Kerol Skalnik Lef

Politicki vrh disidenata tokom promene rezima u Istocnoj Evropi je za nekoliko godina presao put od kontraelite, preko cinioca promena, do politicke marginalizacije. Disidentski pokreti ne samo sto nisu stvorili stabilan centar postautoritarne vladajuce elite, nego su se suocili sa dvostrukim poremecajem – unutrasnjom fragmentacijom i spoljasnjim izborno/birokratskim izazovima drugih politickih cinilaca koji su se cesto pokazivali vestijim od njih u prilagodjavanju postkomunistickom politickom okruzenju. [...]
Ova analiza prati snage koje su oblikovale disidentsko ucesce u periodima komunisticke vladavine, tranzicije i konsolidacije postkomunistickih rezima u Poljskoj, Madjarskoj i Cehoslovackoj. Teoreticari demokratizacije raspravljali su o stepenu ogranicenja nametnutog postautoritarnim rezimima od strane politickih i drustveno-ekonomskih struktura prethodnog rezima. Proucavajuci pitanje autoritarnog nasledja treba dati doprinos obimnoj literaturi o demokratizaciji, jer su disidenti zapravo primerak egzoticne faune evropskog komunizma i njihova patnja i trijumfi poticu direktno iz tog karakteristicnog okruzenja. Pratiti njihov put znaci pratiti nasledje komunisticke vladavine u oblasti od centralnog znacaja – problemu elitne transformacije.
Ovde cu dokazati da je stvaranje autoritarne politike (ukljucujuci i iskustvo koje seze unazad do 19. veka) uslovilo sredstva i strategije opozicionih elita. Ova pocetna tacka prvo je definisala politicke resurse raspolozive disidentima u krizi tokom 1989, a onda i njihovu sposobnost da se prilagode novoj politici. Tada ce biti moguce proceniti na koji nacin slucaj nestanka disidenata u postojecoj literaturi govori o elitnoj transformaciji i proceniti nacin na kojoj sira dinamika postkomunisticke elitne transformacije ima veze s postojecim razumevanjem transformacije rezima uopste. Za ovu raspravu centralna je pretpostavka da su dve anomalije koje su bile uvod za ovaj esej – osiromasena drustveno-ekonomska osnova za suprotstavljanje komunistickim rezimima i marginalizacija disidenata nakon njihove kljucne uloge u tranziciji – blisko povezane i da se mogu shvatiti u kontekstu pitanja kako funkcionise elitna (re)akreditacija u periodima promene sistema. [...]

Disidenti pod komunistickom vlascu

Pokusacu da bez iscrpnog rekapituliranja disidentskih iskustava iz komunizma definisem to iskustvo u smislu pojasnjavanja njihove uloge u kasnijim periodima tranzicije i konsolidacije. Ova analiza je opsteuzev vodjena pokusajem da se definise nisa koju su oni zauzimali u politickoj ekologiji komunistickog perioda – nisa oblikovana disidentskim resursima i reakcijom rezima – kao i problematicna konvertibilnost ovih preimucstava u posttranzicionom okruzenju u kojem je ta ekoloska nisa nestala. Najrelevantniji faktori su sam karakter komunistickog rezima, koji je, zajedno sa sirom tradicijom intelektualne misije u Istocnoj Evropi, oblikovao politicku orijentaciju disidentske kontraelite, i vidjenje njenog sastava i uloge. Prethodni polozaj disidenata u komunizmu oblikovao je njihova kasnija preimucstva i obaveze.
Disidenti su se u komunizmu suocavali sa zvanicnom strukturom regrutovanja elite koja je bila i otvorena i zatvorena. Bila je ukljucna u smislu da su svi visoki polozaji u najvecim drustvenim i politickim institucijama bili podlozni partijskoj reviziji i odobravanju. U tom smislu je bila i zatvorena, a takodje i u smislu da su partijske organizacije, koje su sluzile kao cuvari kapija elitnog statusa, same po sebi bile samoregrutujuce i samoodrzavajuce.
Slabost opozicije, medjutim, nije tek puka funkcija zatvorene strukture elitnog regrutovanja i sprecavanja alternativnog politickog ucesca. Kljucne drustveno-ekonomske snage koje podupiru politiku kapitalistickih interesa ne samo sto su bile demobilisane vec su bile i iskorenjene iz ekonomije koju kontrolise drzava. Komunisticka partijska drzava je birokratizovala i eliminisala moguce autonomne interese. Ovo je kontekst u kojem se razvila disidentska politika.
Srz istocnoevropskog disidentskog pokreta u komunistickom periodu bila je opsteuzev intelektualna zajednica – posebno poznavalaca humanistickih nauka. Tokom 1989. godine savremena istocnoevropska politika je vec uveliko bila autoritarna: u carstvu pre Prvog svetskog rata, pod lokalnim medjuratnim birokratskim autoritarnim rezimima (osim u Cehoslovackoj), u fasizmu i komunizmu. Kao sto Zak Rupnik primecuje, »intelektualci u Istocnoj Evropi tradicionalno su bili pripadnici alternativne elite, predstavnici nacija bez drzave u 19. veku, nacija bez glasa posle Drugog svetskog rata«. Timoti Garton Es objasnjava ovu intelektualnu misiju kao »savest nacije« i »glas potlacenih« – »pisac kao svestenik, prorok, borac pokreta otpora i zamena za politicara«.
Ova samosvesna misija i identitet, iskovan pod nedemokratskim ili kvazidemokratskim rezimima, bio je politicki relevantan u svakom pogledu, kao sto cemo i videti. Prvo pitanje je, medjutim, kako se ova opozicija razlikuje od kontraelita u drugim autoritarnim rezimima. Naposletku, intelektualci nisu toliko neuobicajena komponenta opozicionih koalicija u drugim okruzenjima.
Ono sto je karakteristicno u istocnoevropskom slucaju je to do koje mere su intelektualci disidenti u komunistickom periodu stajali bukvalno sami, cesto i izolovani, kao izazivaci rezima. U cuvenom eseju »Moc nemocnih«, Vaclav Havel opisuje disidentstvo kao »egzistencijalan i pretpoliticki« pokusaj da se zivi u istini, cin koji istog casa stavlja istinitost van granica sporazuma izmedju rezima i gradjana koji »zive unutar ritualne lazi«. Disidentstvo, kaze on, nije drustvena uloga ili »neobicno zanimanje« ili »profesija«, politicka ili neka druga. Ono je »prvenstveno intelektualni stav«.
