnu«, distribuciju pomoci, godisnje bi 80 miliona ljudi bilo izvuceno iz egzistencijalne bede.⁷ Cak i postojeca raspodela pomoci, koja je mala i lose usmerena, takav efekat ima za oko 30 miliona ljudi svake godine. Pokrenute su neke vredne inicijative. U septembru 1999. godine bogatije zemlje slozile su se da se velik deo duga koje su najsiromasnije zemlje na svetu imale prema kreditorima otpise. Britanski ministar finansija, Gordon Braun (Brown), govorio je o formiranju »svetskog saveza protiv siromastva« u novom stolecu. Predlozeno je da se ucini koordinisani napor da se podupre cilj Ujedinjenih nacija da se do 2015. godine beda u svetu prepolovi. Upravljanje svetskom ekologijom Ekoloski problemi sa kojima se svet danas suocava izazovni su, u najmanju ruku, onoliko koliko i problemi nejednakosti. Ipak, kada je o njima rec, ne treba da budemo onoliko pesimisti koliko smo mogli da budemo pre nekoliko godina, kada je bila siroko prihvacena pretpostavka da su ekonomski razvoj i zdravo upravljanje ekologijom inkompatibilni. Izgleda da je primenjivanje strogih ekoloskih standarda tada znacilo da troskove poboljsavanja okoline mora na sebe da preuzme biznis; ti troskovi izazivaju rast cena i opadanje konkurentnosti. Cinilo se da su ekoloske organizacije i industrija u neizbeznom sukobu. Tamo gde se argumenti uoblicavaju na taj nacin – kako primecuje Majkl Porter – »progres u kvalitetu okolisa (postaje) neka vrsta rvackog meca. Jedna strana hoce da ‘izgura’ cvrsce standarde; druga da ih vrati na predjasnji nivo. Balans snaga pomera se na ovu ili onu stranu, vec prema tome koji vetrovi preovladjuju u politici«.⁸ Nova orijentacija u ekoloskoj modernizaciji uzima sasvim drugi kurs. Jedan ekoloski sofisticiran nazor moze obezbediti inovacije koje proizvodjacima omogucavaju da rade efikasnije povecavajuci produktivnost. Za to ima mnogo primera. Recimo, 1992. godine, »Grinpis« (Greenpeace) se u Nemackoj zalozio za koriscenje jednog rashladnog uredjaja koji je bio ekoloski znatno sigurniji od onih koji su do tada bili u upotrebi. Po prvi put u svojoj istoriji ova je organizacija podrzala jedan komercijalni proizvod i cak se upustila u njegovo reklamiranje. Pokazalo se da je receni sistem jevtiniji i efikasniji od postojecih, pa se kasnije vecina proizvodjaca preusmerila na tu tehnologiju. Druga ilustracija dolazi iz cvecarske industrije u Holandiji gde se, donedavno, intenzivnim metodima kultivacije koji su ukljucivali koriscenje pesticida i vestackih djubriva zagadjivalo zemljiste. Proizvodjaci su onda usavrsili sistem zatvorenih kanala u kojima cvece ne raste vise direktno iz zemlje, nego u vodi i na sitnom kamenju. Kvalitet proizvoda je bio poboljsan i smanjeni su bili manipulativni troskovi, sto je povecalo konkurentnost ove industrije. Naravno, u mnogim slucajevima nema tako zdravog uzajamnog odnosa, no ima razloga da se pretpostavi da ga je najcesce moguce uspostaviti. Zagadjivanje je ekoloski riskantno, ali ono je, istovremeno, i oblik ekonomskog rasipnistva; otpad je znak da su sredstva koriscena nepotpuno i neefikasno. Nadalje, otpad obicno proizvodi povecanje troskova, buduci da naknadni postupci ciscenja moraju biti sprovedeni, sto ne stvara dodatnu ekonomsku dobit. Ekoloski programi obicno su bili usredsredjeni na kontrolu zagadjivanja; sada na tom planu napredniji regulatori i poslovni krugovi koriste metode koji sprecavaju ili ogranicavaju zagadjenje i pre nego sto se dogodi. Rizici koji postoje u vezi sa zivotnom okolinom shvataju se kao odraz neefikasnog planiranja, a ne kao neizbezni nusprodukti procesa proizvodnje. Industrija otpada primer je za promene koje je potrebno izvesti. Tako, recimo, u Velikoj Britaniji godisnje se raznese 435 miliona tona otpada.⁹ Samo manji deo dolazi iz domacinstava. Nekih 85% rezultat je komercijalne i industrijske aktivnosti. Najveci deo se jednostavno preradi i zakopa. Citava industrija se, medjutim, transformise. Tehnoloske inovacije omogucavaju da se novine prave mnogo jevtinije od recikliranog nego od papira dobijenog iz celuloze. Fabrike stakla mogu da upotrebe nekih 90% recikliranog materijala. Ne samo kompanije, nego citave industrijske grane aktivno nastoje da ostvare cilj proizvodnje bez ikakvog otpada. Tojota i Honda su dostigle nivo od 85% recikliranog materijala u pravljenju delova za automobile koje proizvode. Otpad nije vise otpad nego industrijski resurs i pokretac inovacija. Ekspertsko znanje mora biti demonopolizovano, a pregovori izmedju onih koji donose odluke i strucnjaka vraceni u javnu arenu tako da ukljucuju mnostvo ljudi Vazno je istaci da su neki od najznacajnijih doprinosa recikliranju dosli iz onih delova sveta koji imaju industrije informaticke tehnologije, narocito iz Silikonske doline u Kaliforniji. U principu, znanstvena ili na znanju zasnovana ekonomija (knowledge economy/knowledge-based economy) ima potpuno drukcije ekoloske posledice od industrijske. Industrijska proizvodnja ranije je bila intenzivna u pogledu resursa – kao i poljoprivredna ekonomija koja joj je prethodila. U novoj ekonomiji privredni razvoj ne znaci vece iskoriscavanje fizickih resursa da bi se proizvelo vise. Cilj je, naprotiv, da se proizvede sto vise uz sto manji utrosak. Neki su sugerisali da ce sa nastupom znanstvene ekonomije proizvodnja moci da se udvostruci, a da se, pri tom, koristi samo polovina materijalnih resursa koje sada trosimo.¹⁰ Princip »faktora cetiri« primenjuje se cak i u kompjuterskoj industriji. Hard-diskovi koji su se proizvodili pre nekih pet godina trose deset puta vise energije od onih koji se sada proizvode, a koji su, u stvari, jaci. Mali kompjuteri, snage samo nekoliko vati, mogu biti mocni kao i oni koje drzimo na stolovima, kojima je za rad potrebno citavih 150 vati. U vecini slucajeva, 90% vremena tokom kojeg je kompjuter ukljucen na njemu se uopste ne radi. Uvodjenje mehanizma koji iskljuci kompjuter kada se ne koristi, ustedelo je nekih 70% energije i produzilo mu vek. Pre te i drugih inovacija vecim kompjuterima su bili neophodni ventilatori za hladjenje. Kada su napajanje energijom i cipovi koji to omogucavaju postali efikasniji, ventilatori su mogli da budu uklonjeni. Tehnoloski napredak u ovim podrucjima izgleda kao pozitivna snaga, no to, ocigledno, nije uvek tako. Razvoj nauke i tehnologije u dubokoj je vezi sa pitanjem rizika. Rizik je izrazito dvosmislen fenomen. On je ishodiste ekonomske energije i vecine inovacija, ukljucujuci naucne i tehnoloske. Ipak, sâma priroda rizika ukljucuje i mogucnost stetnih posledica. Sada kada je tempo naucne i tehnoloske evolucije u nekim oblastima postao tako brz, moramo se nositi sa rizicnim situacijama koje imaju drukciji karakter od onih u proslosti. Uzmimo kao primer jedan od najznacajnijih oblika tehnoloskog razvoja koji se dogadja u danasnje vreme – stapanje informaticke tehnologije i biologije.