Tok promena u Srbiji, snazno najavljen izborima 24. septembra, a jos snaznije masovnim demonstracijama 5. oktobra ima, svakako, i stihijskih elemenata; ali, stihijno i spontano u istoriji nikako nije isto sto i prirodna stihija. U ljudskim poslovima uvek ima vise prostora za uplitanje samih ljudi. Ocigledno je, na primer, na koje sve nacine pristalice starog rezima a protivnici demokratskih promena nastoje da sprece postovanje rezultata izbora, uspostavljanje demokratskih ustanova i dalji tok promena. Ocigledno je, takodje, kako se koristi nestasica struje i porast cena zivotnih namirnica za kompromitaciju dolazece nove vlasti i daljih promena.
Nije manje ocigledno i izvesno zaskakanje normalnog toka promena nametanjem izvesnih stavova kao prioriteta. Recimo, mada u krugovima opozicije vec poduze vremena postoji izvesni konsenzus da pitanje o eventualnoj obnovi monarhije treba postaviti tek kada se ukloni antidemokratski rezim i rese najpreci ekonomski i socijalni problemi – dakle, kada se otvori put ka ustavotvornoj skupstini – uzurbano se namece izjasnjavanje »za i protiv« kralja. Kao da je zaboravljeno da je na slican nacin, pozurivanjem obnove monarhije na talasima pokreta za promene 1996/97. godine, u stvari, ubrzan raspad tog pokreta. Ili, i laici a ne samo vernici vec dugo pokazuju spremnost da se uklone uzroci i posledice dugotrajne represije prema religiji i crkvi, ali to ne znaci da su svi spremni da se hitro i bez javne debate o tako vaznoj stvari uvede veronauka u skole i vrati sva imovina crkvi, kao da je to najpreci posao.
Bez javne debate o vaznim javnim poslovima tesko je i zamisliti, a kamoli ostvariti demokratske promene. Zaskakanje normalnog toka promena i javne debate o spornim stvarima ne obecava nista dobro, sem probitaka jednih koji uspeju da zaskoce one druge.