Ivan Ruzicic

Uvod

Danas se u Srbiji kao merila ugrozenosti ljudskih prava i sloboda najvise pominju izuzetno represivni Zakon o univerzitetu i Zakon o informisanju iz 1998. godine. Ovi zakoni napadaju osnove liberalnog drustva, a to su sloboda stampe i sloboda i autonomija univerziteta. Pri svemu tome nekako u senci ostaje stanje u osnovnom i srednjem obrazovanju koje je vazna osnova jednog drustva. Kada se govori o stanju u ovoj oblasti, mora se znati da je isto ono sto je uradjeno univerzitetu zakonom iz 1998. uradjeno i srednjim i osnovnim skolama jos 1992. Upravo od tada pocinje nazadovanje skolstva u Srbiji koje se najocitije manifestuje u gotovo neprekidnim strajkovima u poslednjih 5–6 godina i u upadljivo losim rezultatima ucenika na prijemnim ispitima za upis u srednje skole sto je posebno doslo do izrazaja u junskom roku 2000. godine.
Situacija je alarmantna i trazi ozbiljnu analizu uzroka stanja u skolstvu Srbije, jer obrazovanje je dugo bilo ponos ove zemlje. Nazalost, danas je situacija takva da se sve svelo samo na formu, a od stvarnog obrazovanja i od osnovnih funkcija skole gotovo nijedna se ne ostvaruje na pravi nacin.
U javnosti su, takodje, prisutne i mnoge predrasude u odnosu na celokupan sistem obrazovanja. Jedna od njih je da mi imamo visak skolovanih i obrazovanih ljudi, sto se potkrepljuje izvodima sa biroa za zaposljavanje gde ima prilican broj lica sa visom i visokom strucnom spremom i uopste po broju nezaposlenih gde smo na vrhu svetskih lista. Upravo takva slika o nasem stvarnom stanju govori nesto sasvim drugo.
Kada bi profesori u skolama radili u odeljenjima koja bi imala od 20 do 24 ucenika, a ne 40 i vise, lako se moze izracunati koliko bi ucitelja, nastavnika i profesora bilo jos potrebno ovom drustvu. Ili, kada bi lekari pregledali dnevno 6–8 pacijenata, a ne da imaju obavezu da prime i pregledaju sve pacijente, koliko bi lekara jos bilo potrebno i kakve bi tada njihove usluge bile. Ako bi privreda radila kapacitetom od pre desetak i vise godina, nijedan inzenjer, pravnik, ekonomista ili majstor bilo kog profila ne bi bio nezaposlen. U ovom trenutku sve to izgleda kao lep san koji je neostvariv. Ali, surova stvarnost u kojoj ucitelji i profesori samo cuvaju decu u skoli razmisljajuci kako ce da prehrane svoju porodicu, u kojoj lekari, inzenjeri i vrhunski strucnjaci »diluju« devize ili prodaju benzin na ulici da bi preziveli, navodi nas da verujemo da ce se to promeniti, jer dok ne pocnemo da ostvarujemo onaj san o normalnom zivotu, mi i nismo drustvo organizovanih i slobodnih individua, vec samo bica koja se bore za zivot. Kad je borba za zivot u pitanju, onda tu statisticki podaci nista ne znace, pa i podatak koji govori da u Srbiji ima visak obrazovanih ljudi postaje ironican. Ako se sve to ima u vidu, postavlja se pitanje posle ovakve osnovne i srednje skole kakve cemo lekare, inzenjere, majstore i profesore imati za 10 do 20 godina?
Vremenski period koji ovde analiziram, a u kojem je doslo do propasti skolstva u Srbiji, relativno je kratak i ako se brzo krene sa promenama u ovoj oblasti stanje bi se moglo popraviti za narednih 7–8 godina. U protivnom, ako se ovakvo stanje nastavi jos neku godinu, period oporavka srpske prosvete bice znatno duzi, a posledice svega toga bice katastrofalne i po drustvo, i po naciju, i po drzavu. U ovom ogledu cu pokusati da ukazem na osnovne uzroke teskog stanja u srpskoj prosveti, sa posebnim osvrtom na sindikalnu borbu prosvetnih radnika da takvu situaciju promene.