Uprkos ili mozda upravo zbog cinjenice da su se videli kao konzervatori drzavne savesti i nacionalnog identiteta, intelektualci disidenti su svesno stajali po strani drustva, imajuci ono sto Melvin Kroun naziva elitistickim »zahtevom da im se dodeli velicanstveni status cuvara nacionalne sudbine«. U nesto sirem kontekstu Dzudi Bat kaze da je »osecaj inteligencije za sopstvenu posebnu misiju da govori u ime drustva« »pojacao smisao politike kao ‘elitisticke zastite eksperata’«. Zaista, disidenti su kasnije uvideli probleme izlaska iz svog »disidentskog geta«, »komunikacioni problem pa cak i neku vrstu intelektualnog elitizma«. Jakub Karpinski govori o nejednakostima i elitizmu u opoziciji, iskljucivom procesu definisanja ko je »jedan od nas«. U komunizmu, mentalitet geta bio je pitanje samoodrzanja. Opasnost od izdaje je cak dala izvestan konspirativni element praksi ilegalne politike, pojacavajuci izolaciju koja bi komplikovala dalje masovno-elitno povezivanje.
Izolacija disidenata od sire drustvene baze stoga delimicno potice iz svesnog povlacenja iz konvencionalne politike. Ovaj stav je naravno snazno pojacan komunistickim ogranicavanjem autonomne drustvene aktivnosti uopste. Rezimi su voljno podrzali odluku disidenata da se drze po strani, dajuci joj izuzetno negativan obrt koji je obelezio intelektualce disidente kao otudjenu i izolovanu snagu koja se ulizuje Zapadu. Rezim je takodje nastavio disidentsku izolaciju neposrednim nadgledanjem svih njihovih kontakata, sto je samo po sebi znacajna zastrasujuca mera za kontakte izmedju obicnih gradjana i ovih otpadnika od drustva. Uspeh ovakvih napora da se disidentsko principijelno udaljavanje od socijalistickog drustva lazno predstavi kao dekadentna i uzaludna izolacija od stvarnosti ne bi trebalo potcenjivati. U specificnom psiholoskom okruzenju postojale su razumljive tendencije naroda da oseca okrivljujucu ozlojedjenost prema onima koji su ih nadmasili u iskazivanju moralne hrabrosti. Ceski filozof i aktivista Povelje 77 Ladislav Hejdanek je kasnije opisao atmosferu na sledeci nacin: »Vecina ljudi ovde ima necistu savest... Svi su znali da je ono sto mi (disidenti) govorimo tacno, ali su smatrali da smo ludi sto to govorimo javno«. 
Druga razlika izmedju komunistickih disidenata i opozicije u drugim represivnim rezimima lezi u njihovim ciljevima. Za razliku od juznoamericke opozicije, na primer, disidenti sami po sebi nisu tezili konvencionalnom pristupu vlasti. Nisu postavljali posebne zahteve za sopstveno ukljucivanje u politicku elitu. Iako su se disidentske kontraelite razlikovale u organizaciji, koherentnosti i velicini, njihova primarna briga bila je da razviju metapoliticku kritiku postojeceg rezima. Oni su dovodili u pitanje sustinu samog sistema i postizanje zastupljenosti u tom sistemu ne bi smatrali pobedom ideje za koju su se zalagali. U tom smislu oni su bili revolucionari bez revolucionarne strategije preuzimanja vlasti. Oni ni u kojem smislu nisu bili vlada u senci sa razradjenom alternativnom politikom i programom. Cak su i u Poljskoj, zemlji u kojoj je formiran opozicioni pokret najsirih razmera, ucesnici Solidarnosti kasnije isticali bas tu cinjenicu. Ono sto je vazilo za Solidarnost jos vise se moglo primeniti na manje i izolovanije disidentske grupe. Oni su mogli »reci istinu vlastima«, ocenjivati rezim po kriterijumu medjunarodnih standarda o ljudskim pravima ili se angazovati za mere liberalizacije, ali su mogli samo da »sanjaju o Evropi« i o radikalno drugacijoj politickoj i ekonomskoj orijentaciji.
Neuspeh da se pripreme da budu vladajuca elita bio je pragmaticna reakcija u komunistickom kontekstu, u kojem drzavna represija dezaktivira takve teznje. On je bio takodje i neodvojivi deo samodefinisanja mnogih disidenata kao »pojedinaca koji cine ono sto moraju i koji se stoga nalaze u otvorenom sukobu sa rezimom«, i koji traze, umesto svrgavanja rezima, stvaranje »drugog« ili »paralelnog« drustva u kojem ljudsko dostojanstvo moze da dozivi procvat.
Ono sto istocnoevropske disidente razlikuje od opozicione elite je to sto su ih sopstvena definicija i autoritarna represija onemogucavale da mobilisu siru drustveno-ekonomsku bazu i da traze vlast na nacin na koji su to cinile kontraelite u drugim diktaturama.
Karakter disidentske politike razlikovao se od konvencionalne politike koliko i njihovi ciljevi. Vestina i resursi koje su disidenti kasnije uneli u postkomunisticku demokratizaciju bili su stvoreni u nekonvencionalnoj politici. Profil efikasnog disidenta bio je definisan u kategorijama elokvencije, hrabrosti i odredjene moralne tvrdoglavosti koja je dopustala pojedincu da vlastima govori istinu bez obzira na posledice. Definicija »pobede« bila je nedopustanje da budu ucutkani. To nisu umeca i pobede ucesnika u konvencionalnoj politici. Brojni komentatori su primetili ovo nepodudaranje sa odlikama efikasnog demokratskog politicara. Disidentstvo ne daje prednost sposobnosti pravljenja kompromisa, pa cak ni saradnje.
Sto je jos vaznije, veliki deo disidentske zajednice prigrlio je antipoliticki etos koji odbacuje »prljavo politikantstvo«. Uprkos represiji rezima, postojala je logika isticanja beskompromisnosti nad fleksibilnoscu i prave moralne nedvosmislenosti sukoba izmedju humanosti i »bezlicne vlasti«. U ovakvom stavu postojao je i element koji Kalberg naziva reaktivnim ili obrnutim sablonom – mi nismo poput »njih«.
Sto se politicke odgovornosti tice, svakako da je u takvom okruzenju ona imala razlicito znacenje: spremnost da se preuzme licna odgovornost za sopstvene postupke i da se snose konsekvence. U poslednjoj analizi pojedinac je prvenstveno odgovarao samom sebi i sopstvenoj savesti, u skladu sa disidentskim isticanjem individualnih ljudskih vrednosti. To je u ideoloski i programski raznolikoj disidentskoj zajednici, ujedinjenoj prvenstveno zbog suprotstavljanja rezimu, bilo merilo opstanka. Individualna odgovornost resila je problem kohezije razlicitosti. Ovakva koncepcija politicke odgovornosti umnogome se razlikuje od one opsteprihvacene u demokratskim politikama, gde efikasan politicar moze da se ponasa odgovorno i kad kompromituje svoja uverenja, pregovara i postize »zadovoljavajuci« rezultat.
