Potpun i ubedljiv poraz vladajucih partija na saveznim i lokalnim izborima, a narocito nesumnjiva i uverljiva pobeda predsednickog kandidata DOS-a Vojislava Kostunice nad naizgled neprikosnovenim aktuelnim predsednikom SRJ Slobodanom Milosevicem, plod je ne samo dobro vodjene kampanje Demokratske opozicije Srbije, vec pre svega narastanja onih snaga u birackom telu Srbije koje su se odlucile za dalekosezne i neminovne promene. Neminovne, jer je zemlja vec citavu deceniju u corsokaku kratkovide i naopake politike koja je umela da umesto blagostanja, napretka i ukljucenja u svetske tokove proizvede samo ratove, medjunarodnu izolaciju, siromastvo, bedu, haos, nesigurnost i nasilje. Dugo ocekivana kriticna masa spremna da iznese teret politickih promena putem izbornog procesa izgleda da je definitivno kreirana. Opozicija koja je tavorila pod bremenom sopstvenih podela i trzavica kao da je u poslednjem trenutku, kada je malo ko ocekivao, shvatila da samo prevazilazenjem medjusobnih suprotnosti, trvenja i animoziteta, samo u potpuno jedinstvenom izbornom nastupu moze ozbiljnije da konkurise Milosevicu. Predizborne ankete su potvrdile da je takva orijentacija adut koji donosi sigurnu pobedu. Na izborima narod je poslao poruku da zeli promene, da zeli da aktivno u njima sudeluje.
Rezim, osion i ohol, zrtva sopstvenih lazi i samoobmana, bio je uveren u ubedljivu pobedu. Predizborna kampanja koju je vodio ne samo da je bila potcenjivacka u odnosu na opoziciju, vec potpuno diskvalifikatorska. Svi koji misle drugacije, za rezim nisu bili politicki protivnici vec neprijatelji drzave i naroda. Opozicioni prvaci nazivani su izdajnicima, NATO-slugama, »lokatorima u miru koje treba loviti kao one u ratu...«, »... menazerijom zeceva, pacova i hijena...« (Milosevic) i drugim najpogrdnijim imenima. Neka cudna, dotad nevidjena mrznja koja se granicila sa histerijom, osecala se kod najvisih predstavnika vlasti u svakoj izjavi, u svakoj oceni aktivnosti demokratske opozicije. To su bili, kao nikad dotad, vidljivi znaci straha, slabosti i znatne unutrasnje krize rezima.
Rezim nije prezao ni od uvreda sopstvenih gradjana. »Ko danas ne glasa za Slobodana Milosevica i njegovu politiku, izdajnik je svog naroda« porucivano je nametljivo i cinicno sa govornica na otvaranju sportskih hala, puteva, stanova i drugih »graditeljskih cuda« kao da sve to nije realizovano tegobnim radom tih istih gradjana i njihovim novcem, a ne sredstvima iz partijske kase SPS–JUL.
A takvih gradjana je bilo, prema rezultatima prethodnih izbora, najmanje jedna trecina! Mnogo »izdajnika« za jedan mali narod! Zavrsni samar svojim gradjanima vladajuca koalicija je drsko udarila dan uoci izbora, neustavnom odlukom da se na predsednickim izborima mora birackom odboru pokazati svaki zaokruzeni glasacki listic, e da bi se izbegla »zavera stranog faktora koji preko gradjana SRJ zeli da falsifikuje predsednicke izbore«. Pa jos da »Vojska Jugoslavije obezbedjuje i prenosi glasacke kutije iz Podgorice u Beograd« kao da ona nema pametnija posla u okviru svoje ustavne nadleznosti!
Takvu vrstu atakovanja na zdravu pamet nisu mogli da podnesu ni najjaci stomaci. Otuda se kod mnogih koji, inace, tradicionalno glasaju za SPS, a nisu sasvim izgubili osecanje casti, javila averzija prema tolikoj kolicini medijskih lazi i uvreda upucenih sopstvenom narodu.
U nedelju uvece kada je trend poraza Slobodana Milosevica i svega sto on olicava postao sve ocigledniji, kada je, stavise, iz minuta u minut pokazivao tendenciju rasta, vlast je pokusala da organizuje koncert na Trgu Republike koji se pretvorio u zalosni parastos rezimu jer je vec nakon nepunih tri cetvrt sata muzika prestala, a nekoliko hiljada ljudi se razislo i prikljucilo ogromnoj masi na Terazijama koja je slavila izbornu pobedu opozicije. Simbolicno, vlast je neuspehom da organizuje skup, da izazove incident, da reprizira 24. decembar 1996. godine, pokazala da se polako razara iznutra, da se citav sistem opasno klima i da je samo pitanje dana kada ce se sasvim urusiti.
Moze vlast da ne prizna rezultate izbora, da sebe proglasi za pobednika kao sto je sebe proglasila za pobednika nad NATO-om, moze da (zlo)upotrebi vojsku i policiju kao drzavni aparat prisile i eventualno suspenduje politicke stranke, moze, dakle, da ucini mnogo toga nasilnog sto joj inace nije strano, ali ne moze da promeni izbornu volju naroda. Sila je znak slabosti, poslednji potez ocajnika, snazan ali uzaludan zamah grogiranog boksera koji nedugo potom ipak pada na pod ringa. Dani koji su pred nama, ma kako prepuni iskusenja, potvrdice, uvereni smo, nase tvrdnje.