Zakon o srednjoj skoli i njegove posledice

Zakon o srednjoj i osnovnoj skoli iz 1992. godine uveo je nekoliko vaznih novina kojima je prakticno zapoceo sunovrat srpske prosvete.
U prethodnom periodu finansiranje prosvete bilo je prepusteno lokalnim samoupravama, pa se u praksi desavalo da plate zaposlenih u prosveti variraju zavisno od mogucnosti i stepena razvijenosti opstina. Pod parolom da je to neopravdano i da svi zaposleni sa istom kvalifikacionom strukturom treba da imaju istu platu, najpre je centralizovano finansiranje obrazovanja. Tako je prosveta presla na budzet Republike a zaposleni u njoj su postali cinovnici drzave. Vrlo brzo se pokazalo da je to bio samo nacin da se budzetska izdvajanja za prosvetu smanjuju i da se politicka parola o »besplatnom skolstvu« realizuje besplatnim radom zaposlenih u prosveti. Prvi pokusaji zaposlenih da ukazu na neodrzivost takvog stanja »branjeni« su stavom da »vanprivreda« mora da deli sudbinu »privrede« koja je u krizi. Ovakva pseudomarksisticka terminologija jos uvek je prisutna kod mnogih, bez obzira da li se radi o »strucnjacima« ili laicima, i predstavlja ozbiljnu prepreku u razumevanju ove situacije u kojoj se kao drustvo i drzava nalazimo poslednjih godina.
Podela na privredu i vanprivredu, tj. nekakav »pravi rad« i onaj koji to nije, jedna je neprirodna podela koja upravo vodi civilizacijskoj dekadenciji drustva koje takvu podelu prihvata. Jedini pravi kriterijum nekog rada jeste da li je on potreban ili nije. Svako drustvo kojem vanprivreda i intelektualni rad nisu potrebni treba to javno da odredi, a ne da se zaklinje u vrednosti prosvecivanja, a citavu oblast da svede na nivo da zidar zaradi profesorsku platu za dva dana rada.
To su bile posledice centralizovanog obrazovanja koje se odnose na materijalno stanje zaposlenih. Od uvodjenja ovog zakona, materijalni polozaj prosvete je sve gori i dosao je do nivoa da je vec nekoliko godina plata ucitelja i profesora redovno ispod prosecne plate u Srbiji. Posebna prica su zloupotrebe Vlade u vezi sa obavezama poslodavca kada su u pitanju isplate toplih obroka, regresa za godisnji odmor ili jubilarne nagrade.
Medjutim, materijalni polozaj zaposlenih u prosveti je samo »vrh ledenog brega«. Ovaj zakon stvorio je jos citav niz problema i apsurda koji imaju katastrofalne posledice.

Nastavnicko vece – Skolski odbor

Prethodnim zakonskim resenjima iz vremena samoupravljanja, kljucnu ulogu u radu skole, pored direktora skole i radnickih saveta, imalo je nastavnicko vece koje su cinili svi koji ucestvuju u izvodjenju nastavnog procesa u skoli. Radnicki savet je biran iz redova svih zaposlenih pa se moglo desiti da neko sa nizom strucnom spremom ima veci uticaj u donosenju odluka vezanih za probleme struke od nekog sa visokom strucnom spremom ili da odlucuje o necemu o cemu nema znanje. Da bi se to otklonilo ukinuti su samoupravljanje i radnicki saveti, a uvedeni su skolski odbori.
Sta je, u stvari, time uradjeno, bice jasnije kad se vidi kako se formiraju ti odbori i sta je njihova uloga.
Skolski odbor cini obicno deset clanova, od kojih su zaposleni iz skole uvek u manjini (u praksi najvise tri), a ostali su izvan skole (predstavnici poslodavca). Ti »predstavnici poslodavca«, tj. Vlade, iz redova su gradjana, ali su po pravilu clanovi SPS-a ili JUL-a koji najcesce nemaju nikakve veze sa prosvetom. Njihova uloga nije sasvim jasna. U praksi oni donose formalne odluke o godisnjem planu rada skole, odlucuju o prijemu radnika, koriste svaku priliku da ospore odluke nastavnickog veca, predlazu kandidata za direktora skole od lica koja se jave na konkurs... Uglavnom, skolski odbor je iznad nastavnickog veca, cime se uloga nastavnika svodi na cinovnika koji treba da odrzi odredjen broj casova, da odradi odredjen broj »lekcija« i da dâ odredjen broj ocena. Rec i gest nastavnika izvan ucionice nemaju vise nikakvu tezinu, tako da je on bukvalno zatvoren u ucionicu sa ucenicima koji postaju objekti njegovih »strogo« odredjenih zadataka. Takav nastavnik i takva skola su sve vise predmet kritike i negodovanja ucenika i izvor sve vecih problema u samim skolama. Doduse, ukidanjem skolskih odbora problemi ove vrste ne bi automatski nestali. Njihovo postojanje ima smisla samo kao prisustvo ljudi sa strane koji nadgledaju rad jedne ustanove i cine je otvorenom za javnost i koji bi bili u manjini u odnosu na ljude iz skole, a ne nikako nekakvi »vrhovni arbitri« o stvarima o kojima nemaju dovoljno znanja.

