Sa odricanjem biraca od bivse vlasti na izborima od 24. septembra javilo se ocekivanje velikih politickih promena u srpskom drustvu. Ali, sudeci po najnovijim proslavama i ceremonijama, to ocekivanje nece biti tako lako ispunjeno. Rec je, naime, o povratku i ponovnom sahranjivanju velikog srpskog pesnika Jovana Ducica na rodnom tlu u Trebinju. Ono sto mediji o tome izvestavaju izaziva neprijatna secanja na pocetnu nacionalnu opijenost prethodnog perioda kao i na njegov ruzan i neslavan kraj.
Pesnik Nogo, jedan od glavnih ljudi za pracenje povratka Ducicevih posmrtnih ostataka u zemlju, pojavljuje se na televiziji opisujuci ekshumaciju i navodi da je telo pesnika bilo sasvim ocuvano, da su to netrulezne mosti, da on ne zeli da kaze da li je u pitanju svetac i da je to stvar odlucivanja u okviru crkve. Prilikom slusanja te izjave gledaoca podilazi jeza zbog prisecanja na prethodne netrulezne mosti, velikomucenika Lazara, kojeg je crkva nosila »svetom srpskom zemljom« u osvit rata sa nekad bratskim i prijateljskim susedima. U navodjenju detalja prilikom iskopavanja Ducicevog tela iz groba u Americi (ocuvani brkovi, knjiga na grudima, telo koje nije izgubilo na tezini i sl.), Nogo ostavlja veliki prostor za nagadjanja koja su i bez naknadne mitologizacije vrlo plodno tlo svakojakih predrasuda i praznoverja.
U drugom delu svoje izjave Nogo kaze da Ducic nikako nije bio svetac, on je i te kako imao grehova i da je to dobro, da tako treba, to je vrlo plodno za pesnicko nadahnuce itd. Govor o Ducicu kao smrtniku koji je gresniji od obicnog coveka, sasvim suprotan od govora o Ducicu kao svecu, isto tako moze da bude predmet nagadjanja. Moguce konotacije kao sto su »becar«, »bekrija«, »taj je znao zasto zivi«, »nista mu nije bilo strano«, narocito dobro se uklapaju u kontekst kafanske nazdravicarske mitologije u kojoj je centralna figura ukleti pesnik i neshvaceni genije koji je jedini upucen u tajnu i neotkrivenu sustinu stvari. To vrlo dobro poznato kolebanje izmedju nespojivih suprotnosti (bezgresni i nedodirljivi svetac ali i becar, bekrija, kafanski filozof) jedna je od bazicnih karakteristika populizma i ambivalentne svesti. Misticno spajanje ta dva idealtipa u mutni pojam barbarogenija omiljeno je mesto u mitologiji palanke i predstavlja jedan od osnovnih ideala vitalnosti zajednice.
A medijima, koji to nekriticki prenose, kao da nije bitna realnost (sta Ducic u stvari jeste i ko je on zaista bio) i umesto da se distanciraju od toga, ponasaju se kao pucka tribina iz Milosevicevog vremena.
Ali, ovde je mnogo vaznije pitanje zasto palanka ne igra na sigurnu kartu (Ducic kao svetacki simbol) i na direktnu vezu sa nebeskim Lazarom koja je daleko efektnija za stvaranje nacionalnog transa i kolektivne jednodusnosti. Sigurno zato sto joj novonastalo politicko stanje ne ide naruku i sto vidi da je policijska batina do pola slomljena a vodja u prilicno bednom stanju, ozbiljno nacet i uzdrman. I zato je, za razliku od ranijeg programa kruzenja mostiju velikomucenika Lazara, koji je bio u punom zamahu i pracen velikom pompom, program drugog kruga znatno kraci i skromniji, Beograd–Podgorica–Trebinje.

Sa Duciceve sahrane u Trebinju mediji prenose i govor jos jednog pesnika, uvazenog akademika Beckovica, koji se isto tako zagonetno izrazava. On kaze da se ispunjava Duciceva zelja da se »posle pedeset godina sahrani u oslobodjenoj otadzbini« i da je »srpski narod konacno dobio predsednika koji je krsten«. Otadzbina je oslobodjena, ali od koga? Od bivseg predsednika kojem je akademik verno sluzio redovno se pojavljujuci na svim rezimskim medijima sa svojim tiradama o narodu zrtvi i nepobedivom srpstvu. Sludjujuci jadni i unesreceni narod sa takvim i slicnim kolektivistickim glupostima on je u podeli posla pokrivao teren kulture dok je Miloseviceva pljackaska i zlocinacka ekipa pokrivala teren ekonomije. A javno isticanje toga da li je novi predsednik krsten ili ne, to je stvar elementarne politicke kulture, ako ne za populisticke govornike tipa Beckovica, onda svakako za medije koji bi trebalo da znaju da je veroispovest privatna stvar i koji sve problemi mogu nastati njenom zloupotrebom. Pesnik akademik koji na sva usta hvali »oslobodjenje otadzbine« bice jako iznenadjen kad shvati da to nije revitalizacija mitova i novo kruzenje mostiju srpskom zemljom vec nastajanje institucija elementarnih prava medju kojima je jedno od najvaznijih pravo pojedinca na slobodu od tlacenja kolektiviteta u koji se pomenuti gospodin stalno zaklinje. Bez mocne, neraskidive sprege policije, vojske, crkve i medija kao totalitarne vlasti koju je olicavao svemocni vodja, Beckovic, Nogo i slicni ce jos uvek moci da budu narod, ali ce njihov glas biti sve slabiji u moru razlicitih glasova koje vise niko ne moze da ucutka. Nece se vise, na njihovu veliku zalost, ziveti u zatvorenom svetu neproticanja vremena i vecnog kruzenja netruleznih mostiju. Dolazak zakona najavljuje kraj populizma, najplodnijeg tla na kojem buja totalitarno nasilje a ove narodne pesnike stavlja u folklor, u etnomuzej, na mesto koje im po prirodi stvari pripada.