Dedinjski rezim srusio se i grohnuo u casu kad se Glavnom Gazdi cinilo da je »jaci nego ikad ranije«. Ima drveca koje spolja izgleda mocno i stameno. A onda ga prva nepogoda srusi, prelomi. I tek onda, na preseku, vidite da ga je nesto iznutra rastocilo, izjelo, pretvorilo u poroznu masu. A na kori otkrivate male, neugledne gljive koje su odradile posao. Rezim Slobodana Milosevica izjele su gljive pohlepe i alavosti. Novine svakodnevno pisu o tome koliko je ko od njegovih doglavnika apio, zdipio, gepio, »poplasio«, calapirnuo – srpski jezik bogat je sinonimima za kradju i pljacku. Saznajemo za novu vrstu kolekcionara – kolekcionara stanova, imanja, lokala na dobrim lokacijama. Sta cete, strast je strast, a vlast je vlast. Iz deset godina peska nasih zivota oni su isprali kamione zlata. Olovo patriotizma oni su, kao najbolji alhemicari, pretvorili u zezeno zlato.
Sto je najgore, pripadnici vladajuce elite smatraju da je kublajkansko bogatstvo kojim su se okruzili u zemlji »iscedjene drenovine« i moralno i normalno. Jedan general koji se slihta novoj vlasti prica, ovih dana, o kuci koja se gradi za njega: »Meni pripada da dobijem izdvojen objekat zbog funkcije koju sam obavljao i svega ostalog«. A pripada mu i zato »sto svi nacelnici Generalstaba, svi ministri odbrane imaju kuce«. Cak i neki generali »koji nisu bili nacelnici GS«. Nije vazno sto je zemlja propala i sto i dalje propada, vazno je sta njemu »pripada«.
Da li ce novi vlastodrsci pljackasima alaliti opljackano? Da li ce uvaziti princip da pripadnicima vladajuceg sloja pripada ono sto im se dopada. Ako na snazi ostane zakon kalambura Srbija ce i dalje ostati vrlo zabavna i kalamburna zemlja.

Kostunica ili sporo vreme odvikavanja

Vele da svakoj novoj vlasti treba dati sto dana »progledavanja kroz prste«. To bi trebalo da vazi i za predsednika Kostunicu. Sto dana je, u stvari, minimalno vreme za oslobadjanje od losih navika kojima je »inficirana« vecina Srbalja, i onih koji su bili pristalice i onih koji su bili protivnici odlazeceg rezima. Neke od tih losih navika su navika patriotisanja i navika omirisavanja »nacionalnog interesa« cak i smrdecim i bazdecim stvarima. Ove navike su opako povezane sa jezickim i govornim navikama odlazeceg vremena i, sva je prilika, njihova ce inercija jos dugo praviti mrlje na lepom licu Promene.
Promena i sloboda su sestre. Gospodin Kostunica je pripomogao da budu oslobodjeni Filipovic, Lukovic, Nikolic, politicki zatocenici par excellence. Ali, Flora Brovina – bar do trenutka kada pisem ovaj tekst – jos je utamnicena. Dame u Srbiji nemaju prednost, pogotovo ako nisu »nase gore list«. Svaki dan viska koji gospodja Brovina provede u zatvoru jedan je ruzan kamen na vratu Promene.
I ono pravdanje g. Kostunice da je pustanje mnogobrojnih albanskih zatvorenika iz Milosevicevih zatvora »slozen problem« jer je »povezano sa problemom srpskih zatocenika na Kosovu« lici mi na amoralno dedinjsko drzanje materijala za razmenu, trange-frange ne-Srba za Srbe. Nevini ljudi su nevini bez obzira na nacionalnost i bez obzira na »vise drzavne obzire«. Jezicka navika ovde je u punom sjaju – tesko je osloboditi one koje ste do juce zvali teroristima.
Okruzivanje popovskom svitom je takodje losa navika. (Pajtanju sa popovima nisu odoleli ni studenti ’96, ni danasnji otporasi.) Ali, popovi se u Srbiji razumeju u sve – i u poeziju i u gas. U Trebinju su popovi bili ne samo pojci upokojnih molepstvija vec i glavni tumaci Duciceve poezije. U Moskvi su pevali »u spas za sve nas, dajte nam braco pravoslavna vas gas«. Narod ima lepu rec za popove koji se pacaju i tamo gde im nije mesto – svrzimantije.

Vucelic ili neverovatna lakoca pravdanja

Vucela ponovo jase. Jezdi na konju glagoljivosti koga ne moze da obuzda ni sprah-feler, ni losa savest. Na konju potkovanom bezobzirnoscu i srpskim kokosjim pamcenjem. I zvanjem velikog slavca-pravoslavca. I prijateljstvom, zasvagda nepomucenim, sa jednim drugim slavcem-pravoslavcem.
Ne skida se sa raznoraznih televizija, ni sa udarnih strana novina. Uskoro cu ga videti i na oknu ves-masine. On je medijski interesantan jer je »patriota i bonvivan«. Kad se ukrste bonvivan i patriot dobije se bon-patriot, dobar patriot, covek sa bonusom u svakom vremenu.
Voditeljka ANEM televizije pita ga za hiljadu dvesta najurenika sa njegove televizije. O, pa njih bi svaki rezim najurio, to su sve bili lezilebovici, lesperi i rodjaci, uverava je Vucela. Voditeljka pominje nekoliko imena, medju njima i ime moje malenkosti. Pa, bilo je nesto malo politickih slucajeva, ali sta je to prema hiljadu sto »ekonomski opravdanih slucajeva«. Samo sto ne kaze: »Kad se suma sece iverje leti«. Uzasava me pomisao da je hiljadu sto ni krivih ni duznih ljudi bilo osudjeno na beli hleb samo da bi se lakse moglo pravdati proterivanje nas dvadesetak-tridesetak »losih Srba«. Uzasava me neverovatna lakoca pravdanja, u dve i po recenice, prostoprosirene, za sudbine hiljada ljudi. Za bonvivane svi su oni obicni mravi. Kao iz perspektive Harija Lajma sa velikog ringispilskog tocka u Becu. Stavise, Vucelin osmeh lici mi na cuveni smesak Orsona Velsa iz tog filma koji smo nekada mnogo voleli. Proricem mu novu blistavu karijeru. Jer ce se na nekoj slavi opet sresti dva prijatelja slavca-pravoslavca i utanaciti stvari.