¹¹ Tokom tri ili cetiri desetleca, razvoj u racunarstvu i telekomunikacijama tekao je odvojeno od onog u naukama o zivotu. Ove se oblasti sada, medjutim, pocinju fuzionisati u jedinstveni korpus znanja i tehnologije povezan sa novim ekonomskim mogucnostima. Genetski resursi mogu da sluze ostvarenju socijalnih i ekonomskih ciljeva zahvaljujuci koriscenju tehnika rekombinovanja DNK. Stvaranje mape od oko 100 000 gena koje sadrzi ljudski genom, zajedno sa razvojem tehnika prikazivanja gena, cini da je cak moguce promeniti sâmu ljudsku vrstu. Globalizacija nauke znaci, pak, da ove inovacije nisu ogranicene ni na jednu pojedinacnu zemlju. Svaki proizvod genetickog inzenjeringa koji se moze razmnozavati predstavlja potencijalnu opasnost za prirodne ekosisteme. Oblast u kojoj je to pitanje do sada bilo najvise raspravljano jeste proizvodnja genetski modifikovane hrane. Oni koji kazu da su savremene tehnike samo prosirenje ranijih oblika ukrstanja, ili grese ili su neiskreni, jer se sada po prvi put mogu proizvoditi transgenske kulture. Problemi koje odgovori na pomenute inovacije u sebe ukljucuju u sustini nisu drukciji od onih koji se javljaju u poznatijim podrucjima rasprave o okruzenju. Svi su pod jakim uticajem globalizacije. Globalno zagrevanje i razaranje ozonskog omotaca drugi su ocigledan primer ekoloskih problema koji su svetski, i po svom obimu i po svojim posledicama. Ako se globalno zagrevanje stvarno dogadja – a vecina danasnjih naucnika smatra da se dogadja – ono ce obuhvatiti sve kontinente. Tezu o globalnom zagrevanju tesko je proceniti, delimicno zbog toga sto je zagrevanje tesko meriti, a delom zato sto se detaljna posmatranja klime na Zemlji vrse tek poslednjih dvadeset ili trideset godina. Posledice ovog fenomena takodje je vrlo tesko preciznije predvideti zbog slozene prirode interakcije promena temperature i drugih klimatskih aspekata, kao i ostalih ekoloskih sistema, te, najzad, zbog postojanja brojnih nepoznanica. Skupljanje ozonskog omotaca ima mnoga slicna obelezja. Pored implikacija koje taj fenomen ima na zdravlje ljudi i zivotinja, on moze imati i razlicite posledice druge vrste. Kako se progres nauke i tehnologije ubrzava, moramo se navici na bavljenje takvim rizicnim situacijama – rizicima kakvih je ranije u ljudskoj istoriji bilo malo. Ove situacije imaju neka razlikovna obelezja. Ne mozemo praviti procene rizika na nacin kako se to cini kod osiguranja, jer nema predjasnjih vremenskih serija da se nastave. Sâmo postojanje rizika ce verovatno morati biti raspravljeno, da ne pominjemo grananja koja ce iz toga proisteci. Tako, iako se vecina naucnika koji se bave klimom sada slazu oko toga da postoji globalno zagrevanje, te da ga uzrokuje covek, postoje oni koji dovode u pitanje obe navedene tvrdnje. Vlade ne mogu ostati izvan procesâ procenjivanja rizika i obezbedjivanja informacija koje su sa njim u vezi sa izgovorom da tu vrstu odluka treba »prepustiti ekspertima«. Eksperti ce, naravno, biti podeljeni oko toga sta su rizici. Vlasti moraju biti odgovorne za odlucivanje, ne samo o tome kako odgovoriti na nove rizicne situacije nego i kada i kako proglasiti da one postoje, kao i o tome kako ih treba raspraviti. Ako vlast prerano proglasi postojanje nekog rizika, a ispostavi se da rizika nema ili da je manji nego sto je u prvi mah izgledalo, za vladu ce se reci da siri paniku. Ako, pak, sa druge strane, vlasti predugo cekaju, bice optuzene za prikrivanje. Postoji, takodje, fenomen »informativnog premora«. Rizici koji su u vezi sa globalnim zagrevanjem, na primer, toliko su siroko propagirani da ljudi lako mogu postati siti prica o njima i, zbog toga, neosetljivi prema stvarnim opasnostima koje ono nosi. Neki strucnjaci za pitanja okruzenja tvrde da je najefikasniji odgovor na ekoloske rizike prihvatanje principa predostroznosti. Kao i ideja o odrzivom razvoju i ova se cesto iznosi na maglovit nacin. Katkad ona kao da implicira opste neprijateljstvo prema sâmoj nauci i tehnologiji. U racionalnijoj varijanti, ona znaci da je preduzimanje akcija pre pojave rizika potpuno osnovano, bas kao sto je to i otpor svakom razvoju koji se ogresuje o »prirodu«. Prvo je, to je jasno, cesto neophodno. Moramo, na primer, delati tako da sprecimo globalno zagrevanje, iako jos uvek nije na uverljiv nacin pokazano da ono postoji. Drugo je, medjutim, nekoherentno. Prekasno je, naime, da ostanemo bliski prirodi, cak i ako bi trebalo tome da tezimo, jer toliko je vec toga sto se dogadja u fizickom okruzenju rezultat naseg uplitanja, nameravanog i nenameravanog. Uzmimo kontroverzu oko genetski modifikovane hrane. Oni koji su njeni protivnici osecaju da nivo uplitanja u »prirodu« sto ga njena proizvodnja podrazumeva nicim nije zagarantovan, dokle god unapred ne znamo kakve posledice ona ima. Pa, ipak, genetski modifikovana hrana nudi potencijalne blagodeti koje moraju biti dovedene do toga da budu jednako koriscene, a sto bi bilo glupo naprosto odbaciti. Stalno smo prisiljeni da procenjujemo rizik – da procenjujemo gde je ravnoteza izmedju opasnosti i blagodeti sto ih nude naucni i tehnoloski razvoj. Jedan nacin pragmaticnog procenjivanja rizikâ – koji ima tu prednost sto je u vezi sa mehanizmom reagovanja – zasniva se na jemstvu. Ko je, naime, taj koji moze da obezbedi pokrice ako tehnoloska inovacija proizvodi stetne posledice? U ovom trenutku, rizik i jemstvo uglavnom su razdvojeni. Za mnoge ekoloske rizike vlada je ta na koju se racuna kada treba »osigurati poslednje pribeziste«. Mnogo efikasniji pristup bio bi da inovatori budu zakonski obavezni da prihvate da u vecoj meri jemce za ono sto rade. Recimo, kompanije koje proizvode i uoblicavaju genetski modifikovanu hranu mogle bi biti naterane da snose odgovornost za stete koje mogu da izazovu po okolinu i zdravlje ljudi – sto, u ogranicenoj meri, doduse, vec jesu. Posto osiguravajuca drustva nisu sklona pokrivanju rizika sa tako mnogo nepoznanica, stavili bismo tacku na neodgovorne prakse. Sire gledano, medjutim, trebalo bi da tezimo demokratizaciji nauke i tehnologije, sto je deo projekta »demokratizacije demokratije«. Nismo navikli da ekoloska pitanja tretiramo kao probleme koji su u vezi sa demokratijom, buduci da se ono sto se tice nauke i tehnologije obicno prepusta ekspertima. Rezultat sve veceg uticaja razvoja nauke i tehnologije na nase zivote, jeste, medjutim, da se nauka vise ne moze prepustati samo naucnicima. Demokratizacija takvog razvoja mora biti glavna preokupacija politike treceg puta. Mnostvo razlicitih formi, koje variraju u zavisnosti od