Na Kosovu i Metohiji, u subotu 28. oktobra 2000. godine, u organizaciji OEBS-a i pod zastitom UNMIK-a odrzani su prvi lokalni izbori na kojima je ucestvovalo oko 900 000 biraca koji su na 380 birackih mesta birali 920 odbornika u 30 kosovskometohijskih opstina. Oko 70 000 preostalih Srba bojkotovalo je izbore, a razlog je nepostojanje elementarnih uslova za njihovo odrzavanje kao sto su nemogucnost potpune slobode kretanja i opsta nesigurnost gradjana srpske nacionalnosti, iako je sporazumom izmedju Srpskog nacionalnog veca i UNMIK-a Srbima zagarantovano slobodno kretanje i politicko agitovanje tokom kampanje kao i deset odsto svih mesta u organima lokalne uprave. U biracke spiskove je inace bilo upisano samo oko 1000 Srba, jer su Srbi mnogo pre zakazivanja izbora odbili svaki razgovor o njima.
Izborima su, inace, prisustvovali kosovski i strani posmatraci koji su ih ocenili prelaznom ocenom i naveli nekoliko manjih incidenata i administrativnih teskoca koji, medjutim, nisu uticali na regularnost samog izbornog procesa. Na izbore je izaslo oko 70 odsto birackog tela, a glavna izborna bitka se vodila izmedju dve najvece i najuticajnije partije kosovskih Albanaca: Demokratskog saveza Kosova Ibrahima Rugove i Demokratske partije Kosova Hasima Tacija. Iako su Taci i njegova stranka – proizasla iz politickog krila OVK – prakticno drzali vlast na Kosovu od juna 1990. godine pa i vazili za velike favorite, oni su na ovim izborima potuceni do nogu, jer su izgubili sve vaznije kosovske gradove. Rugova je u Pristini osvojio preko 63 odsto glasova, u Kosovskoj Mitrovici cak 66%, dok se Taci morao zadovoljiti samo Drenicom i Kacanikom. Alijansa za buducnost Kosova, treca po snazi partija kosovskih Albanaca, osvojila je ukupno 11 odsto glasova i predstavljace teg na vagi odmeravanja snaga u nekim opstinskim skupstinama izmedju Rugove i Tacija.
Iako su u tehnickom smislu izbori protekli bez bitnih nepravilnosti i manipulacija glasovima biraca, oni su, s obzirom, da su na njima ucestvovali samo Albanci, ipak manjkavi i nedemokratski, jer nisu uvazili volju svih gradjana Kosova. Delom je to stoga sto je nekoliko desetina hiljada preostalih srpskih stanovnika jos ranije, pod uticajem Miloseviceve vlasti u Beogradu, a priori odbilo da participira u bilo kakvim oblicima vlasti zajedno sa Albancima, a delom i stoga sto kod vecine albanskih partija nije bilo ni minimuma volje da se odnos prema Srbima promeni i pomeri sa mrtve tacke politicke ignorancije i svakidasnje represije.
Izbori na Kosovu ispunice samo jednu funkciju: obezbedice, naime, legalno funkcionisanje nove lokalne vlasti umesto dosadasnje nasilno preuzete od strane Hasima Tacija odmah nakon NATO intervencije na Kosovu. Medjutim, ovi izbori ne samo da nece doprineti stabilizaciji kosovskih prilika i poboljsanju odnosa dve etnicke zajednice – Albanaca i Srba, vec umnogome mogu opteretiti nakon jedne decenije uspostavljene politicke odnose novih demokratskih vlasti SRJ sa Zapadom i delimicno blokirati ili usporiti politicki kurs potpunog otvaranja nase zemlje prema Evropi i svetu.