Izbor direktora skole

Po ranijim zakonskim resenjima iz vremena samoupravljanja, izbor direktora skole vrsen je na osnovu odluke i glasova svih zaposlenih u skoli. U praksi, za direktora skole birani su najbolji nastavnici i najcenjeniji clanovi kolektiva.
Uvodjenjem skolskih odbora i ukidanjem samoupravljanja, na konkurs za direktora skole mogu se javiti svi koji ispunjavaju zakonske uslove. Konkurs raspisuje skolski odbor i istovremeno on formira konkursnu komisiju koju cine uglavnom clanovi kolektiva koji su clanovi skolskog odbora. Zadatak ove komisije je da po isteku roka za prijavljivanje utvrdi da li svi kandidati ispunjavaju zakonske uslove. Kada se to utvrdi, sav dalji posao preuzima skolski odbor. On predlaze svog kandidata ministru prosvete koji imenuje direktora skole. Odluka i predlog skolskog odbora za ministra prosvete ne znace nista, jer u praksi se cesto desava da on predlog skolskog odbora ne prihvata. To svedoci da postoje neke »kadrovske kuhinje« i neki »tajni kanali« koji »savetuju« ministra koga ce imenovati za direktora skole. Vec je javna tajna da su ministrovi partijski drugovi ili koalicioni partneri, a u mnogim gradovima znaju se imena tih »mocnika« koji cak sebe negde nazivaju »selektori direktora«. U praksi se desava da direktor nije vise najbolji i najcenjeniji clan kolektiva, vec sasvim suprotno, covek koji svojim partijskim vezama potvrdjuje svoju podobnost i strucnost. Takodje, cesto se desava da se takav kadar ne moze naci u kolektivu pa se mimo volje kolektiva postavljaju za direktore skola ljudi sa strane, sto je poslednjih godina u nekoliko gradova u Srbiji dovelo do strajkova zaposlenih.
Ono sto se pokazuje u ovakvom nacinu izbora direktora skola jeste uloga clanova skolskog odbora koji javno i otvoreno pristaju na ulogu kakvu imaju. Poseban paradoks je ministar prosvete koji imenuje 1618 direktora skola preko 16 000 clanova skolskih odbora u skolama u Srbiji, a da je retko koga od njih sreo bar jednom u zivotu, a kamoli da zna nesto o njihovim strucnim kvalitetima.
Najvaznije u svemu tome je, ipak, da su zaposleni iskljuceni iz citavog procesa i da je ukinuto samoupravljanje. Na sve primedbe zaposlenih da i oni zele da se pitaju ko ce im biti direktor, oni koji su se do juce kleli u samoupravljanje kazu da to ne moze i da ono vise ne postoji. Sta je, u stvari, uradjeno?
Samoupravljanje je imalo i svojih dobrih strana. Ono je zamisljeno sa ciljem da se zaposleni aktivno ukljuce u proces rada i da svojim sugestijama i idejama unapredjuju taj proces. Doduse, u praksi se cesto desavalo da je to nemoguce uraditi jer nestrucni vladaju nad strucnima. Upravo uvodjenjem skolskih odbora dobra strana samoupravljanja je ukinuta, a zadrzana je ona negativna u jos drasticnijem obliku.
Iz svega toga lako se moze zakljuciti gde su osnovni uzroci problema i slabosti u srpskoj prosveti.