kulture, istorije i tipa privrede, zasigurno ce nastaviti da koegzistiraju Posredi je proces koji treba da se dogadja i na transnacionalnom i na lokalnom nivou. Drzava, ipak, moze da ima vaznu ulogu; i, takva promena moze, zauzvrat, da doprinese i njenoj restrukturaciji. Kao i u drugim podrucjima, vlade treba da se bave drustvenim pokretima i posebnim interesnim grupacijama tako sto ce sa njima biti u otvorenom dijalogu. Ekspertsko znanje mora biti demonopolizovano, a pregovori izmedju onih koji donose odluke i strucnjaka vraceni u javnu arenu tako da ukljucuju mnostvo ljudi. Nije dovoljno da se to cini tek posto se nesto dogodi, kako je to bilo u Velikoj Britaniji, i sa krizom zbog takozvanih ludih krava i sa kontroverzom oko genetski modifikovane hrane. Regulativna tela treba da budu tamo gde se mogu pratiti naucni i tehnoloski razvoji sa ciljem da anticipiraju javne rasprave koje treba da uslede. Njihova uloga treba da bude da te debate ucine pristupacnim i da ucesnici u njima budu dobro obavesteni, kao i to da se one odvijaju u sirem okviru demokratskih institucija i zakona. Ekoloska pitanja, naravno, reflektuju globalne nejednakosti. Jednostavan nacin da se to demonstrira jeste da se velicina populacije dovede u vezu sa potrosnjom energije. Populacija SAD, nekih 250 miliona ljudi, daleko je manja od populacija Indije i Kine, zemalja u kojima zivi 900 miliona, odnosno milijardu i sto miliona stanovnika. Ako se, medjutim, dovedu u korelaciju sa potrosnjom, te su brojke sasvim drukcije. Gledano iz te perspektive, SAD nadmasuju Indiju i Kinu zajedno za nekih 70%.¹² Tema ekoloske modernizacije, medjutim, znacajna je i na svetskom i na nacionalnom nivou. Ne sledi da zbog toga sto su razvijene zemlje prouzrokovale velik deo ekoloske stete, one manje razvijene moraju proci kroz isti proces da bi postigle ekonomski rast. Visoke stope ekonomskog razvoja, i u siromasnijim i u bogatijim zemljama, ubuduce bi sve vise mogle zavisiti od tehnologija koje su sustinski nezagadjivacke, ili koje u sebe ukljucuju visok stepen reciklaze. Osim toga, odnos izmedju stete nanete okruzenju i ekonomskog napretka je komplikovan. Neki oblici zagadjivanja sredine opadaju sa rastom zivotnog standarda, kao sto je to slucaj sa cesticama garezi u gradskom vazduhu. Neke druge vrste stete po okolinu izgleda da slede U-krivulju. U ranijim fazama ekonomskog razvoja javlja se ekolosko pogorsanje koje traje do odredjene tacke; nakon toga sledi naglo poboljsanje.¹³ Mesavina politickih inicijativa je neophodna da bi se izaslo na kraj sa tako zamrsenim pitanjima. Posledice globalnog zagrevanja osetice sve zemlje, pogotovo drustva koja se nalaze na juznoj hemisferi. Politicki dogovori koji su do sada postignuti na svetskom nivou nedovoljni su, a izgleda sasvim verovatno da ce u nedovoljnoj meri biti i sledjeni. Prema Protokolu iz Kjotoa, emisija gasova koji izazivaju efekat staklene baste trebalo bi u prvim godinama veka da bude smanjena za 8% u Evropskoj uniji, 7% u SAD i 6% u Japanu. Cak i ako pretpostavimo da ce to biti ostvareno, globalno zagrevanje ce se verovatno nastaviti sve dok se ne sprovede znacajnije smanjenje emisije gasova. Najveci porast javlja se u zemljama u razvoju na celu sa Kinom i Indijom, na koje otpada jedna sestina ukupne svetske emisije. Pored obavezujucih medjunarodnih sporazuma u kojima se vodi racuna o potrebama zemalja u razvoju, bice potrebno izvrsiti promene i na uzim podrucjima. Da nacionalne i lokalne politike mogu izvrsiti promene pokazuje slucaj Nemacke. Iako je u ovoj zemlji odrzan dobar nivo ekonomskog rasta, utrosak energije per capita je smanjen, i to zbog toga sto se sprovodi jedna ekoloski sofisticirana politika. Globalizacija i regulacija korporativne moci Regulacija korporativne moci je, naravno, tesno povezana sa problemima ekoloskog upravljanja. Neke od najvecih svetskih kompanija danas su prisutne na polju biotehnologije. Industrijske korporacije su takodje cesto primarni izvori zagadjivanja okoline, kao i neke druge delatnosti koje bi mogle biti ravnodusne prema ekoloskim problemima. U bavljenju tim i drugim pitanjima korporativne odgovornosti, demokrate koje racunaju sa modernizacijom, gde god je to moguce, treba da nastoje da rade zajedno sa biznisom, pre nego protiv njega. Poslovne grupe i organizacije trebalo bi da budu aktivno angazovane da pomognu u stvaranju drustva, i na lokalnom i na svetskom nivou, u kojem ce igrati odgovornu ulogu. Ipak, vlade levog centra moraju izbegavati konfrontaciju sa korporativnim interesima gde god je tako neophodno da se radi – a to cesto jeste neophodno. Nasuprot onome sto stoji u naslovu jedne dobro poznate knjige,¹⁴ korporacije, ipak, ne »vladaju svetom«, no svakako treba, i to aktivno, da se odupremo svakom obliku razvoja koji bi mogao da dovede do toga da se tvrdnja iz naslova obistini. Vlada treba da nastoji: 1. Da sprovodi politiku konkurencije u nacionalnim i medjunarodnim okvirima. Katkad se kao opravdanje za ublazavanje propisa o monopolima nudi globalna ekonomija – a kao osnova za opravdanje uzima se da velike korporacije moraju da se takmice sa ostalim velikim korporacijama na svetskom trzistu. Ali, konacan rezultat toga jeste da se monopol lansira na svetski nivo. U jednoj studiji iz sredine devedesetih posmatrane su razmere koncentracije u dvanaest svetskih industrija, da bi se ispitalo koliki deo svetskih trzista kontrolise pet vodecih korporacija. Najveca razmera utvrdjena je kod robe siroke potrosnje, gde je cak 70% svetskog trzista u rukama pet vodecih kompanija. Ove kompanije kontrolisu i vise od 50% trzista automobilskih i avionskih delova, elektronskih komponenti i proizvoda industrijâ celika. Njima pripada vise od 40% dobiti od prodaje u industrijama nafte, personalnih racunara i medija. Ostvarivanje nacionalnih politika moze da ima neposredne posledice na monopole na transnacionalnim trzistima, buduci da velike korporacije imaju svoja sedista u ogranicenom broju drzava – pre svega u SAD. Da bi se to ostvarilo takodje su, naravno, potrebni medjunarodno zakonodavstvo i kontrola. Jedan vazan slucaj koji bi mogao da bude i dobar test za ovo o cemu govorimo, upravo se nazire. Novembra 1999. godine firma »Majkrosoft« (Microsoft) je osumnjicena da se mozda ogresila o zakone protiv monopola Sjedinjenih Americkih Drzava. U inicijalnoj tuzbi zakljuceno je da ova kompanija ima monopolsku kontrolu nad operativnim sistemima personalnih racunara i da je tu kontrolu koristila na ustrb potrosaca. Odluka suda jos nije obelodanjena, ali bi njen konacan efekat mogao da bude raspad kompanije. »Majkrosoft« trenutno drzi 90% trzista softvera za operativne sisteme personalnih racunara. Jedna od mogucnosti je da ce kompanija biti podeljena na nekoliko zasebnih kompanija; druga je da ce biti obavezna da konkurenciji ustupi pravo na svoj program »Vindous« (Windows). Broj drzava moze da se povecava, ali za njihovu moc i prosperitet teritorija vise nije toliko vazna koliko je nekad bila posto prirodni resursi gube na znacaju Zakonske procedure su spore, pogotovo ako se uporede sa tokovima u industrijama visoke tehnologije. »Majkrosoft« je nametnuo velik broj ugovora telekomunikacionim kompanijama, a prodire i u druga podrucja. Meta zakonodavaca, to jest antimonopolskih zakona se tako pomera, te dok se oni pisu potpuno je nejasno kakav ce im biti konacan efekat. 