Reci da disidenti u sustini deluju van politicke i ekonomske strukture vlasti u komunistickim drzavama ne znaci da im nedostaju resursi. Istocnoevropska intelektualna tradicija dala je njihovim izazovima istorijsko i moralno znacenje, potvrdjujuci odlucnost da se nastavi borba, cak i kada se cini kao da rezim i drustvo u celini ne reaguju. Stavise, intelektualac disident posedovao je ono sto je Pjer Burdje nazvao »drustvenim kapitalom« – svaki od njih je prvo ulozio svoje obrazovanje, a zatim reinvestirao u napore opozicije, koristeci reci i misli umesto valute. Takav drustveni ili ljudski kapital zasigurno moze biti konvertibilna efektiva i u drugim rezimskim prilikama.
Navedene odlike koje definisu disidentsku kontraelitu mogu se razumeti samo u kontekstu autoritarnog rezima kojem se ona suprotstavlja. Dominacija intelektualaca u ovim kontraelitama na koje ne moze da se utice, potice kako iz istorijske tradicije tako i iz siromastva drustveno-ekonomske opozicione baze. Karakter rezima, njegovo razorno prodiranje u drustvo, takodje objasnjava zasto vecina disidentskih zajednica ostaju istinski izolovane od masovne baze, zasto disidenti ne razmisljaju u kategorijama preuzimanja vlasti i zasto je koncentrisanje na ponovno osvajanje ljudskog identiteta uvodjenjem u borbu »antipolitickog« pokusaja da se zivi u istini vrhovni ideal. Sve navedene odlike razlikuju komunisticke kontraelite od mobilizovane opozicije u drugim autoritarnim rezimima, a takodje i umanjuju relevantnost njihovih iskustava kao »pripravnickog staza za vlast«.
Za razliku od brojnih elitnih aktera, opoziciona definicija disidenata – sopstveno definisanje kao i sire, definisanje od strane drustva – kontekstualno je zavisila od postojeceg rezima. Moguce je apstrahovati vise tipova elite iz konteksta specificnog za odredjeni rezim. Ali, status disidenata je u slucaju promene rezima samolikvidirajuci. Disident je definisao svoj identitet kroz suprotstavljanje autoritarnom rezimu. Ako u tome ima uspeha, on prestaje da bude disident. Moguce je govoriti o klasno ili institucionalno zasnovanoj eliti, kao sto su to bile vodje radnickih sindikata u opozicionoj eliti, i onda zamisliti njihov novi razmestaj u odbrani sopstvenih interesa u novom politickom poretku, ali govoriti da on gleda samo svoje interese u normalizovanom postautoritarnom poretku predstavlja natezanje samog koncepta disidencije. Koji su to interesi? Dok se odredjene elitne frakcije zalazu za opozicioni stav, disidencija jeste opozicioni stav sama po sebi.
Tako se javlja problem: moze li takva elita da ucini tranziciju iz simbolicne politike u realnu politiku, menjajuci sopstvenu konfiguraciju istovremeno se suocavajuci sa rutinskim problemima vladavine? Dalja analiza pokusava da odredi sveobuhvatni sablon ogranicenja i mogucnosti koji oblikuju »krivolinearni« sablon uspona i pada disidentske kohezije i vaznosti u periodima tranzicije i konsolidacije. Disidentski znacaj u politici dostizao je najvisi nivo u periodu tranzicije, smanjujuci se u kompleksnom okruzenju posttranzicione politike.

Tranzicija: Vracanje ugleda marginalnoj eliti

Krajem 80-ih godina komunisticki rezimi u centralnoj Evropi postali su svesni cinjenice da se suocavaju sa dvostrukom krizom ucinka i legitimiteta, iako nisu bili sposobni da na te krize efikasno reaguju. U sustini, tim rezimima je bio potreban verodostojan partner za pregovore da bi uopste mogli da promovisu reformu programa, a jos vise za promociju politicke tranzicije. Poljska vlada je bila primorana da pregovara sa nelegalnim pokretom Solidarnost kako bi dobila podrsku za ozbiljnu ekonomsku reformu koju rezim nije mogao sam da primeni jer je bio previse nelegitiman. Pobedjena u sopstvenim jednostranim naporima da pridobije javnost da podrzi ekonomsku reformu na referendumu 1987, partija se na kraju 1988. suocila sa serijom strajkova za koje se cinilo da se mogu zaustaviti samo ukljucivanjem lidera Solidarnosti u novi drustveni dogovor. Iniciranje pregovora sa Solidarnoscu opravdalo je i pokret i vladu. Legalizacija Solidarnosti bila je ustupak rezima. Solidarnost je zauzvrat nevoljno pristala da ucestvuje na izborima koji su do te mere bili namesteni u korist komunista da su lideri Solidarnosti strahovali da ce njihovo ucesce na izborima i kasnije ucesce u parlamentu dati legitimitet komunistickom rezimu i ujedno baciti senku na opoziciju time sto ce je uplesti u politiku na koju ne moze znacajno da utice. Retrospektivno gledano, obim izborne pobede Solidarnosti juna 1989. godine zasenjuje sve te prvobitne strahove. Ne treba zaboraviti, medjutim, da je podstrek koji je naterao rezim na tzv. pregovore za »okruglim stolom« bila potreba da se nadje, a zatim i preuzme uloga opozicionog partnera sa verodostojnim ugledom i sposobnoscu da govori u ime sire javnosti.
U Madjarskoj je mladja generacija komunistickih lidera, koja je zamenila vremesnog Janosa Kadara i njegove sedamdesetogodisnje kolege 1988. godine, takodje zakljucila da uspesna ekonomska reforma zahteva politicko otvaranje. Ovi lideri su namerno gradili spone sa opozicijom u pokusaju da izgrade stabilnu saglasnost za evoluciji otvorenijeg sistema.
