| 'umor u glavi
Barsun je otisao u persun
ili
Prolece u oktobru
Te tako – i to je gotovo. Valjda. Valjalo bi da je.
Bivsi predsednik cestitao je novoizabranom predsedniku. Ovaj je obecao
da ga nece slati u Hag nego ce ga pustiti da spokojno seta unuka. Od cega
mi pripada muka. Odnekud mi dolazi u secanje jedna Godarova junakinja koja
preuredjuje anticke tragedije tako da se sve zavrsi srecno i onda »svi
zajedno odu na more«. Zamisljam dva predsednika kako u prugastim
starinskim kostimima trce po milocerskoj plazi. I vidim svojih deset godina
kako se pretvaraju u morsku penu koja ubrzano hlapi. Kazem mojima: vazno
je da smo preziveli. Kako – od toga se cak ne moze napraviti ni pristojna
prica. Morska pena koja ubrzano hlapi.
*
Valjalo bi – pre nego sto sve prepokrije mutljag zasluznistva i novih mitova
– saciniti precizan snimak onoga sto se za onih nekoliko sati dogodilo
u magicnom trouglu Savezna skupstina–Televizija–ulica Majke Jevrosime (u
kojoj slucajno zivim). Vredi verovati samo snimcima svojih ociju – mada
su ti snimci isprekidani i razmazani pipcima suzavca.
Sve je pocelo u Kosovskoj, u parku ispod Skupstine. Momci sa maramama
preko lica ili podignutim okovratnicima rolki kamenicama i motkama kidisali
su na murijake. Licili su na navijace. Momci su mogli – kao toliko puta
pre – pobeci pred plotunima suzavca, utolivsi dnevnu zelju za rusvajem.
Ali, nisu. Vidjam ih po obliznjim haustorima i dvoristima kako se spremaju
za napad. Nisu to samo navijaci. Malo ispiram oci kod kuce, malo slusam
Radio Index, malo istrcavam napolje. Gore policijska kola u Majke Jevrosime,
gori cosak Televizije, gori Skupstina. Murijaci se predaju. Milosevicevi
pucaci su ocekivali jaja a dobili su molotov-koktele. Neko u prolazu kaze:
Ej, pa pobedili smo. Suvise brzo, neverovatno lako.
*
Beogradske gospodje–spisateljice pokusavaju da ubede sebe i svoje citateljice
da je sve to sto se dogodilo bilo »ipak barsunasta revolucija«
i »vise Prag nego Bukurest«. Tumacim to tajnom zenskom ljubavlju
prema nasilju pomesanom sa sklonoscu da se ono slika pastelnim i glazurnim
bojicama. Jedna nadobudna drampisica zali sto ranije nije bilo rmposa »dobrih
da ramenom razvaljuju vrata« makar odnosili televizore i tapacirane
stolice (»ako je to tvoja cena – nosi brate«).
Price o barsunastoj i plisanoj revoluciji su smejurija. Petog oktobra
u Beogradu je barsun otisao u persun. Proradilo je njeno gospodstvo Motka.
(Imam poveliku kolekciju polomljenih motki iz Palmoticeve i Majke Jevrosime.
Nisam fetisista – pogorecu ih kad zahladni.)
Smejurija je i prica o dostignutoj »kriticnoj masi« (sto
je izraz iz tehnologije atomske bombe): »kad diktator vidi milion
ljudi abdicirace smesta...« Verovatnije je to da se u tzv. kriticnoj
masi naslo dovoljno ljudi sa onim prekobrojnim hromozomom, ljudi koje rusvaj
privlaci kao sveca musice. Neki andjeli rusvaja i rusenja prohujali su
petog oktobra Beogradom i razbucali branitelje jedne trule tiranide. Branitelje
koji nisu bili bas previse orni da brane sopstvenu bedu, nesto manju od
bede vecine. Andjeli rusenja verovatno nisu ni bili svesni da ruse sistem
koji je bio ubedjen u svoju vekovecnost. Kao sto ni divlji konjanici koji
su srusili Rimsko carstvo nisu bili svesni da ruse »vecni«
Rim – njih su motivisali bitka, pljacka i plen.
*
Sve je iznenadio kukavicluk branitelja dedinjskog gospodara i kukavicluk
samog gospodara. (Kukavicluk i moralna beda vrhovnih institucija drzave
kao sto je Ustavni sud, koji u tri dana daje dva tumacenja svoje odluke
– posebna su prica.) Shvatili smo da je strahovlada dedinjskog para bila
uzrokovana njihovim strahom od nepodmitljivog dana neumitnog pada. Premiruci
od straha, oni su vladali sireci strah.
*
Srbija je prekonoc postala zemlja slobodne televizije, slobodnih radio-stanica,
slobodnih novina i slobodnih novinara. Nezavisni mediji, pretrpani protokolarnim
vestima zalicili su na rezimske, bivsi rezimski – utrkuju se u slobodarstvu.
Jucerasnja placena pera s cinicnim smeskom su nam porucila: mozemo mi i
ovako kao sto smo mogli onako. Oni su, je l’ da, uvek snatrili o tome da
novinarski posao rade »strogo profesionalno«. Novinari koji
danas mogu da pisu ovako kao sto su juce mogli da pisu onako zaista su
pravi profesionalci. Tacnije: profesionalke.
U ponoc slusam kako se za Slobodnu Evropu, iz slobodnog grada N., javlja
novinar slobodnih B...skih novina. Sve deluje kao istovar punog kamiona
slobode. Sloboda na gomili poput krusaka na tezgi nije znak prave slobode.
Miodrag Stanisavljevic
|