2. Vlada treba da saradjuje sa grupama iz tercijernog sektora i sa nevladinim organizacijama u pracenju aktivnosti korporacija, i na svetskom planu i na uzim podrucjima. Nisu samo biznis korporacije te koje su uspostavile svetske mreze. To su ucinile i mnoge druge grupe. Sve one cine protivtezu multinacionalnim kompanijama, i taj odnos i nije toliko neizbalansiran u korist korporacija kako bi se moglo pretpostaviti na prvi pogled. U globalnoj eri kompanijama vise nije moguce da od pogleda zainteresovanih grupa i asocijacija kriju sta rade u pojedinim delovima sveta. Grupe potrosaca, pored toga, sposobne su da udare korporacije tamo gde najvise boli, tako sto mogu direktno da uticu na profite kompanija. S tim u vezi, prelomni momenat bio je slucaj Brent Spar, iz 1995. godine. Naftna kompanija »Sel« (Shell) otkrila je da ekoloske grupe, pogotovo u kombinaciji sa sankcijama potrosaca, mogu imati veliki uticaj na njihovo poslovanje. Od tada, »Sel« i ostali proizvodjaci nafte i naftnih derivata promenili su svoj stav prema ekoloskom pitanju. Upravljanje ekoloskim rizikom i stimulisanje ocuvanja okoline shvatili su kao pitanja kojima treba pozitivno da doprinose. Novija istorija »Monsanta« (Monsanto), jedne od najvecih svetskih biotehnoloskih kompanija, takodje je poucna kada je o rec o ovim pitanjima. »Monsanto« je investirao vrlo velike sume novca u proizvodnju geneticki modifikovanih poljoprivrednih kultura i u pocetku je imao mnogo uspeha na americkom trzistu. Robert Sapiro (Shapiro), sef »Monsanta«, izjavio je da je promocija tih kultura u SAD bio »najuspesniji prodor jedne tehnologije koji je ikad do sada ucinjen, ukljucujuci plug«.¹⁵ Reakcije ekoloskih grupa sirom sveta, ali i sire javnosti, zadale su zestok udarac ambicijama »Monsanta«. Neprijateljstvo je narocito bilo izrazeno u Evropi. U prvih sest meseci 1999. godine americki izvoz kukuruza opao je za preko 90%. Americki farmeri pocinju da se vracaju tradicionalnom semenju radije nego da koriste ono koje je geneticki modifikovano. Iste godine americki drzavni sekretar za poljoprivredu, Dan Glikman (Glickman), zapoceo je istragu da bi utvrdio jesu li veze izmedju njegovog ministarstva i kompanija kakva je »Monsanto« bile previse bliske. Saznavsi za tu istragu, »Dojce bank« (Deutsche Bank), najveca evropska banka, savetovala je institucionalne investitore da prodaju deonice »Monsanta«. Akcije su u kompaniji izgubile 35% svoje vrednosti, u isto vreme kada je njihova prosecna vrednost na Vol stritu (Wall Street) skocila za 30%. Gospodin Sapiro je kasnije izjavio: »Zaboravili smo da slusamo. Vise smo ljudi iritirali i okrenuli protiv sebe nego sto smo ih pridobili. (...) Nasa vera u biotehnologiju bila je siroko shvacena kao arogancija i snishodljivost«. Obecao je dijalog koji bi bio mnogo siri i otvoreniji od onog kojeg je kompanija do tada smatrala potrebnim. Kasnije, medjutim, na kompaniju je izvrsen snazan pritisak od strane analiticara i savetnika za investicije da se prestrukturise, to jest podeli na nekoliko manjih. Mnogi investitori su postali uvereni da su socijalni protesti, koje je svojom politikom izazvala, naneli toliku stetu njenim ekonomskim izgledima da je njen opstanak kao celovite kompanije postao nemoguc. Dok je njeno poslovanje sa lekovima jos uvek bilo visoko vrednovano na trzistu akcija, njen posao sa agro-hemijom dramaticno je opao. 3. Vlada treba, nadalje, da stimulise korporativnu odgovornost kroz mesavinu aktivnog ohrabrivanja – koje ukljucuje poreske inicijative – i rigoroznog nadzora ponasanja korporacija. Postoje nitkovske kompanije bas kao sto postoje i podle nacije, i obema ce biti potreban specijalan tretman od strane nacionalnih vlada i medjunarodnog prava. Ali, nema razloga zbog kojeg odgovorno vladanje korporacija ne bi trebalo podupirati i na nacionalnom i na internacionalnom nivou. »Odgovornost« je sirok i potencijalno maglovit pojam, i ocigledno je da bi mu kompanije mogle pridavati samo simbolican znacaj. Sa druge strane, neke kompanije su sledile put promovisanja odgovornog korporativnog ponasanja. Na primer, proizvodjac odece Levi Straus (Levi Strauss) u tom je smislu vodeca industrija. Robert Has (Haas), glavni rukovodilac ove firme, uveo je standarde proizvodnje koji se slede u svim pogonima koje kompanija ima sirom sveta. 4. Vlada zatim treba da osigura da korporativna odgovornost daje pun doprinos ekoloskoj odgovornosti, u razlicitim znacenjima koje taj izraz ima. Propis mora da ukljucuje koriscenje siromasnijih delova sveta. Odlaganje otrovnih materija vrsile su korporacije i, u odredjenoj meri, drzave. Na primer, velik deo japanske industrije aluminijuma i bakra bio je premesten u siromasnije krajeve jugoistocne Azije. Pogon valjaonice bakra sto su ga finansirali i izgradili Japanci u Lajteu na Filipinima prostire se na oko 400 jutara zemlje koju su dobili vrlo jevtino. Materije koje ovo postrojenje izbacuje sadrze veliku kolicinu zagadjivaca stetnih po okolinu i ljudsko zdravlje. Kompanija izbegava primenu strozih ekoloskih regula koje, inace, postoje u Japanu.