I u Madjarskoj i u Poljskoj je pojava verodostojne opozicije olaksala zakljucenje osnovne tranzicione pogodbe. U Cehoslovackoj, gde je masovni protest pokrenuo konacnu krizu, pokreti koji su pregovarali o tranziciji (Gradjanski forum, Javnost protiv nasilja) bili su improvizacije zbijene u redove kao odgovor na brz tempo odvijanja dogadjaja. Ovim novim pokretima nedostajala je organizaciona struktura i struktura za donosenje odluka, ili definisano rukovodstvo, potencijal ogranicen autoritarnom represijom i etosom individualne odgovornosti. U Cehoslovackoj je cak i sredinom 1989. godine bilo tesko naici na sistematski pokusaj disidentske zajednice da pregovara o promeni rezima, ili makar na odrzanu debatu unutar kontraelite o strategiji za postizanje takvih rezultata. Mogucnost za radikalnu politicku promenu zapravo je podjednako iznenadila i disidente i vladare, sto je zahtevalo znacajne improvizacije. (Odsustvo jasnog osecaja za takve mogucnosti ocigledno je cak i u Poljskoj i objasnjava pogresne proracune i komunista i Solidarnosti o ishodu izbora u junu 1989. godine.)
Pa ipak, politika pokreta je bila neophodna jer masovni protesti sami po sebi ne vrse transformaciju politickih rezima. Demonstracije ne mogu da proizvedu detaljne programe rada, stavove za pregovore, programe na koje je komunisticki rezim, sateran u cosak, primoran da reaguje. Cak ni autoritarni rezim koji je shvatio da se vise ne drzi tako cvrsto za vlast, ne moze da se preda ili da pregovara sa demonstracijama. Partijska elita primorana da ugovori novu politicku pogodbu mora imati verodostojne partnere za pregovore. U vecem delu Istocne Evrope, pregovori izmedju razlicitih krila iste partije vec krajem jeseni 1989. vise nisu imali verodostojnost, iako su Nemacka i Bugarska partija pokusale da kupe malo vremena tako sto su nepopularne komunisticke lidere bacile vukovima. To je slika zbunjenih i demoralisanih oficira na bucnom i dezorganizovanom bojnom polju, koji traze neprijatelja kojem bi se predali. Obecanje o zahtevanju slobodnih izbora bilo bi mnogo uverljivije da je bilo verodostojne opozicije da nadgleda i ucestvuje u njegovoj primeni. Osnivac Madjarskog demokratskog foruma, knjizevni kriticar Caba Kis, primetio je kako »vlada stalno govori da zeli dijalog. Pitanje je ko ce biti njen partner?« Stoga je doslo do razmnozavanja dugorocnih ili pregovora »u zadnji cas« za okruglim stolom da bi se osmislilo otvaranje sistema, odredili vremenski rokovi i osnovna pravila. S obzirom na predugi period komunisticke kontrole glavnih drustveno-ekonomskih i politickih institucija, verodostojnost obecanja o otvaranju politickog sistema (a tako i stisavanja narodnih nemira) stoga je zavisila od angazovanja vazne vidljivo nekomunisticke strane – disidenata. Njihova moralna verodostojnost bila je politicka moneta koja je dosegla najvisi nivo u periodu tranzicione krize. U liberalizovanijim drustvima u Poljskoj i Madjarskoj ranija pojava opozicionog liderstva jasno je pokazala cije odobrenje moze da dovede do smirenja politicke i ekonomske krize. Pa ipak, svim komunistickim rezimima na samrti i bez nade da mogu da zadrze vlast bila je »potrebna« opozicija kojom bi potvrdili uslove tranzicije.
Politicka fluidnost krize tada je proizvela neinstitucionalne, improvizovane mehanizme elitne regrutacije za ad hoc vanustavne forume ili okrugle stolove o donosenju odluka. Akreditivi koji su omogucili disidentima ulazak za okrugli pregovaracki sto bili su nasledje prethodnog rezima: autenticnost u antikomunistickom otporu – osvedoceno stradanje nekompromitovanih politicara koji su mogli da govore u ime globalnijeg stradanja drustva u celini. Ovakvi disidenti samo su u Poljskoj imali siru narodnu bazu pre 1989. U drugim zemljama je politika sukoba izbacila u prvi plan disidentske portparole koji su bili postavljeni da zamene svoje antikomunisticke dosijee za prava portparola i pregovaraca. Njihove zatvorske kazne, zabranjeni manifesti, njihove zrtve u smislu ekonomske i licne bezbednosti, popustile su pod moralnim ovlascenjem da pregovaraju o predaji komunista. U takvim okolnostima, disidenti su bili u mogucnosti da probiju izolaciju iz prethodnog perioda, da pridobiju javnu podrsku i iskoriste narodni bes nagomilan tokom masovnih protesta za politiku tranzicije. Ovakva relativno neuobicajena veza izmedju disidenata i masa cesto je karakterisana kao neformalna. Odluka rezima da prihvati dobru volju disidenata za pregovore bila je delom uslovljena prizorom masovnog odobravanja portparola Plisane revolucije i rasprostranjenim stupanjem u kratke generalne strajkove koje su oni organizovali, saljuci poruku disidentske verodostojnosti u javnosti Cehoslovacke. U Madjarskoj je rastuca posecenost demonstracijama i akcijama koje organizuju disidenti predstavljala slican znak. Tvrdnja da su disidenti neophodni akteri u ovim tranzicijama, da su najbolji moguci posrednici za povezivanje masovnog nezadovoljstva za proces promene rezima, izrecena je uz duzno postovanje postojecim razlikama u jacini civilnog drustva u regionu. Niz regionalnih kriza nije nepovezan sa relativnom snagom i koherencijom opozicije, posebno posto je organizovanija opozicija u Poljskoj i Madjarskoj obezbedila temelje za prve dogovorene tranzicije i inicirala paralelne (i vremenski zbijenije) pokusaje na drugim mestima.
Cinjenica da su disidentski akreditivi za posredovanje prilikom tranzicije bili prvobitno steceni u veoma razlicitom politickom okruzenju kasnije ce se pokazati problematicnom na vise nacina o kojima cu ukratko govoriti, ali trosenje disidentskog politickog kapitala na postizanje relativno mirne politicke tranzicije bilo je stabilizujuci faktor. Bio je to vrhunac disidentskog autoriteta i popularnosti, njihovih pet minuta. Pojavljujuci se posle prvih izbora, intelektualci disidenti iz Madjarske, Ceske, Slovacke i Poljske formirali su srz mnogih novih vlada. Njihovo nekonvencionalno poreklo sarmiralo je zapadnjacke novinare i izazvalo naucnu paznju. U Madjarskoj, na primer, novi premijer bio je medicinski istoricar, predsednik Nacionalne skupstine bio je strucnjak za madjarsku istoriju 19. veka, ministar odbrane bio je istoricar poljoprivrede 18. veka, a ministar spoljnih poslova istoricar diplomatije. Bilo je mnogo predsednika–dramskih pisaca, novinara–premijera, pa cak i ministara odbrane–psihijatara. Da li ce ovakve figure preziveti profesionalizaciju politike?
