U jednoj od najlepsih latinskih poslovica kaze se da mudar vladalac nastoji da naucnike privuce sto blize i u svojoj okolini zadrzi sto duze, a da mudar naucnik nastoji da se drzi sto dalje od vladara. Medju ljudima od moci i vlasti ne znam nijednog koji se doslednije od Ivana Stambolica drzao ovog mudrog nacela. Kad je bio na vrhuncu moci i u zenitu popularnosti on je nalazio vremena da okuplja grupe ekonomista na neformalnim razgovorima i da sa njima proseta kroz scile i haribde nikad narocito zavidne tekuce privredne situacije. Vise i vaznije od svega, nalazio je i snage i strpljenja da saslusa njihovu jetku kriticku rec. Stavise, cini se da je bas birao one za koje je unapred mogao da zna da nece govoriti bas ono sto mu godi i da nece mnogo kalkulisati u dijagnosticiranju tekucih ekonomskih pa i politickih peripetija. Drugi deo pomenute latinske poslovice nalaze da se minimiziraju, ako ne i sasvim izbegnu, kontakti sa mocnim ljudima iz sveta politike. To je u njegovom slucaju bilo veoma tesko, ako ne i nemoguce. Razlog je u njegovoj istinski magneticnoj licnosti. Uvek nasmejan, spontan, neusiljen, on je brzo razoruzavao svakoga ko mu je prilazio sa predubedjenjem da se prema ljudima u vlasti ne treba previse otvarati. Na iskren, sasvim otvoren dijalog obavezivala je i njegova iskrenost. O krupnim pitanjima tadasnjeg sistema i ekonomske politike on je govorio sa toliko neuvijene kriticnosti i sa ironijom koja je na posve neocekivan nacin relativizovala samoupravne svetinje. Coveku nije ostajalo nista drugo nego da bude onoliko otvoren i iskren koliko je bio i on sam. Znao je dobro da se posluzi i sasvim slobodnim jezikom, da posegne za vokabularom iz dobro poznatog puckog govora. No, on je jedan od onih kojima to sasvim dobro pristaje; sto bi kod drugog delovalo kao vulgarnost, kod njega se istinski doimalo kao lak, potpuno prirodan i leprsav humor.

Takav je bio Ivan Stambolic u vreme kada je bio prvi covek u drzavi, ali takav je ostao i kad ga je, pored ostalih zivotnih nevolja, pogodio i nesmiljen, doista surov izlazak iz vlasti. Jevrejska kletva kaze dabogda imao pa nemao. Ako je ikoga ovakva nevolja svirepo pogodila, onda je to bio on. Uprkos tome, on je ostao onaj isti, uvek nasmejan, vedar i pun humora. Da ga nemilosrdna smena nije slomila vidi se i po tome sto je veoma uspesno – ili sam se bar ja u to dao ubediti – vodio jednu veliku banku, i to u vreme kad bankarstvu nisu cvetale ruze i kad je najveci broj banaka ubrzano gubio, a potom i izgubio svoj kapital. Kroz burne vode zahuktale inflacije i monetarnog nereda nije mogao jednu takvu banku uspesno da provuce neki skrseni covek. Oni koji su se sa njim zblizili jos dok je bio na vlasti u neku ruku su profitirali od njegovog izlaska iz politike. Imao je vise vremena za prijatelje. A druzenje s njim bilo je plodotvorno i u emotivnom i u intelektualnom pogledu. Retki su bili oni koji su imali takva iskustva i tolike uvide u komplikovani svet politike a koji su u isto vreme znali te uvide da sublimisu u jasne i precizne iskaze. To je osobina koja krasi britke umove i zrele, dovrsene licnosti. A druzenje s njim bilo je okrepljujuce, na neki nacin rekreativno i maltene profilakticno. U svetloj, prostranoj kancelariji na uglu prelepe zgrade u kojoj je bila smestena JUBMES banka uvek je, pored ostalog, imao izvrsnu rakiju iz svog ivanjickog zavicaja. Kad sam jednom na njegovo uobicajeno pitanje odgovorio da se opredeljujem za vec poznatu ivanjicku mucenicu, on je sa karakteristicnim osmehom odvratio – danas sam za Banku sklopio jedan dobar posao, necemo danas to, danas cemo piti glazgovacu. To je bio pravi Ivan Stambolic.

Ne bi smelo nikoga da iznenadi sto je nemali broj ljudi bio zbog njegovog nestanka najpre iznenadjen, potom uznemiren, a najzad i iskreno zabrinut. Dobri drugari su jedna vrsta velikog zivotnog kapitala. Kao sto je jedan moj drugi prijatelj rekao, ne mogu u zivotu da imam bas mnogo pravih prijatelja, a, uostalom, sta je tu je – suvise sam star da trazim i stvaram nove. Ivanov nestanak je, pre svega, rizik nenadoknadivog gubitka za onaj krug ljudi koji su ga cenili i voleli. Za one koji su njegovo prijateljstvo smatrali i smatraju velikom zivotnom privilegijom. O njegovoj porodici da se i ne govori. No, taj nestanak ima, naravno, daleko sire reperkusije i neuporedivo vecu opstu drustvenu tezinu. Pretpostavljajuci, najpre, da vlast nema nikakve veze sa njegovim nestankom, jasno je da taj nestanak za vlast znaci veliku kompromitaciju i neizbrisivu sramotu. Prvi i najpreci zadatak vlasti jeste da osigurava licnu bezbednost gradjana. Vlast koja to ne uspeva gubi najvazniji razlog svog postojanja i samim neispunjavanjem te osnovne duznosti automatski se delegitimizuje. Ne sme se desiti da tek tako nestane bilo koji gradjanin. Najmanje je to podnosljivo kad je u pitanju bivsi prvi covek drzave i covek za koga zna svaki odrasli gradjanin ove zemlje. Ivan je nestao, a nije se culo da je bilo ko iz sluzbi zaduzenih za bezbednost makar i ponudio, a kamoli neopozivo dao ostavku. Kakav smo mi to narod i kakva je to drzava?