¹⁶ 5. Vlada treba da dela tako, i to nepopustljivo kada je to potrebno, da sacuva otvorenost javnih prostora civilnog drustva, ukljucujuci i sferu javnog opstenja. Postoje velika podrucja javnog zivota koja ne bi trebalo da budu komercijalizovana – iako postojanje otvorene javne sfere znaci da moze biti raspravljano gde treba povuci granice. Cesto moze biti potrebno da vlada dâ primer: parkovi, ucionice, plovni putevi, zajednicko zemljiste i ostala podrucja treba da budu postedjena reklama i komercijalizacije. Vlada treba, takodje, tamo gde je to potrebno, da inicira »publicizaciju« – vracanje komercijalizovanog prostora javnoj upotrebi. Recimo, najprihvatljivije je ako se trzni centri ili veliki robni magacini izdaju na ograniceni rok, na primer, dozivotno, tako da bi se u buducnosti ti prostori mogli ustupiti za drugaciju upotrebu. Zajednice u nekim zemljama, narocito u Koreji, Brazilu i SAD sprovele su takve ideje. Dugorocne posledice sukoba na Kosovu, kao i u ostalim oblastima bivse Jugoslavije, tek treba utvrditi Regulacija medija nezobilazan je element kontrole i razvoja javne sfere. Ni u jednom drugom podrucju antimonopolska politika nije vaznija. Posto mediji uoblicavaju javno mnenje, i posto politicari u demokratskim zemljama moraju da slusaju javno mnenje, iz sasvim jasnih razloga politickim liderima je tesko da se odupru monopolu medijske moci. No, moraju nastojati to da cine, iduci niz, a ne uz dlaku tehnoloskoj promeni. Postojeci modeli javnog komuniciranja uglavnom ukljucuju vodjenje borbe za ocuvanje zaledja protiv svake promene – primerice, tako sto se zadrzava izvestan broj kanala koje koristi i finansira drzava. Moze biti neophodno da vlade pruze otpor kada se radi o tim pitanjima, da suzbijaju komercijalizaciju. Ali, slobode ima i u razlicitosti. Porast broja medijskih tehnologija koje postaju dostupne predstavlja pretnju postojecim formama javnih sluzbi, ali, istovremeno, nudi i nove mogucnosti. Specijalizovane obrazovne sluzbe ili sluzbe za javno informisanje mogu biti vodjene preko digitalnih televizija; interaktivni mediji nude, pak, mogucnost javnih debata o stvarima od opsteg interesa. 6. Vlada treba da ohrabruje kompanije da prihvate, tamo gde je to izvodljivo, seme po kojima zaposleni postaju suvlasnici, i da otkupljuje deonice zaposlenih u slabim kompanijama u kojima odgovarajuci kapital moze da bude generisan. U vecini zemalja planovi opcija sa deonicama u mnogo su vecoj meri pristupacni direktorima i, uopste, rukovodiocima nego ostalim zaposlenim. Pa, ipak, u SAD je u nekih 10 000 kompanija takvim planovima obuhvaceno 9 miliona zaposlenih. Poreske inicijative mogu da obezbede motivisanost veceg broja kompanija da se pridruze takvoj politici. Firmama koje odrzavaju izvestan nivo ucesca zaposlenih u vlasnistvu mogao bi se smanjiti porez. Povlascen pristup pozajmicama mogao bi biti dat onim firmama koje obuhvataju vlasnicke seme, ili zaposlenima za sticanje deonica. Ima razloga misliti da bi planovi o vlasnistvu zaposlenih postali uobicajeniji sa razvojem industrija zasnovanih na vecem znanju. Rekonstrukcija mreze u vecim preduzecima, smanjivanje birokratije i pojava brojnih novih malih firmi, sve to su znacajni trendovi. Odlozene deonice uvedene su u 15% firmi sa preko 100 zaposlenih u SAD do pocetka devedesetih godina. Izgleda da su u tome prednjacile industrije visoke tehnologije. Medju nematerijalnim beneficijama pravednost je ono sto radnici najcesce traze u firmama informaticke tehnologije. U privredama kontinentalne Evrope koje su u vecoj meri korporativisticke, participacija zaposlenih tradicionalno je imala drukciji oblik. No, s obzirom na to da su u tim ekonomijama u toku promene, postoje mogucnosti da se seme opcija sa deonicama koriste kao sredstvo demokratizacije tranzicije. U Francuskoj, na primer, privatizacija je stvorila mrezu mocnih medjusobno povezanih kompanija. Ako bi se razvilo stimulativnije poresko i pravno okruzenje, neke deonice bi mogle biti kupljene u ime onih koji su zaposleni u tim kompanijama i mozda zadrzane u penzionim planovima. 7. Najzad, vlada treba da ohrabruje korporacije i sindikate da rade zajedno na ekonomskoj restrukturaciji uzimajuci u obzir tehnolosku promenu. Jos jednom ovde treba da tragamo za novim modelima pre nego da se oslanjamo na stare. Ima situacija u kojima izmedju rukovodstva i sindikata postoji sukob interesa, gde sindikati treba da zastite radnu snagu od stetne politike korporacija. Pa, ipak, ima isto toliko drugih prilika u kojima samo aktivna korporacija moze da pruzi takvu zastitu. Sindikati sada postoje u ambijentima u kojima ima vise pluralizma nego sto ga je bilo ranije i treba takodje da saradjuju sa drugim grupama, kao sto su asocijacije usluznog sektora. Sindikati sada treba da se bave ne samo neposredno problemima zaposlenih, nego i unapredjivanjem sposobnosti da se dobije posao, kao i obukom. Oni bi mogli da ugovaraju radnicima veze sa sirom zajednicom, da im obezbedjuju pristup trajnom usavrsavanju i da formiraju privatnovlasnicke potrosacke kooperative. »Ako danasnji sindikalni lideri ocekuju da ce spreciti smanjivanje ekonomske sigurnosti njihovog clanstva, sto ukljucuje i gubitak tradicionalnih beneficija, onda moraju postati mnogo kreativniji u pristupu pitanju kako bi te beneficije mogle biti organizovane, povecane i finansirane. Sa pojavom jedne potpuno nove vrste radne snage koja mnogo manje zavisi od odnosa zaposleni–poslodavac, sindikalci jednostavno moraju postati pametniji u vezi sa pitanjem kako bi, uz manju zavisnost od poslodavaca, beneficije ipak mogle biti obezbedjene.«¹⁷ U osnovi mnogih od ovih zapazanja nalazi se problem koji je i suvise slozen da bi mu se u ovakvoj jednoj studiji posvetila bilo kakva paznja: kakvu formu kapitalizma bi u ovoj globalnoj eri socijalni demokrati koji racunaju sa modernizacijom trebalo da podrze? »Akcionarskom kapitalizmu«, kakav prakticno postoji u SAD i Velikoj Britaniji, bas cesto se suprotstavlja »ulagacki (stakeholder*) kapitalizam«, koji je vise karakteristican za privrede srednje i severne Evrope i Japana. Poredjenje ova dva oblika moze biti grubo ali nije bez osnove. Akcionarski kapitalizam je kapitalizam u svojoj ogoljenoj verziji, sa rukovodjenjem koje je, u principu, zainteresovano za maksimizaciju dobiti vlasnika deonica. U ulagackom modelu siri krug pojedinaca, grupa i zajednica zainteresovan je za sudbinu korporacije. Rinelandov (Rhineland) tip deonicarskog sistema integrise korporativnu koordinaciju i radnicku participaciju u upravljacke komitete. Vidjenje buducnosti kapitalizma koje nudi neoliberalna desnica je jednostavno. Akcionarskom kapitalizmu – anglosaksonska verzija kapitalizma – sudjeno je da zbrise sve ispred sebe, ne samo u Evropi nego i u drugim delovima sveta. Radi se o modelu koji je mnogo elasticniji, responzivniji i prilagodljiviji na promene od ulagackog modela. Neki tradicionalnije orijentisani levicari, sa druge strane, usmerili su svoju paznju na odbranu ulagackog kapitalizma. Nekada kriticni prema korporativnom kapitalizmu, sto je bio znak raspoznavanja borbe za radnicka prava, sada su poceli da ga smatraju najboljim nacinom omeksavanja grubih ivica trzisnog sistema. Ako drzava vise ne moze da ima aspiracija da preuzima komandne vrhove privredjivanja, u ulagackom kapitalizmu drzavne institucije, kroz saradnju sa biznisom i sindikatima, mogu da nastave da igraju znacajnu ulogu. Nijedna od recenih pozicija nije posebno ubedljiva. Ideja da postoji jedan model kapitalizma prema kojem ce ostali da se krecu, ili treba da se krecu, na globalnom nivou, nema mnogo smisla. Mnostvo razlicitih formi, koje variraju u zavisnosti od kulture, istorije i tipa