Sedimo u punom bifeu Narodnog pozorista i razgovaramo sa prvakom beogradskog baleta Nenadom Jeremicem, ali ne mozemo da ne osecamo pritisak aktuelne politike. Neko ustaje i vice: »Pala je republicka vlada«! Tapsemo. Rukujemo se. Smejemo... Svedoci smo jedne epohe – pada bivseg rezima, ali kao da toga nismo jos svesni. Nase namere da razgovaramo sa igracem Jeremicem o baletu, ulogama, karijeri, ali i sa osvrtom na njegovo ucesce u predstavi »Ludilo udvoje« (rezija Ljubivoje Tadic, Pozoriste Ogledalo), polako se rasplinjavaju.
Postavljam sasvim licno pitanje. – U predstavi »Ludilo udvoje« igrali ste vojnika. Kakav je to tip vojnika? – Ne znam... Imao sam samo dve probe... Pitajte Ljubu...

Zovemo reditelja Ljubivoja Tadica koji sedi za susednim stolom. Raspitujemo se za revolucionarne ideje »Ludila«, kao i ulogu vojnika u pobunama revolucionarnih manjina – bracnog para pod vlascu onih »od gore«, zatvorenih u nekom podrumu, kavezu svojih strahova, obezvlasceni i bez atributa »pameti« (kraci sadrzaj predstave).
Uzbudjeni reditelj Tadic, dok istovremeno referise kolegi kako je bilo sa predlozima za smenu ministra kulture – direktora pozorista... na sednici strajkackog odbora sindikata pozorista, prica nam: »Ne samo za vreme bombardovanja nase zemlje, vec i posle toga, sve do 24. 09. 2000, svi mi ziveli smo u nekoj vrsti mentalnog andergraunda. Nije bilo gotovo nikoga da nam podmetne ogledalo, sem onoga koje smo sami sebi odabrali i odredili. Mi moramo ziveti sa realnoscu i nju ocenjivati, te ‘ogledalce’, kada se pitamo o istini, moramo podmetnuti svakome. Kriva ogledala (‘Alisa u zemlji cuda’), ili ogledala koja govore ono sto zelimo (‘Snezna kraljica’) postoje u bajkama, ali ne i u stvarnosti. U tom kontekstu, vojnik koji se pojavljuje pred sam kraj predstave donosi dva moguca znacenja – dobrog i loseg kraja, Moj vojnik je idealan. On pripada svim nacijama. To je univerzalni lik, bez identiteta. Vojnik je onaj koji nas cuva u kriznim situacijama, ali i onaj ko nas napada, takodje u suludim situacijama. Zato nas vojnik (pokazuje na Nenada) u predstavi ima groteskno lice maske, ali pokrete princa iz bajke. On igra cist klasican balet virtuoziteta iako je maskiran u Rambo gerilca«.
Ljuba odlazi na ulicu. Vracamo se razgovoru sa nasim glavnim sagovornikom.
– Ucescem u politickom Pozoristu Ogledalo vi ste »iskocili« iz okvira nacionalnog teatra i njegovog, da tako kazemo, partijskog programa – klasicnog baleta. Da li za »to« snosite neke konsekvence od njegove vlasti?
– Ne samo materijalni, vec prevashodno i licni umetnicki porivi svakog umetnika, a posebno baletskog igraca, nagone ga da proba da izadje iz svog ideoloskog stereotipa, sto ga kao personu ogranicava i devalvira. Igrac, ako je istinski igrac, trebalo bi tokom svog scenskog zivota da igra ne samo u »podobnim« – jednoprogramskim kucama, vec i u predstavama bez unapred datih zadataka, dakle, alternativi, sa viseznacnim i neocekivanim znacenjima i idejama. Ulogu vojnika spremao sam sa velikim zadovoljstvom. Ali, dobar demokratski podsticaj kreacije imao sam i od samog reditelja. Uloga se ne moze zadati spolja ili od nekog drugog. Igrac nije sredstvo manipulacije koreografa/reditelja. U takvim slucajevima, ovakav naredbodavac igracu moze slomiti telo. Pokret odredjuje sam igrac, a njegovu formu bira koreograf/reditelj. To nije pitanje moci i znanja, vec jedino prihvatljiv stvaralacki odnos igraca i koreografa/reditelja.
Razgovor smo dalje vodili »mesajuci« pitanja o dnevnim, ulicnim dozivljajima iz nase oktobarske revolucije, sa revolucionarnim tokovima u istoriji beogradskog baleta, sa licnim iskustvima sa scenskog i urbanog tla, primereno nasem obicnom politickom–individualnom bicu.
Rastali smo se sa igracem Nenadom Jeremicem sa sumnjom da smo »stvar« promasili, jer varijanta naseg politickog plesa i njene koreografije i izvodjaca se kreira na ulicama i trgovima oslobodjene Republike.
Zivela sloboda! Dole vlada!