»Problem Srba, to je Slobodan Milosevic. On vise nije vodja, ni branilac srpskog dostojanstva, ni spasilac naroda. On vise nije njihov mesija. Srbi moraju da se suoce s tom novom realnoscu. To im postavlja problem, jer jedini nacin da izgrade svoju buducnost jeste da priznaju svoj poraz, da osude Slobodana Milosevica i njegovu politiku. Ali, mi vise volimo da cutimo o svom porazu, da precutimo svih ovih trinaest godina kosmara, da ih izbrisemo iz naseg secanja, ne obaziruci se na sve sto se desilo, da ne bismo sa Slobodanom Milosevicem podelili odgovornost za ovu dramu. Mi nismo sposobni da se suocimo sa ovom realnoscu. Da bismo izasli iz ovog kosmara, treba se koncentrisati na same korene zla: nacionalizam. Odatle i dolazi nas bolestan strah da zapocnemo stvarno osvescivanje...
Nije dovoljno samo ukloniti Slobodana Milosevica. Pitanje odgovornosti nije ni akademsko ni pravno. Neophodno je da razumemo kako smo stigli dovde. Potrebno je zato identifikovati inspiratore, ali isto tako shvatiti koja je nasa energija ucinila sve to mogucnim... Moramo, takodje, da se zapitamo imamo li drzavu, kakva je ona, gde su njene granice. Srpski identitet se potvrdio pod zakonom antievropejstva, antimodernizma i kolektivizma. Mi se krijemo iza hipokritskog naziva Jugoslavije. To su samo politicke parade. Srbija jos ne zna da je Berlinski zid pao!
Slobodan Milosevic je najsavrseniji izraz najgorih crta naseg personaliteta. Zato mu je i poslo za rukom da nadje zajednicki jezik sa narodom. On je izraz nase despotske svesti. Srbi ne vole coveka koji bi njima upravljao, oni vole gospodara, vodju. Takva je nasa istorija: proveli smo pola vremena trazeci vodju, drugu polovinu da ga se oslobodimo...
Problem ne moze da se svede samo na jednu licnost. Naravno, Slobodan Milosevic je bolesna licnost. Priznajmo, dakle, da nasom zemljom upravlja bolesnik i pokusajmo da razumemo kako je to moguce. Posle Titove smrti jugoslovenski rukovodioci nisu bili spremni da reformisu sistem kako bi se izaslo iz krize. Kada se Srbija podigla, zemlja i drustvo bili su u krizi. Komunisticka partija se pokazala nesposobnom da nadje resenja. Srbi su reagovali stvarajuci front odbijanja, jer su smatrali da su zakinuti u Jugoslaviji...

Blokirajuci reforme, jugoslovenski rukovodioci su mislili da ce zaustaviti nacionalizam. Dobili su suprotan efekat. Kada je Milosevic otkrio svoje pravo lice, ostale jugoslovenske republike su zelele da napuste ovaj ludi brod. Najzad je razumeo i Milo Djukanovic (crnogorski predsednik), pa sada i Crna Gora hoce da napusti federaciju. Tako proces raspadanja Jugoslavije dolazi do samog svog kraja...
Vecina Srba danas je protiv Milosevica. Ljudi sve vise odbacuju tezu zavere na kojoj neprestano insistira rezimska propaganda. Ja, medjutim, ne verujem da se iz ovog zla mozemo izvuci na miran nacin. Diktature su djavolske. Iznutra ih mozete oboriti samo nekom drugom diktaturom. Preokret, dakle, preti da bude krvav. Ponekad je tesko predvideti sta ce se desiti, posebno zato sto sve zavisi od jednog iracionalnog coveka...
Slobodan Milosevic uvek preduzima sve sto je neophodno da bi se odrzao na vlasti. Sto se opozicije tice, ona ne preduzima sve sto bi mogla da ucini. Za to vreme, Milosevic podize oko Srbije kineski zid. On opstaje na izolovanju i osiromasenju sopstvenog naroda. On moze da opstane na vlasti samo ako Srbiju pretvori u zatvor.«

(Le Monde, 3–4. 09. 2000. Razgovor vodila Florans Artman, prilikom Stambolicevog boravka u Parizu 11. juna ove godine)