privrede, zasigurno ce nastaviti da koegzistiraju. Ulagacki kapitalizam, u razlicitim oblicima u kojim se javlja u Evropi i u drugim delovima sveta, ima previse postignuca da bi bio tek tako odbacen, i previse je povezan sa drugim drustvenim institucijama da bi bio zamenjen u kratkom roku. Sa druge strane, anglosaksonske ekonomije nisu bas sklone da se menjaju u pravcu ulagackog modela. Vreme je da se prestane misliti o opstim modelima kojima bi svaka pojedinacna zemlja trebalo da tezi. Umesto toga, neki od principa korporativne odgovornosti koji su upravo nabrojani mogu biti razvijeni, ili bi se za njih moglo izboriti, u razlicitim nacionalnim i transnacionalnim kontekstima. Sasvim je moguce da, dugorocno gledano, ni akcionarski ni ulagacki kapitalizam ne zadrze svoje izvorne oblike. Agresivnije forme akcionarskog kapitalizma rizikuju da uniste drustvene i civilne okvire koji omogucavaju da kapitalisticka ekonomija uopste opstane. To je i sustinska primedba koju politika treceg puta upucuje trzisnom fundamentalizmu neoliberala. Ulagacki kapitalizam, uza sve svoje vrline, ima pak tendenciju da proizvodi veca ogranicenja i manjkavosti. On nije dovoljno brz da odgovori na izazove sveta u kojem smo se nasli. I ne samo to, ako se posmatra prema standardima jednog otvorenog informatickog drustva, on je vise zatvoren i klijentalisticki nego sto je demokratski. U njemu odluke donose medjusobno povezane elite, ukljucenost radnika je samo nominalna, bankarske pozajmice se obezbedjuju kroz licne kontakte, karteli su pre norma nego izuzetak. Recena dva sistema – ili, bolje, sarenilo formi koje oni sadrze – nastavice da koegzistiraju. Ali, politike koje promovisu odgovoran kapitalizam vazan za oba sistema treba da krce nove puteve. Stari i novi ratovi* »Pritisak nanize« na lokalnu autonomiju sto ga je proizvela globalizacija umnogome je preinacio prirodu drzava na medjunarodnom nivou. Godine 1983. na svetu su postojale 144 drzave. Do kraja devedesetih godina njihov broj je porastao na blizu 200. Tokom narednih nekoliko godina zasigurno ce ih biti jos vise, buduci da lokalne etnicke grupe i »nacije bez drzave« vrse pritisak za ostvarenje vece autonomije.¹⁸ U takvoj situaciji menja se priroda ratova, iako niko ne moze reci da li se to dogadja kao trajan proces. Broj drzava moze da se povecava, ali za njihovu moc i prosperitet teritorija vise nije toliko vazna koliko je nekad bila, posto prirodni resursi gube na znacaju. Novi izvori ideoloskog konflikta, kakvi su oni koji ukljucuju religiozni fundamentalizam, uglavnom se sire nacijama ili uticu na pojedina njihova podrucja. Vecina sukoba pre ostaje na lokalnom nivou nego sto se dogadjaju kao ratovi izmedju nacija–drzava. Tako, u 1997. godini, dogodilo se 25 vecih oruzanih borbi. Samo jedna od njih, ona izmedju Indije i Pakistana, bila je sukob izmedju drzava i imala je sasvim ogranicen karakter; ostale su bile unutrasnje. Meri Kaldor tvrdi da se ratovi koji su se dogodili tokom osamdesetih i devedesetih godina znacajno razlikuju od »starih ratova« izmedju nacija – i da oni reflektuju promene koje je proizvela globalizacija.¹⁹ Sukobi koji su se dogodili u bivsoj Jugoslaviji, na primer, nisu povratak u istoriju Balkana, nego su bili vise savremena pojava. Novi ratovi su fizicki ograniceni na jedan lokalitet, ali oni na tipican nacin ukljucuju mnostvo transnacionalnih posredovanja i odnosa – medjunarodne TV ekipe, strane savetnike, razne grupe Ujedinjenih nacija i nevladinih organizacija. Ovi se sukobi dogadjaju tamo gde se raspao drzavni legitimitet, gde postoje kriminal, korupcija i razaranje civilnog drustva. Ciljevi zaracenih strana u manjoj meri su u vezi sa geopolitickim pitanjima, a vise sa agresivnim oblicima sukoba identiteta koji su cesto na etnickoj liniji. Verovanja, uznemirenosti i mrznje koji hrane danasnje borbe za identitet sezu cak do antickih vremena, ali ne proisticu direktno iz njih. Pre ce biti da su tradicionalne podele, koje su mogle biti latentne ili zaboravljene kroz dugi niz godina, vaskrsle i uvedene u igru kao sredstvo fokusiranja danasnjih nezadovoljstava. Ratovanje koje se dogadja u takvim okolnostima ima tendenciju da izbegava velike bitke. Grupe koje ratuju nastoje da postignu svoje ciljeve posredstvom politicke kontrole stanovnistva, proterujuci ili napadajuci one koji se smatraju tudjim. U takvim ratovima postojao je karakteristican porast izbeglica zbog toga sto su na meti bili civili. Vek ranije, vojni gubici nadmasivali su civilne u razmeri osam prema jedan. U sadasnjim sukobima odnos je obrnut. U ratovima izmedju nacija–drzava ratna ekonomija je bila centralizovana i u njoj je bila uspostavljana hijerarhija. Nove ratne ekonomije su decentralizovane i anarhicne, sa podrskom zaracenim stranama koja dolazi izvana, od preprodaje droge, ilegalne trgovine oruzjem ili od pljacke. Takve ratne ekonomije postoje ili su doskora postojale na Balkanu, na Kavkazu, i u centralnoj i zapadnoj Africi. Kroz sve to paradira globalna masovna kultura. Uniformisani ratnici nose potpuno nove patike i kape za bezbol. Albanci na Kosovu su primali emisije na albanskom jeziku iz Svajcarske preko svojih satelitskih antena. Globalizacija je redefinisala suverenitet drzava, pri cemu su individualna prava postala predmet jednog sireg korpusa medjunarodnog prava Dugorocne posledice sukoba na Kosovu, kao i u ostalim oblastima bivse Jugoslavije tek treba utvrditi. »Novi intervencionizam« dosao je na udar brojnih kritika – sa desnice, na kojoj mnogi veruju da drzavama treba ostaviti da same resavaju svoje probleme, i od strane pripadnika stare levice, koji takav intervencionizam shvataju kao plast za americku ili zapadnu politiku sile. Ali, shvatiti globalizaciju ozbiljno znaci odbaciti obe pomenute pozicije. Globalizacija je redefinisala suverenitet drzava, pri cemu su individualna prava postala predmet jednog sireg korpusa medjunarodnog prava. Intervencija na Kosovu, koja nije bila legitimisana od strane Ujedinjenih nacija, i ona u Istocnom Timoru, koja je bila, namecu slozena pitanja vezana za principe i praksu. Pa, ipak, rezultati nedelovanja pokazali su se na uzasan nacin, kroz masovna ubistva, u Ruandi. Intervencije koje je do sada preduzimala medjunarodna zajednica u najvecem broju slucajeva imale su ogranicen uspeh. Neke grupe su bile zasticene ili zbrinute na neki drugi nacin i dogovorena su krhka primirja, ali se ni u jednom slucaju nisu resili problemi koji su bili u osnovi tih sukoba. Medjunarodne snage za odrzavanje mira na terenu uglavnom su bile previse slabe da bi bile sposobne da ucine nesto vise od stajanja po strani kada su se razvijale glavne epizode nasilja, a povremeno su bile i ponizavane. Kao i u slucaju