Poseta predsednika g. V. Kostunice Moskvi – za koju se kaze da je bila »sestocasovna« – objavila je dobre znake dugo cekanog izlaska u svet. O tome govore i izvestaji i sluzbena izjava nakon susreta sa V. Putinom i sveruskim patrijarhom g. Aleksijem. I odjednom, kada je to malo ko ocekivao, jedna karikatura na prvoj strani dnevnika Danas i neki komentari i u domacoj i u stranoj stampi kao da su razbudili stare demone. Iz komentara i novinskih izvestaja – ne samo u Crnoj Gori – provejavao je cak i neki strah. Najpre, mnogi su zbunjeni sastavom same te crkveno-drzavne delegacije kakva do sada nije vidjena. Mozda je to shvatljivo. Za nama je decenija jednog kleronacionalizma cije cemo posledice jos dugo osecati, a nije se uklonila ni fatalna senka »saveza« sa Rusijom i Belorusijom kojom su nas Milosevic i njegovi radikali–skutonose godinama plasili i pod cijim su se okriljem mnogi iz Crkve osecali ugodno. Naravno, svako dobronameran i normalan se raduje tome sto se crkva vodjena starim patrijarhom angazuje, ali se ocekivalo – i jos se ocekuje – i nesto drugo. Nema ni traga od pokajanja u onom delu episkopata koji je tokom decenije Miloseviceve diktature slavio Vozda i mesiju u njegovom liku. Nisu svi zaboravili – i nece skoro – one zanosne tropare koje je pojao Milosevicu g. mitropolit crnogorski koji je sada uz dr Kostunicu hodocastio u Moskvi.
Ovi komentari, koliko god bili neugodni, ipak zasluzuju da se progovori koja rec o nekim uvek otvorenim pitanjima.

Brzo se oglasila Biskupska konferencija SRJ koja je pozdravila promene, koja je pozvala papu da poseti Beograd. Ta bi poseta bila ne samo dogadjaj, vec i pravi podsticaj. »Za zaljenje je» – kaze se u saopstenju BK – »sto nije bilo moguce imati neko zajednicko slavlje sa sestrinskom pravoslavnom Crkvom povodom 2000. godisnjice hriscanstva«. Od otvaranja smo izgleda daleko. A ne znamo ni nakon ove posete da li su izgladjeni odnosi izmedju RPC i SPC jer ruski je patrijarh do poslednjeg dana stajao uz Milosevica dok je nas sa Crkvom stao na stranu naroda koji je srusio diktaturu. Ako je ovo neko hvatanje koraka sa mladom demokratijom, koje cini Crkva, to bi – i kao pretpostavka – bilo u znaku nade.