Vazno je priznati da je iznenadnost i sveobuhvatnost pomaka u politickom kontekstu opteretila prilagodljivost disidentskih pokreta. Primera radi, cak je i politika tranzicije za disidentsku opoziciju predstavljala odlucnu promenu uloge. Radikalno promenjena situacija tokom tranzicione krize izvrsila je pritisak na nekadasnje vrednosti kada su disidenti pozvani da pregovaraju s vlascu, a ne da joj se suprotstavljaju. Disidenti, zadrzavajuci sopstveni osecaj za zadatak, nisu vise delovali kao disidenti od trenutka kad su usli u transakcije sa partijskim vodjama i vladinim zvanicnicima. Vise nisu bili »zamena« za politicare, bili su pravi politicari. Pozvani su da postignu dogovor, da definisu specificne, razumljive ciljeve i nadju delotvornu formulu za njihovo primenjivanje. Osim razumljivih krvavih borbi oko taktika i strategija, bilo je velikih tenzija i oko preuzimanja tako otvorene »politicke« uloge. Pa ipak, disidenti su bili akutno svesni potrebe da neko deluje u kriznom periodu i jednako svesni da za njihovo sopstveno angazovanje nema alternative. Kao sto je Ceski gradjanski forum kasnije tokom izbora 1990. godine pitao – »Ko drugi ako ne mi?«
U nekom smislu, prvi izbori, iako su zapoceli takmicarski proces elitne regrutacije, bili su proracunato odlozeni. Ti izbori izvojevani su pored istih gresaka koriscenih i u komunistickom periodu – to je pre bio referendum o komunizmu nego detaljno obrazlozenje generalno nejasno definisanih ciljeva demokratizacije, trzisne orijentacije i povratka u Evropu. Ovi »osnivacki« izbori stoga su sacuvali nesto od antipolitickog etosa jedinstva s kraja komunistickog perioda, i relativno jasan izbor stavljen pred biracko telo jos uvek nije na adekvatan nacin naslovio kompleksne politicke mogucnosti koje tek treba da uslede. Karakteristika tih izbora stoga bila je politika pokreta sirokih, pocetno heterogenih antikomunistickih koalicija, koje snazno zastupaju disidenti. Period postizborne konsolidacije ce jasno ukazati na slabosti improvizovanih pokreta i njihove politike kao stalnog politickog pristupa.

Period konsolidacije

Ako su mnogi disidenti vec tokom tranzicione krize postali nezadovoljni time sto preuzimaju politicke uloge, u periodu konsolidacije posle krize se pokazalo da je tesko odrzati jasnu disidentsku perspektivu. Moguce je da su romanticne price o lozacima ili amnestiranim politickim zatvorenicima koji postaju ministri sluzile samo da pruze sigurnost u to da tranzicija nije bila samo trik, ali su takodje bile znak i administrativnog i politickog neiskustva. Prethodni otpor komunistickim rezimima iskljucio je ove disidente iz konvencionalne uloge kreiranja politike. Antipolitika je dala legitimitet tranziciji, ali moze li se vladati antipoliticki? Ili, kao sto Rupnik pita, »s kojom lakocom se intelektualac disident koji je strucnjak u primeni moralne indignacije moze pretvoriti u profesionalnog politicara koji moze da sprovodi kompromise svakodnevnog politickog zivota?«
Poljski sociolog Dzordz Kolankievic primecuje da su postkomunisticke »vladajuce elite prilicno obdarene moralnim autoritetom, kao sto su njihovi prethodnici bili istog liseni, ali im zato nedostaju programi i vizije reforme sistema«. Clan sindikata Solidarnost Karol Modzelevski primecuje »potpuni nedostatak sopstvenog ekonomskog programa Solidarnosti« 1989. godine. On dodaje: »Niko od nas ... nije ocekivao tako iznenadan pad Sovjetskog carstva i komunizma... Niko nije razmisljao o ekonomskoj politici koju bi opoziciona Solidarnost morala da primeni kao vladajuca partija. To je izgledalo nemoguce, i predlaganje nerealnih koraka ka tom cilju cinilo se da moze zavrsiti samo borbom«.

Ova kriza upravljacke vestine delimicno je bila umanjena zadrzavanjem znacajnog broja birokratskih prelaznika iz prethodnog rezima, nadgledanih tankim slojem disidenata i nepartijskih eksperata »ubacenih« na vrh politicke hijerarhije. Mladje partijske tehnokrate cija je pokretljivost i potreba za inovacijom politike bila blokirana rigidnostima starog sistema, cesto su brzo menjale svoju lojalnost. U Madjarskoj je sama tranzicija proglasena »revolucijom zamenika sefova odseka« u znak priznanja njihove predusretljivosti prema promeni rezima.
Prihvatanje promenjene lojalnosti bio je prvi veliki disidentski kompromis sa prethodnom elitom. Disidenti koji su prihvatili praktican znacaj saradnje sa postojecom birokratijom bili su izlozeni napadima na njihov politicki integritet od strane manje predusretljive brace pa cak i izvan disidentske zajednice. Tako su Mazovjecki, koga je Valensa (zaobisao) flankirao po pitanju dekomunizacije u uvodu u predsednicku kampanju 1990, ili Havel koji je branio stav o istaknutoj zasluzi bivseg komunistickog premijera Kalfe za Plisanu revoluciju, bili izlozeni kritici da su odgovorni za preteranu kooperativnost sa predstavnicima bivseg komunistickog rezima.
Ovi problemi vladavine suptilniji su nego sto nam se u prvi mah cini i vredi ih prouciti u kontekstu erozije primarne disidentske odlike – moralnog autoriteta. Bila je to po mnogo cemu situacija u kojoj niko ne pobedjuje. S jedne strane, stav nastavka moralne sigurnosti mogao je da pogorsa politicku efikasnost, delujuci arogantno i beskompromisno u trenutku kada je kompromis bio od sustinske vaznosti. Mucenicka moralnost koja je bila orden casti tokom tranzicione krize postala je prepreka. S druge strane, prilagodljivi disidenti koji su se pokazali kao popustljivi prema kompromisu i vesti u zakulisnim borbama »normalne« politike takodje su izgubili svoj sjaj. Kao sto Irena Gros opisuje neprilike poljskih intelektualaca disidenata na vlasti: »Brzo su izgubili svoj donedavni oreol sveca time sto su poceli da se javno svadjaju... Sad kad su i sami postali vlast, trazili su uzdrzavanje, kompromise – oni koji su stalno trazili samo istinu. ‘Oni’ su postali nova elita za samo nekoliko meseci«.