globalnih ekonomskih poremecaja i ovde treba da pronadjemo bolje forme resavanja kriza – no najvaznija strategija mora da brine, pre svega, o sprecavanju njihovog izbijanja. Posto se novi ratovi razlikuju od sukoba izmedju nacija–drzava, na njih ne mozemo primeniti tradicionalan nacin razmisljanja. Cilj strana koje su ukljucene u nove ratove jeste politicka kontrola kroz iskljucivanje, a taktike koje se koriste su zastrasivanje i teror. Zbog toga je veoma tesko ponovno uspostavljanje okvira politicke legitimacije i prava. Iz istih razloga i spoljni faktori koji nastoje da uspostave takav okvir tendencijski su u gotovo istoj meri nemocni. »Narusavanje suvereniteta« u takvim okolnostima nema realno znacenje, i mozda je naprosto pogresan nacin njihovog promisljanja. Novi ratovi su istovremeno i lokalni i globalni, jer su na sceni prisutne brojne spoljne grupe i organizacije. Ne postoji tako nesto kao sto je neintervenisanje, jer je vanjsko mesanje jedno od njihovih odredjujucih obelezja. Politike koje bi mogle pomoci da se izadje na kraj sa onim sto sledi posle novih ratova, iste su kao i one koje bi na najbolji nacin mogle, pre svega, da sprece da se oni uopste dogode. U ovom trenutku, glavni pristup jeste da se nastoji postici resenje koje bi proisteklo iz pregovora zaracenih grupa – ideja zasnovana na tradicionalnoj diplomatiji. Problemi su ociti. Pregovori mogu zavisiti od pojedinaca koji su bili oznaceni kao ratni zlocinci. Ni podela vlasti ni deoba teritorija ne obezbedjuju delotvorna resenja dok su izbeglice izvor stalne napetosti. Osim toga, zaracene grupe imaju tek ogranicenu sposobnost da sprovedu sporazume koji su postignuti, jer je njihova moc zasnovana na nelagodi i strahu. Posto se novi ratovi razlikuju od sukoba izmedju nacija–drzava, na njih ne mozemo primeniti tradicionalan nacin razmisljanja Pacifikacija se stvarno moze dogoditi samo ako je u pregovore ukljucena izgradnja ustanova koncipiranih prema kosmopolitskim principima koji su afirmisani u medjunarodnom pravu. Moraju se ustanoviti ili otvarati prostori za rekonstrukciju civilnog drustva. Meri Kaldor daje brojne primere. U Armeniji i Azerbejdzanu, recimo, nevladine organizacije mogle su da pregovaraju sa lokalnim vlastima o tome da se uspostavi mirovni koridor tamo gde su taoci ili ratni zarobljenici bili oslobodjeni, i gde je ustanovljen delotvoran dijalog izmedju civilnog drustva i politickih posrednika. Tamosnji konflikt bio je uspesno neutralisan. Izgleda da su kljuc za to bili razgovori koji su vodjeni izmedju onih koji nisu pripadali zaracenim grupama. Ima, u stvari, daleko vise slucajeva gde su takvi procesi sprecili ili okoncali oruzani sukob nego onih gde im to nije poslo za rukom, koji su kulminisali u siroko nasilje – pokazujuci da u tom pristupu nema niceg utopijskog. Naravno, te situacije ne dolaze u zizu svetske paznje onako kako je to slucaj sa otvorenim i dugotrajnim konfliktima. Uopstavajuci dalje na osnovu takvih primera, mozemo reci da u sredistu paznje ne bi trebalo da bude odrzavanje mira, kako se ono obicno definise, nego sprovodjenje kosmopolitskih principa. Medjunarodne vojne snage trebalo bi da prihvate i da nastoje da implementiraju takve principe jer ce, u suprotnom, postati samo druga strana u sukobu. Nepripadnost nije isto sto i neutralnost. Neutralnost znaci da se ne zauzima stav prema bilo kom aktu u koji su upletene sukobljene strane – to je pozicija organizacija kakav je, primerice, Medjunarodni crveni krst. Nepripadnost pak podrazumeva sprovodjenje normi medjunarodnog prava tamo gde se one krse, bilo da to cini jedna ili obe zaracene strane. Rekonstrukcija jednog integrisanog civilnog drustva mora biti kombinovana, tamo gde nacionalni i internacionalni resursi to dopustaju, sa programima posvecenim zameni ostecene infrastrukture, stambenih objekata i javnih sluzbi. »Realpolitika« nece u skoroj buducnosti nestati iz globalnog sistema, niti treba da nestane. Daleko smo jos od sveta u kojem kodeks humanitarnog prava moze da se primenjuje od strane medjunarodnih posrednika bez obzira na to ko ga krsi. Kina je vracena u medjunarodnu zajednicu ubrzo posle dogadjaja na trgu Tjenanmen i uprkos tome sto istrajava na krsenju ljudskih prava na Tibetu. Moze se argumentovati da je to bio sasvim ispravan nacin delovanja, buduci da bi dovodjenje takve zemlje u status parije moglo isprovocirati medjunarodne napetosti koje bi vodile vecem ratu. Ipak, u globalnoj eri drzave, bas kao ni transnacionalne korporacije, ne mogu vise izbeci nadzor medjunarodne zajednice. Kako broj demokratskih zemalja u svetu raste, lokalne grupe koje su diskriminisane ili ugnjetavane sada imaju pristup medjunarodnoj javnosti kojoj iznose svoje probleme. Mozemo uciniti napredak prema jednom svetu u kojem se cak i najvece zemlje ravnaju prema nastajucim zakonima medjunarodnog prava. Globalna demokratija Cak i kada se uzme u obzir porast broja drzava danas je u svetu proporcionalno vise demokratskih zemalja nego pre trideset godina. Neki tvrde da se vecina novih demokratskih drustava samo povrsno promenila – jos uvek u njima vladaju sebicne oligarhije. Tako, u Africi, zemlje koje su formalno postale demokratije cesto su veoma korumpirane, a izbori se namestaju. Mlade demokratije u Latinskoj Americi bore se za opstanak uprkos drustvenom neredu koji vlada i u gradovima i u selima. Na Srednjem istoku, vecina zemalja je otvoreno nedemokratska, dok je azijska demokratija, sa izuzetkom Indije, u najboljem slucaju slabo razvijena. Bilo bi, medjutim, pogresno imati previse sumornu viziju globalne demokratizacije. Detaljne uporedne analize zemalja uverljivo pokazuju da je progres demokratije realan. Postoje dobri razlozi za pretpostavku da intenzivirana globalizacija aktivno doprinosi demokratiji, cak i u nacijama koje nemaju neku demokratsku tradiciju. Globalizacija se dobrim delom sprovodi posredstvom novih sistema komunikacija koji, zajedno sa promenama u svakodnevnom zivotu, menjaju odnos gradjana prema drzavi. Autoritarna politicka vlast ne samo da se teze odrzava nego u proslosti, vec se i lakse moze svrgnuti i ukloniti. Globalizacija se dobrim delom sprovodi posredstvom novih sistema komunikacija koji, zajedno sa promenama u svakodnevnom zivotu, menjaju odnos gradjana prema drzavi Dalji razvoj demokratije unutar drzava moze biti u velikoj meri pojacan izgradnjom transnacionalnih oblika demokratije. Shvatati globalizaciju ozbiljno znaci naglasavati da demokratizacija ne moze biti ogranicena na nivo nacionalne drzave. Nastojanje da se izgrade demokratske ustanove izvan granica nacije takodje nije nekakav utopijski cilj. Takav proces je vec u razvoju u okvirima Evropske unije. Evropska unija je u sustini nastala