Ni posle pobede Demokratske opozicije Srbije na septembarskim izborima, u odnosima izmedju Crne Gore i Srbije se nista nije promenilo. Silom prilika i nesrecnih okolnosti, kao i u Milosevicevo vreme, imacemo Saveznu skupstinu i Saveznu vladu, koje vecinska i zvanicna Crna Gora ne priznaju. Na pitanje ko je kriv za to jedini odgovor glasi – Slobodan Milosevic. Pre dve godine njegova glasacka masina je promenila savezni Ustav i tako oduzela manjoj republici ravnopravnost u federaciji, a jula ove godine pucistickim promenama Ustava Crna Gora je ponistena kao drzava i pretvorena u 27. izbornu jedinicu. Da ne pominjemo rampe na granici izmedju dve republike, zatvaranje carinskih prelaza, zveckanje oruzjem...
Posto se steta koja je pravljena trinaest godina ne moze neutralisati preko noci, sadasnji najznacajniji akteri na politickoj sceni – vlast u Crnoj Gori i novi savezni predsednik Vojislav Kostunica – prakticno nista ne mogu da ucine da bi poboljsali »Milosevicevu Jugoslaviju«. Crna Gora to ne moze, jer je nakon ustavnog udara 6. jula parlament te republike doneo rezoluciju u kojoj se ocenjuje da zabljacka Jugoslavija, onakva kakva je zajednicki napravljena 1992. vise ne postoji, te da republika nece priznavati savezne organe u kojima njen vecinski deo ne ucestvuje, niti bilo kakve odluke tih organa. Ma koliko neki u Srbiji to ne razumeli, Crna Gora nije mogla i nije smela da izadje na izbore koje je raspisao Milosevic. Zbog sebe.
S druge strane, Kostunica je, mada nevoljko, uradio jedino ono sto je mogao: mesto mandatara Savezne vlade dao je potpredsedniku Bulatoviceve Socijalisticke narodne partije Zoranu Zizicu. Posto DOS nije osvojio apsolutnu vecinu ni u jednom domu saveznog parlamenta, prinudjen je da pravi koalicionu saveznu vladu sa SNP-om ili sa SPS-om. Kostunica i DOS su procenili da je SNP kao klon SPS-a ipak manje zlo od samog SPS-a. Tako sad imamo Saveznu vladu koja je u jednom delu ista kao prethodna Miloseviceva: premijer je iz SNP-a, kao i ministar odbrane, a ministri finansija i zdravlja su cak isti ljudi koji su bili u prethodnom mandatu. Zastrasujuca je pomisao da bi Milosevic preko tih ljudi i dalje mogao da utice na nasu sudbinu i na sudbinu citave zemlje. No, objektivno, DOS je morao da udje u koaliciju i legalisticki ponudi mesto prvog ministra partiji koja je uvek bila antievropska, nacionalisticka, pocivala vecim delom na crnogorskim plemenima, uvek bila protiv demokratije i protiv trzista. Kako ce izrazito proevropska vlada funkcionisati sa SNP premijerom i ministrima, tek ostaje da se vidi.
Da se crnogorska vlast jos nije cvrsto odlucila za osamostaljivanje govori i to sto je Milo Djukanovic nedavno izjavio da je Kostunica »politicki prihvatljiv« i da ce s njim imati »punu kooperativnost«. A Marovic je rekao i da ce »aktuelna vlast u Crnoj Gori nastojati da pomogne DOS-u da pobedi na prevremenim parlamentarnim izborima u Srbiji, kako bi se stvorili uslovi da vlade Srbije i Crne Gore nastave pregovore koji ce biti u interesu obe republike«. A vreme ce pokazati da li jos ima nade za zajednicku drzavu.