Specificno nasledje disidentskog iskustva iz odnosa prema prethodnim vlastodrscima samo je jos vise podrilo moralni kredibilitet. Iskljucenje bivsih komunistickih zvanicnika i obavestajaca s kljucnih polozaja u javnom zivotu, poznato kao »prosvetljenje«, pojava je koju Klaus fon Bejme opisuje kao »negativno elitno regrutovanje«. To je bilo sporno pitanje koje je ubrzo dovelo do narusavanja ugleda nekadasnjih disidenata. Martin Palous izvestava o tome da je njegov pobedjeni disidentski Gradjanski pokret »stalno optuzivan za pseudokomunizam ili nazivan pokretom koji stiti vecinu sezdesetosmasa (reformisanih komunista iz perioda Praskog proleca)«.
Ono sto je ironicno, ali i najvaznije, to je da je upravo disidentska zajednica bila najizlozenija prodiranju od strane rezimskih obavestajaca iz perioda komunizma. Naposletku, ko bi mogao svrsishodnije biti primoran ili podmicen da saradjuje od onih s unutrasnjim informacijama o najsnaznijoj krizi rezima? Sjaj disidentskih antikomunistickih akreditiva bio je radikalno umanjen otkrivanjem policijskih dousnika u njihovim redovima. Disidenti se mogu opravdano zaliti da su se »najcistiji« gradjani pokazali kao politicki najpasivniji i neherojski, i da su cak kampanje prosvetljenja tumacili kao osvetu nekadasnjih neangazovanih za krivicu izazvanu primerom odvaznijih disidenata, koji su bili zivi prekor opstoj narodnoj saradnji i pasivnosti u komunistickom periodu. Medjutim, ostaje cinjenica da je najjaci politicki akreditiv neposrednog perioda tranzicije, akreditiv prethodnog otpora komunistickoj vlasti, bio ukaljan kontroverzama prosvetljenja i velikom ozlojedjenoscu koja ga je pratila. Proces gubitka kredibiliteta namenjen komunistickim elitama zahvatio je disidente svojom podvodnom strujom. To je bez sumnje posledica toga sto su u prethodnom rezimu disidenti bili meta drzavne bezbednosti i posledica preostale narodne ozlojedjenosti prema onima koji su se zalagali protiv i koji nikad nisu prihvatili autoritarni rezim.
Ukratko, moralni kapital koji su disidenti stekli u komunistickom rezimu – moralni kredibilitet koji je olaksao tranziciju i doveo disidente na vlast i koji je konstituisao njihovo jedinstveno pravo – brzo se rasuo cim su problemi vladavine dosli u centar paznje, sam se unistavajuci tokom vrsenja vlasti. Moralni kredibilitet potekao je upravo iz delovanja van politike i bilo ga je tesko prebaciti u kontekst konvencionalne politike. Nije postojao dobar nacin za antipoliticku primenu politike.
Drugi znak disidentske marginalizacije bila je fragmentacija pokreta nastala tokom iskusenja 1989. godine. U duhu odgovornosti prema individualnim moralnim vizijama koje su okarakterisale raniji opozicioni period, pokreti su raskolnicki poceli da se odvajaju. Nedostajala im je organizaciona kohezija i povezanost cilja zasnovanog na interesima, koji bi mogao da potekne iz definisane drustveno-ekonomske baze. Uprkos siroke podrske u 1989. godini, cak se i Solidarnost borila sa pokidanim vezama sa narodom i sa krizom identiteta: da li je stranka, sindikat ili drzavni direktorat? Fragmentacija Solidarnosti bila je obeshrabrujuce ocigledna za vreme razdornih izbora 1990. i 1991. godine. Gradjanski forum i Javnost protiv nasilja u Cehoslovackoj podelili su se za samo godinu dana od osnivackih izbora 1990. Moguce je da su kao katalizator posluzili krajnji rokovi izbornog procesa, ali organizaciona slabost i unutrasnje podele koje su pocele da se javljaju jos pre 1989. godine, pojacani politickim sukobima u vladi, podstakli su izborno rasipanje. Disidenti su iz izolacije presli u rukovodstvo opstih organizacija previse nezgrapnih da bi se sjedinili u jednu izdrzljivu izbornu jedinicu.
Naucnici su cesto primecivali tu tendenciju pokreta da se raspadaju nakon postizanja cilja svrgavanja komunisticke vlasti koji ih je ujedinjavao. Kao sto je priznao jedan od njenih pristalica, »Solidarnost je za jasnost svojih vizija mogla da zahvali samo prirodi svojih protivnika«. Pobeda nad protivnikom neizbezno je oslabila jedinstvo pokreta. Valensa je izgubio u predsednickoj kampanji 1995. protiv bivseg komuniste Aleksandra Kvasnjevskog sto je ukazalo na to da evociranje istorijske proslosti nekada najsnaznijeg pokreta u regionu nije vise imalo odjeka u novoj Poljskoj. Zaista, pobeda nad protivnikom unistila je celokupan kontekst u kojem su disidenti definisali sami sebe, u kojem su imali odrediv, koherentan identitet, i u kojem su bili heroji iz 1989. godine. Nestanak zajednickog cilja koji je spajao raznorodne perspektive je, narocito u Poljskoj, zapoceo svadje pa cak i prekore izmedju nekadasnjih saveznika. Disidenti su pojedinacno priznavali da su brza promena i promenljiva ocekivanja novih uloga doveli do nestanka zajednice koja ih podrzava, sto ih je ostavilo bez orijentacije. Kontrakultura disidentstva nije omogucila glatku tranziciju ka vladavini. 
Dva druga problema, koji vode poreklo iz vremena opozicije, ubrzali su urusavanje disidentskog polozaja. Prvi je prethodno pomenuta izolacija disidentskih pokreta, donekle cak i u Poljskoj, nedostatak jake veze sa sirim narodnim masama, posebno tamo gde je opozicioni etos bio pre kosmopolitski nego nacionalisticki. Sirom regiona, disidenti su stoga imali teskoca da se probiju iz svojih urbanih uporista i pridobiju provinciju. S reputacijom urbanih intelektualaca, inteligencija, koja je obezbedjivala primarnu energiju za disidentski pokret, cesto je uvidjala da komunisti mnogo jasnije komuniciraju sa ruralnim oblastima. Getoizacija disidenata kao urbanih intelektualaca za vreme komunizma pokazala se delotvornom u kontekstu razvijanja masovne baze, koliko i superiorna komunisticka organizaciona mreza.
Drugo, oni koji su bili brzi u shvatanju potencijala za mobilizaciju efikasne partijske organizacije osvajali su izborne pobede. Disidenti su se drzali vizije nehijerarhijske solidarnosti koja ih je odrzala u opoziciji i koja se pokazala efikasnom na »referendumskim« izborima 1990. godine do te mere da su nastavili da se drze kongenijalnog duha sirokih pokreta umesto organizaciono disciplinovane partije.