Iako je vec i sam nerazjasnjeni nestanak ozbiljna i zabrinjavajuca cinjenica zivota, to nije ni pola jada. Splet okolnosti vezanih za taj nestanak ne samo sto sugerise nego i namece mnogo teze i zloslutnije zakljucke. Najpre se postavlja klasicno pitanje koje su latinski pravnici digli na nivo neizbeznog pocetka svakog razmisljanja o bilo kakvom deliktu: qui prodest? Na to kljucno pitanje kome je delikt mogao da koristi jedini smislen odgovor je da je to vlast. U toku je bila napeta, a neki veruju i neizvesna, predizborna atmosfera u kojoj takav covek mora da ima veliku tezinu iako je svakom poznato da stranacki nije bio angazovan. O aktuelnoj vlasti on nije mislio nista dobro, a u poslednje vreme to svoje misljenje je i jasno isticao. Iako nije imao ambicija da se ukljuci u bilo kakvu politicku trku, takvim svojim stavom i ocenom vrsio je ogroman politicki uticaj. Jer, ne treba zaboraviti da je on imao ogroman moralni i politicki autoritet. Njegov odlazak sa vlasti nije bio nedostojan. Gorka iskustva tokom protekle decenije uverila su veliki deo jugoslovenske javnosti da stambolicevska alternativa i nije bila tako nepovoljna. Sa opstim urusavanjem nase privrede i nazatkom u drugim oblastima zivota sve je veci broj onih kojima je jasno da put kojim su zaputili ovu zemlju ne vodi nicem dobrom. Broj ljudi koji su se na neki nacin prisecali Stambolica rastao je iz dana u dan; vreme je u neku ruku radilo za njega. Iako ne verujem da je on imao nameru da se politicki reaktivira, siguran sam da je on sa svojim odmerenim i uverljivim politickim stavom imao sve veci uticaj – ucinak koji je bivao sve vidniji kao cinilac nase krajnje komplikovane politicke (ne)ravnoteze. Ljudi su, izgleda, sve vise skloni da veruju onima koji o politici sude bez ambicija da sami nesto traze ili ucare u politickom zivotu. Otuda sve veci i veci politicki ucinak nevladinih, ocigledno nestranackih organizacija. Sledi da je vrlo jasan odgovor na pitanje kome bi mogao politicki da koristi Stambolicev nestanak. Koristi onima koje je njegov promisljen i objektivan, a u licnoj nezainteresovanosti utemeljen, stav poceo da iritira a mozda i da ugrozava.
Mnogo je puta povodom ovog nestanka, kao krajnje indikativna, istaknuta i svojevrsna zavera cutanja u drzavnim medijima. Ta zavera mnogo govori o tome kakav bi mogao/morao da bude stav i uloga vlasti u ovom nestanku. U vezi sa cutanjem moguce su dve hipoteze. Ili su drzavni mediji toliko zateceni i tako zaprepasceni tom neugodnom dogodovstinom da su prosto zanemeli ili je sve deo jednog obuhvatnog, unapred pripremanog i detaljno isplaniranog poduhvata. Svako moze za sebe da zakljuci koja je od ovih hipoteza uverljivija. Moze se samo dodati da bi, u slucaju da je rec o zatecenosti i naprasnoj zanemelosti, morao bar neki drzavni medij da se istrci i da donese vest. To sto nije bilo bas nijednog izuzetka vise je znakovito nego njihovo generalno cutanje.
Na kraju, ova tuzna epizoda baca zapanjujuce nepovoljnu svetlost na moralnu sliku bar jednog, i to onog politicki i drustveno uticajnog dela naseg naroda. Preciznije: na sliku jednog dela onih koji imaju znacajniji politicki uticaj. Coveku dodje da ponovi porazavajucu ocenu Isidore Sekulic o tome kako se nedostojno Beograd drzao tokom okupacije u Prvom svetskom ratu: »Generali su vukli zembilje, ljudi od pera su jeli one kobne cevapcice..., lagalo se do srama nisko...« (prema M. Risticu).
Medju onima koji su danas jaki u vlasti sigurno je mnogo onih koji su se i u Stambolicevo vreme cesali o vlast, pa prema tome i onih koje je Ivan mnogo zaduzio. Jer, onaj ko ima apetit za vlast, taj to ispoljava i upraznjava u svakojakim okolnostima i svim vremenima. Gde su ti, siguran sam jos uvek brojni, duznici – da pomognu, da razotkriju misteriju nestanka, ako nista drugo da dignu svoj glas. Iz reakcija koje pratim zakljucujem da su glas protesta digli jedino oni koji su i tada i sada bili daleko od vlasti i koje je Ivan, sve da je i bilo neke prilike, najmanje mogao da zaduzi. Veljko Petrovic je rekao »Ovo je zemlja prokleta, al’ moja«. A meni dodje da tu recenicu preokrenem i da kazem »Ovo je zemlja moja, al’ prokleta«.