Srbija posle 5. oktobra nece liciti na onu pre tog datuma. Promenila su se vec i pre tog dana mnoga merila pa je na red doslo i novinarstvo, narocito onaj segment koji je bio pod drzavnim pokroviteljstvom ili sa njim bio u prijateljskim odnosima. Ako je iko zasluzan za promene i nove kriterijume, to su gradjani Srbije.
Setimo se kako je islo to sazrevanje. Gradjani su dva puta u toku poslednje cetiri godine zahtevali od opozicije da se ujedini jer nisu zeleli da njihovi glasovi na izborima odu u vetar. Prva pobeda bila je onakva kakvo je bilo ujedinjavanje. Vojislav Kostunica i njegova DSS nevoljko su pristupili koaliciji Zajedno. To se ipak dogodilo na insistiranje tadasnjeg koordinatora Dragoslava Avramovica. Ali, radost zbog uvecanja koalicije kratko je trajala. Iste veceri Danica Draskovic je u svojoj novini Srpska rec objavila mucki napad na Kostunicu. Tekst je po uvredljivosti bio slican onome iz Politike uoci ovogodisnjih predsednickih izbora, s tim sto je naglasak stavljen na komunisticku proslost Kostunicinog oca. Posle tog skandala DSS nije zelela da nastavi politicki put sa koalicijom Zajedno. Posle izbora ta koalicija se raspala najvise zaslugom Vuka Draskovica. On je u savezu sa socijalistima i radikalima srusio Zorana Djindjica sa mesta gradonacelnika Beograda, napustio Savez slobodnih gradova Srbije i pomocu svojih odbornika predao socijalistima vise slobodnih gradova. Opozicija je opet bila razbijena i trebalo je poceti takoreci iz pocetka. U to vreme Aleksandar Tijanic, novinar blizak politickim krugovima, propagira ideju kako opozicija ne moze da bude bez SPO-a. »Nista bez Vuka«, pise Tijanic, »analizirajuci« nasu opozicionu scenu. Koliko je njegova »analiza« bila utemeljena, videlo se po rezultatima izbora na kojima su gradjani zbrisali SPO i predsednickog kandidata Vojislava Mihailovica.
Gradjani su glasali za DOS. Trijumf konacno okupljene opozicije najbolje potvrdjuju sastavi skupstina opstina u blizu 100 slobodnih gradova i opstina (pre cetiri godine bilo ih je 40). Naredni republicki izbori zaokruzice novu etapu DOS-a, i ona ce, kako pokazuju istrazivanja, biti uspesna. Posle toga ce doci do raslojavanja u DOS-u, o cemu se u toj organizaciji javno govori, ali ne na nacin na koji to cini Aleksandar Tijanic. Dolazi, naime, vreme da se politicka scena profilise i da se odrzava slozenost drustva, a ne zelje lidera.
Dok je Milosevic bio mocan, Tijanic je smislio Bengalskog tigra. Kada je Vuk Draskovic drmao Beogradom – bilo je »nista bez Vuka«. Sada Bengalski tigar samoga sebe zazidjuje u kavezu na Dedinju, onemocao i bezub. A Vuk je ostao bez stranke i harizme. Onima koji su navikli da zavise od moci jednog coveka, DOS je nedokuciv jer funkcionise na drugaciji nacin. DOS se razlikuje jer u njemu postoji partnerstvo i to partnerstvo ljudi koji se dobro poznaju. Niko od njih sebe ne vidi u ulozi engleske kraljice.
Tijanicevi tekstovi dosli su u pogresno vreme. Prorokovanje sve teze opstaje kao novinarska disciplina zato sto ovde mitovi i ideologije nestaju. Nepovratno je proslo vreme novog robovlasnistva u kojem je Aleksandar Tijanic mogao da bude ministar informisanja, a da se nikada ne odazove javnim pozivima novinara i radnika RTS-a koji su odstranjeni kao »neprijatelji« i »izdajnici«. Kada je pred sobom imao jasne dokaze, Tijanic je odgovarao »pojma nemam« pa je tako i dobio nadimak »Ministar pojma nemam«. Zato tacno zna sta ce Djindjic da uradi Kostunici. Kao da gleda u kristalnu kuglu. Nekada je ministar mogao da kaze kako nema pojma o tome sta mu se desava u resoru. Danas to ne bi palo na pamet ni ministru u prelaznoj vladi, a jos manje ce biti moguce u novoj republickoj vladi. I to ne zato sto ce u njoj sedeti manje ili vise hrabri i posteni ljudi, nego zato sto se Srbiji vise ne »dogadja narod« vec joj se dogadjaju biraci. Dok uz narod idu vracevi i proroci, biraci traze analiticare koji »imaju pojma«. I to je kljucna razlika.