Nastavak politike pokreta nakon toga mogao bi izgledati kao kruto drzanje za etos jedinstva koji je bio mnogo primereniji pod uslovima u kojima su disidenti delovali u periodu komunizma. U praksi, disidentska logika je bila jos kompleksnija. Kada su ga pitali: »Zasto se odmah ne oforme politicke partije?«, jedan poljski pripadnik Solidarnosti je rekao: »Za to postoje dva razloga... nas posao na obezbedjenju tranzicije jos nije zavrsen, a za to nam treba jedinstvo... Osim toga, postoji tolika mrznja prema komunistickoj partiji kao politickoj instituciji da je sama pomisao na mogucnost postojanja zakonite politicke moci izrazene kroz formalne partije diskreditovana«. Prenoseci zapazanja o odvratnosti koju glasaci imaju prema partijama, aktivista Povelje 77 Jan Urban primetio je da tri cetvrtine pristalica Gradjanskog foruma ne zeli da on postane politicka stranka. Disidentsko rukovodstvo iz 1990. smatralo je da je njihov pokret »osnovna skola« za politiku i politicare u pocetnom periodu, posle kojeg bi se paznja mogla skrenuti na regionalnu ili narodnu politiku. Ukratko, pokusaj da se ovekoveci politika jedinstva nije bio tek puka nostalgija za nekadasnjom solidarnoscu, vec i uzdrzan odgovor na predvidjene potrebe tekuce situacije i na stavove birackog tela. Medjutim, ova vizija pretrpela je institucionalna ostecenja na narednim izborima.
U Cehoslovackoj je pitanje institucionalne forme buknulo u jesen 1990, kada su podele u vladajucoj koaliciji Gradjanski forum–Javnost protiv nasilja prvi put pocele jasno da se manifestuju. Sporno pitanje za Gradjanski forum nije bilo samo neodredjeno pitanje sadrzaja politike pokreta (kriticari su je opisivali kao politicki »necitku«), vec i organizaciona neusmerenost pokreta. Vaclav Klaus (ekonomista bez disidentskog pedigrea) bio je naklonjen rekonstrukciji Foruma u izgradjenu partiju sa clanstvom, a taj pristup se nije dopao njegovim kolegama, nekadasnjim disidentima. Njegov izbor za predsedavajuceg pokreta nagovestio je raspad Gradjanskog foruma koji je usledio naredne zime. Nakon toga, svaka grupa sledila je logiku stava za koji se zalagala tokom perioda raspustanja pokreta. Izborni rezultati su poucni. Klaus je ubrzao stvaranje jedne disciplinovanije partije; njegova Gradjanska demokratska partija uspesno je ucestvovala u sledecoj rundi izbora 1992. godine i od tada je na vlasti. Glavno sredstvo nekadasnjih ceskih disidenata bio je Gradjanski pokret (OH), koji se drzao labavije forme. Izbori iz 1992. godine koji su doveli Klausa na vlast predvideli su i nestanak Gradjanskog pokreta kao i prakticno svih vidjenijih ceskih politicara disidenata (i mnogih slovackih) iz parlamenta. Ova izborna katastrofa dogodila se uprkos neprekinutoj licnoj popularnosti i uticaju partijskih uglednih licnosti (ukljucujuci, izmedju ostalih, i ceskog premijera Petra Pitharta i ministra spoljnih poslova Jirzija Dinstbira). To jest, izgleda da je slaba organizovanost OH kao pokreta bila glavni faktor poraza, uz sav njegov ugled kao partije intelektualnih uglednih licnosti.
Gledana u celini ova analiza posebnih odgovornosti i polozaja disidenata u periodu posle tranzicije ukazuje na vazne razloge koji su doveli do umanjenja njihovog uvelicanog statusa kada je prosao period krize, a svaki od njih ukorenjen je u njihovom polozaju u prethodnom rezimu. Medjutim, sire gledano, takodje je vazno shvatiti da su kljucni politicki polozaji bili gotovo neosporavani. Otvaranje sistema za izbornu trku i zahtevi za novim politickim programom rada radikalno su rekonstruisali raspolozive kanale regrutovanja i otvorili sistem za efikasne rivale.
Tri velike grupe bile su efikasni takmaci disidentima u izrazavanju pretenzija na efikasnu postkomunisticku vlast: tehnokratski profesionalci, bivsi komunisti i jedna amorfnija grupacija – nacionalisti. U madjarskom slucaju Akos Rona-Tas prisvojio je Szelenyjevu metaforu »orbita za parkiranje« da bi opisao polozaj onih sa politickom inklinacijom koji su plovili kroz komunisticki period tako sto su uranjali u drustvene i pravne nauke, novinarstvo i druge profesije koje su omogucavale bezbedno i indirektno bavljenje politickim pitanjima. On je okarakterisao pregovore za okruglim stolom u Madjarskoj kao kljucnu priliku za takve politicare–pocetnike da udju u politicku arenu. Njegova analiza ima i siru primenu. Kljucni primer pojave iz »orbita za parkiranje« bio bi ceski ekonomista i sadasnji premijer Vaclav Klaus. Oni u orbitama za parkiranje su zato u politiku usli posle perioda disidencije, tokom tranzicije, i cesto su posedovali pravnu i ekonomsku strucnost koja je manjkala disidentskim intelektualcima, koji su bili vise upuceni na drustvene nauke. Regruti iz »orbita za parkiranje« postajali su sve istaknutiji u posttranzicionom periodu.
Komunisti su takodje pokazali da poseduju politicki i drustveni kapital za preobrazaj u posttranzicionom periodu. Pocetne izborne pobede pokreta zasnovanih na disidentima nisu izgradile stalnu prepreku za povratak reformisanih komunistickih socijalistickih partija na vlast. Nekadasnje komunisticke partije stekle su dovoljnu izbornu podrsku da odigraju glavnu ulogu u stvaranju nove vlade u Madjarskoj 1994. i Poljskoj 1993. godine. Nekadasnja Slovacka komunisticka partija, obnovljena pod imenom Partija demokratske levice, ucestvovala je u prelaznoj vladajucoj koaliciji 1994. godine. Ocigledno je da su reformisani komunisti nasli nacina da povrate svoj ugled time sto su prihvatili nov plan rada i istakli svoju programsku posvecenost najpopularnijoj komponenti komunisticke partije – socijalnom osiguranju.