kao projekat hladnog rata, no danas se ona mora posmatrati kao pionirski odgovor na proces globalizacije. Postoji temeljna razlika izmedju Evropske unije i medjunarodnih organizacija kakve su Ujedinjene nacije. Ujedinjene nacije su sastavljene od predstavnika suverenih zemalja. Nasuprot tome u Evropskoj uniji, po prvi put u istoriji, pojedinacne nacije su dobrovoljno odustale od nekih aspekata svog suvereniteta, supstancijalnog i pravnog, da bi udruzile zajednicke resurse. Evropska unija nije nekakva nadnacionalna drzava, niti ima bilo kakve verovatnoce da bi to mogla postati. Ona nije ni oblik federacije. Tesko ju je, zapravo, precizno svrstati pomocu klasicnih politickih termina zbog toga sto se radi o neuobicajenom eksperimentu, o pokusaju da se razvije drzavna struktura drukcija od onih koje su postojale ranije. Buduci takva, ona se suocava sa brojnim teskocama. Moglo bi cudno da zvuci ako se Evropska unija ponudi kao primer – prvorazredan primer – demokratizacije koja nadilazi okvire nacije s obzirom na to da je tako cesto kritikovana zbog »deficita demokratije«. Uniju su u velikoj meri konstruisale politicke elite; Evropska komisija je jako birokratska; Evropski parlament nema velik uticaj; najzad, u vecini zemalja Evropske unije glasaci pokazuju malo interesovanja za evropske izbore. Ipak, sigurno je da Evropska unija nije stvorena protiv volje vecine gradjana zemalja njenih clanica. Osim toga, moze se uvesti niz kratkorocnih i dugorocnih mera koje bi proizvele vecu demokratiju i siri legitimitet. Neka od pravila za demokratizaciju demokratije unutar nacija vrede i za Evropsku uniju. Veca transparentnost, iskorenjivanje birokratskih hijerarhija, prenosenje dela vlasti koja je sada koncentrisana u Briselu, neposredni izbori za niz vaznijih polozaja – te i ostale inovacije su izvodljive i neophodne. Najproblematicnija pitanja vezana su za autoritet Evropskog parlamenta. Ocigledno je da se mora dogoditi pomeranje moci iz Evropske komisije ka parlamentu. No, potrebno je razmotriti i druge mogucnosti, ukljucujuci formiranje pravih evropskih partija. Nije nerealno pretpostaviti da ce se i u ostalim delovima sveta, gde sada postoje samo trgovinski savezi, javiti organizacije slicne Evropskoj uniji. Predlozi s takvim efektima vec su dati i siroko razmatrani u obe Amerike i u Aziji. Takav razvoj dogadjaja mogao bi potencijalno da posluzi kao platforma za globalan oblik kosmopolitske demokratije. Pre nego da Evropsku uniju tretiramo kao specificno evropsku – to jest, kao nesto sto je osobenost posebnog geografskog podrucja – mogli bismo je smatrati mostobranom jednog vise globalizujuceg transnacionalnog demokratskog sistema. Najrazlicitije mogucnosti su otvorene za ispitivanje. Sâma Evropska unija, narocito kroz svoje sudove, moze pomoci da se promovise globalan kosmopolitski rezim. Pravila i standarde medjunarodnog ponasanja, narocito one koji se ticu ljudskih prava i humanitarnog prava, treba generalizovati. Evropska unija bi mogla da preuzme vodjstvo u povezivanju trgovinskih ugovora i finansijskoj podrsci stvarnom prihvatanju takvih transnacionalnih kodeksa. Jos ambicioznije, ako se negde u svetu pojave organizacije analogne Evropskoj uniji, one bi mogle biti osnova regionalnih parlamenata, po modelu Evropskog parlamenta, i mogle bi da salju predstavnike u preoblikovanu svetsku skupstinu.²⁰ Neki posmatraci svet posle 1989. godine vide kao da ce on postati sve anarhicniji. Kontrolisuci uticaj hladnog rata je nestao, oslobodivsi tako mnostvo konfliktnih snaga – vodeci ka raspadu nacionalnih drzava, slomu civilnog poretka i brojnim epizodama nasilja.²¹ Istina je da kriza nije daleko ni od jedne od glavnih dimenzija globalizacije. Pored toga, u svetu u kojem su sistemi sve vise zavisni jedni od drugih, kada stvari krenu lose onda lako mogu postati veoma lose. Ako bi se svetski finansijski sistem rastocio, posledice bi mogle biti gore od onih sto ih je proizvela Velika depresija iz 1929. godine. Ako bi se nastavilo globalno zagrevanje, moglo bi doci do velikih poremecaja klime u celom svetu. Ako globalne ekonomske razlike nastave da se povecavaju to bi moglo rezultirati zestokim sukobima izmedju privilegovanih i obespravljenih. Ipak, i sâmo postojanje tih i drugih kataklizmickih mogucnosti trebalo bi da nas natera da udvostrucimo napore da izgradimo efikasnije institucije regulacije na globalnom nivou. Bez njih, nastupajuce stolece moglo bi se pokazati cak brutalnijim i razornijim od onog koje je za nama. Preveo: Karel Turza * Iz: Anthony Giddens, The Third Way and its Critics, Polity Press, 2000, pp. 122–162. ¹ Tony Blair, »Doctrine of the international community«. Govor u cikaskom hotelu »Hilton« (22. april 1999). ² Mauricio Rojas, Millennium Doom, Social Market Foundation, London 1999, p. 12. ³ Stephany Griffith-Jones, »A new financial architecture for reducing risks and severity of crises«, International Politics & Society, No 3, 1999. ⁴ Robin Marris, Ending Poverty, Thames & Hudson, London 1999, p. 105. ⁵ Amartya Sen, Development as Freedom, Oxford University Press, Oxford 1999. ⁶ World Bank, Assessing Aid, Oxford University Press, New York 1998. ⁷ Ethan B. Kapstein, »Reviving aid«, World Policy Journal, Fall, 1999. ⁸ Michael Porter, »Green and competitive«, in: On Competition, Harvard Business Review Books, Cambridge, MA, 1998, p. 351. ⁹ Robin Murray, Creating Wealth from Waste, Demos, London 1999. ¹⁰ Ernst Urlich von Weizsäcker, Amory B. Lovins and L. Hunter Lovins, Factor Four, Earthscan, London 1997. ¹¹ Jeremy Rifkin, The Biotech Century, J. P. Tarcher, Westlake 1999. ¹² Commission on Global Governance, Our Global Neighborhood, Oxford University Press, Oxford 1995. ¹³ Gilles Bertrand et al., Scenarios Europe 2010. European Commission, Brussels 1999, pp. 71–73. ¹⁴ David Korten, When Corporations Rule the World, CT: Kumarian Press, West Hartford 1995. ¹⁵ John Vidal, »How Monsanto’s mind was changed«, Guardian, 9 October 1999. ¹⁶ David Korten, op. cit., p. 223. ¹⁷ Jeff Gates, The Ownership Solution, Allen Lane, London 1998, pp. 109–110. ** Engleska rec stake ima vise znacenja; u ovom kontekstu znaci ulog; stakeholder je osoba kod koje stoji novac ulozen u opkladu, kocku i sl. Stakeholder capitalism, o kojem govori Gidens, smatramo da je najprimerenije prevesti sa ulagacki kapitalizam; u daljem tekst Gidens pojasnjava sta pod tim misli (prim. prev.). ¹⁸ Montserrat Guibernau, Nations Without States, Polity Press, Cambridge 1999. ¹⁹ Mary Kaldor, New and Old Wars, Polity Press, Cambridge 1999. ²⁰ David Held, Democracy and Global Order, Polity Press, Cambridge 1995. ²¹ Robert D. Kaplan, The Ends of the Earth, Macmillan, London 1997.

Posaljite nam vas komentar