Ukratko, kanali elitnog regrutovanja bili su relativno otvoreni za ucesce od strane sila koje su bile brojnije, bolje organizovane ili bolje utemeljene od disidenata. Osnovna karakteristika disidenata na osnovu koje su pretendovali na vlast – izvor moralnog kapitala – procerdana je ne samo u procesu politickih zakulisnih borbi vec i samim cinom ucesca u politici. Individualno, disidenti su se mogli prilagoditi i konvergirati s drugim politickim snagama, ali disidenti kao politicka/antipoliticka zajednica bili su prakticno po sopstvenoj definiciji podlozni gubitku identiteta i jedinstva u konvencionalnoj politici.

Zakljucak

U ovoj analizi suprotstavila sam centralnu ulogu disidenata koju su oni cesto igrali u periodu tranzicije iz komunisticke vladavine i njihovu sve manju vaznost u politickoj eliti tokom perioda konsolidacije. Iako disidenti pojedinacno nastavljaju da igraju vaznu ulogu i u novim okolnostima, cini se da je njihova privremena nadmocnost u istocnoevropskoj politici bila proizvod istorijskog trenutka koji je doveo do maksimuma grupnu koherentnost i znacaj za strukturu politickih prilika u periodu tranzicione krize. Za disidente se ne bi moglo reci da su doveli do ove krize, niti da su se iz nje mogli pojaviti kao nova vladajuca klasa, jednostavnim cinom elitne zamene. Pre se moze reci da su najefikasniji politicari disidenti bili integrisani u jednu vecu grupu novih profesionalnih politicara procesom koji se na neki nacin moze uporediti sa onim sto su Higli i drugi nazvali elitnom konvergencijom.
Dok je »vanredni« proces sticanja kredibiliteta u periodu tranzicione krize davao posebnu vrednost moralnom kapitalu disidenata, naredni period vladavine u povoju ponudio je novu osnovu za sticanje rukovodilackog kredibiliteta i jos otvoreniju arenu za promovisanje politickih vestina i sustinske strucnosti. U politickom okruzenju koje se menja, disidenti su izgubili svoj jedinstven osnov po kojem pretenduju na vlast. Disidentski »glas« u komunistickom periodu, koji je bio veoma vazan moralni kredibilitet za pocetak pregovora sa komunistickim rezimom za vreme tranzicione krize, postao je sve vise i vise irelevantan pa cak i kontraproduktivan u periodu konsolidacije. Nekadasnja getoizacija disidenata ostavila je traga kroz elitisticko distanciranje od prljavih poslova osvajanja narodne podrske za novu vladajucu politiku. Izolacija koja je u komunistickom periodu bila oklop, na kraju je postala nesto poput ludacke kosulje.
Izvori nove politicke elite su eklekticni, iz redova reformisanih komunistickih partija (socijal-demokratizovanih zbog ubedjenja ili okolnosti), predstavnika nacionalista, profesionalaca iz »orbita za parkiranje« prethodnog rezima, i onih disidenata sa takvim organizacionim sposobnostima, pedigreom i temperamentom da su mogli da se prilagode promenjenim politickim okolnostima.
Pogledajmo ovu analizu u sirem kontekstu elitne transformacije u periodima promene rezima. Kolankievicevi komentari su vredni citiranja: »Velika odredjujuca odlika prvog talasa politickih elita u novim demokratijama je ta da su dosle na vlast na osnovu svog moralnog autoriteta, a manje zbog svojih ekonomskih ili politickih resursa... One nisu bile predstavnici neke nove vrste ekonomske snage, zapravo su bile tek preteca takve klase. Ovaj vid elitnog uzlaza ide protiv prihvacenog sablona dominacije i ozakonjenja«.
Kolankievic podvlaci centralni element razlike koji je dao disidentima njihov vodeci polozaj u tranziciji i koji ga je kasnije urusio: njihov doprinos sprovodjenju tranzicije kojoj su nedostajali odredjeni akteri ukorenjeni u prepoznatljivim drustveno-ekonomskim interesima. Resenje slucaja nestanka disidenata je stoga resenje slucaja misterioznog ubistva: ko je ubio gradjansko drustvo relativno autonomne organizacije i interesa? Ogranicavanje pojave alternativnih elita koje se bore za vlast ostavilo je disidentske elite kao jedinu opciju za posredovanje tranzicijom. Ko drugi, ako ne mi?
Sama ova anomalija, medjutim, lisila je disidente trajne politike zasnovane na klasi ili interesima uz pomoc koje bi se ugradili u novi politicki poredak. Postkomunisticka dinamika odstupa od sablona drustveno-ekonomski baziranog elitnog konflikta do te mere da je postala srediste analiza promene rezima u drugim sistemima, a ta devijacija objasnjava i znacaj disidenata u tranziciji i njihove patnje u periodu konsolidacije – stvaranje fenomena »tranzicione elite« nedovoljno ukorenjene u drustvenu bazu da bi zadrzala razumljiv identitet u postkomunistickom poretku. U tipicnijim slucajevima tranzicije rezima, opozicione elite zadrzavaju sposobnost da mobilisu politicku podrsku upravo zbog baze drustveno-ekonomskih snaga koje su prethodno ucvrstile svoj sukob sa autoritarnim rezimom.
Ipak, proces postkomunisticke elitne transformacije nema iste one odlike prepoznatljive na drugim scenama promene rezima, odlike koje upucuju na koristan uporedni istrazivacki plan rada. Proces elitnog regrutovanja u bilo kom rezimu tezi da bude strukturiran operativnom logikom tog sistema, da stvori karakteristicnu formu elitnog sticanja kredibiliteta kao i karakteristicno relevantne akreditive. Promena rezima tako menja i kanale regrutovanja, i u tom procesu stvara strukturirane sablone elitne reakreditacije i gubljenja kredibiliteta (iskljucivanje ili negativno regrutovanje). U zavrsnoj analizi, osobenosti postkomunisticke elitne transformacije uklapaju se u siri okvir teorije o elitnoj transformaciji. One su neuobicajen slucaj, ne zato sto opovrgavaju premise elitnih teorija zasnovanih na borbi izmedju drustveno-ekonomskih snaga, vec kao neka vrsta kontrolnog slucaja koji nam omogucava da potpunije shvatimo znacaj tih suprotstavljenih snaga i posledice njihovog slabljenja ili nepostojanja. One su takodje i deo sireg univerzuma slucajeva na kojima se mogu proucavati procesi elitnog vracanja kredibiliteta i njegovog gubitka tokom promene rezima.

* Iz: Struggling with the Communist Legacy, Studies of Yugoslavia, Romania, Poland and Czechoslovakia, Editors: Patricia Vawter Klein, Western Michigan University, Arthur W. Helweg, Western Michigan University, Barbara P. McCrea, University of Notre Dame, East European Monographs, Boulder, Distributed by Columbia University Press, New York 1998. 
Oprema redakcijska.