Ostale posledice centralizovanja obrazovanja

Zakon o osnovnoj i srednjoj skoli iz 1992. godine u clanu 105 predvidja da Ministarstvo prosvete obezbedjuje sredstva skolama za plate, naknade i druga primanja sa posebnog racuna koja se izdvajaju iz budzeta Republike Srbije. O tom centralizovanju finansiranja obrazovanja vec je bilo reci. Ali, u istom ovom clanu se predvidja da »opstina, odnosno grad Beograd, obezbedjuje sredstva za investicije, investiciono i tekuce odrzavanje, materijalne troskove... za strucno usavrsavanje nastavnika, strucnih saradnika i vaspitaca«. Ovim je predvidjeno da ulogu u obezbedjivanju sredstava za funkcionisanje skola imaju, pored Vlade Republike Srbije, i opstine. Medjutim, status poslodavca i osnivaca skole ima iskljucivo Vlada Republike Srbije, tj. Ministarstvo prosvete. Kada je Zakon o srednjoj i osnovnoj skoli donet ocito da oni koji su ga pisali i usvajali nisu ni sanjali da ce od 1996. godine u cetrdesetak opstina u Srbiji na vlasti biti neko izvan SPS-a ili njima slepo privrzenih partija. Danas u praksi lokalne samouprave imaju svoje obaveze u finansiranju prosvete, koje nisu zanemarljive, ali uopste nemaju pravo na bar jednog clana skolskog odbora, cime bi bar pratile kako se vrsi utrosak sredstava za investicije i investiciono odrzavanje sto je jedna od uloga skolskog odbora (clan 90). Tako se cesto desava, pogotovo tamo gde postoji razlika u politickoj pripadnosti izmedju republicke i opstinske vlasti, da se oni medjusobno prepucavaju ko nije ispunio obaveze prema prosveti i prosvetnim radnicima, a u svemu tome trpe najvise sami zaposleni i samo obrazovanje.
Najnoviji primer te zbrke nadleznosti i prevelike brige za prosvetu je situacija oko isplate toplog obroka prosvetnim radnicima za 2000. godinu. Mozda ovo pitanje i ne bi zavredjivalo posebnu paznju da ta isplata toplog obroka za zaposlene u prosveti nije veoma vazna. Na primer, za pomocno osoblje u skolama topli obrok je veci od jednog dela plate. Na jednom mestu Hegel kaze da »ono cime se covek zadovoljava pokazuje koliko je on pao«.
Dakle, nekim uredbama i Zakonom o budzetu iz januara 2000. godine nadleznost oko isplate toplog obroka za zaposlene u prosveti prebacena je na opstine. Posto su opstine svoje budzete usvojile bez te stavke do kraja decembra 1999. godine, jednostavno ne prihvataju tu obavezu, jer nemaju para za to. U citavom sporu stradaju zaposleni u prosveti kojima se elementarno pravo iz radnog odnosa zakida tako da ce mnogi docekati pocetak nove skolske 2000/2001. bez resenja tog pitanja. Ne znam da li je sve ovo slucajno, ali kao da neko zeli da se zaposleni u prosveti zamajavaju oko borbe za isplatu toplog obroka da ne bi ponovo, po ko zna koji put, postavili sustinsko pitanje o tome da li je poslodavac u stanju da obezbedi normalno funkcionisanje skola ili nije. Sve se odvija po vec vidjenom scenariju u Srbiji. Onaj isti koji ti stvori problem, on ga posle i resava i zato treba da ga slavimo i da mu se zahvaljujemo!
U svim ovim negativnim posledicama centralizovanja obrazovanja jasno se pokazuje zelja Vlade da vlada obrazovanjem, a ne da ga sto bolje i racionalnije organizuje. Ministarstvo prosvete zeli poslusne direktore, ovi zele poslusne nastavnike, a veliko je pitanje da li ce ovi odoleti da ne pozele poslusne ucenike. Onaj koji ne gaji i ne podstice individuu i ne razvija njen stav, koji stvara Prometeje, da li ce moci da stvori novog Teslu ili Andrica, i uopste kakve ce ljude stvarati za neka buduca vremena?

Sindikalna borba prosvetnih radnika

Zacetke prave sindikalne borbe u Srbiji pratimo pocetkom devedesetih godina. U tom smislu, sa ozvanicenjem politickog pluralizma u Srbiji, pratimo nastanak mnostva politickih partija koje vrlo cesto stvaraju i podsticu upravo oni koji su na vlasti. Sa sindikatima nije tako. Stari socijalisticki koncept sindikata tesko i sporo se urusavao, a onima koji su bili na vlasti ne pada na pamet da ga dovode u pitanje. Sindikat je bio zamisljen kao ukras u drustvenom zivotu i kao privezak partije na vlasti koji samo povremeno deli radnicima ulje, secer, brasno... Takav sindikat nije ni zasluzivao da se tako zove, ali 50 godina je takav bio i sluzio je pojedincima da napreduju na drustvenoj lestvici. Od borbe za prava radnika nije bilo nista. Problemi su poceli onog trenutka kad je nastala potreba za sindikatom koji ce se boriti za zakonska prava zaposlenih, koja su ukidana i postepeno suspendovana. Sve to je bilo praceno sunovratom materijalnog polozaja radnika, a stari sindikat je to samo posmatrao. Kao takav, gubio je smisao svog postojanja i poceo polako sam da se urusava. Postao je jos jedan apsurd ovog sistema, jos jedan contradictio in adjecto, Vladin sindikat, sto je u normalnom svetu nezamislivo, jer su tamo tri najvaznija nezavisna i suprotstavljena cinioca Vlada, preduzeca i sindikati.
Upravo, prve nezavisne sindikate poceli su da stvaraju oni koji su shvatili da je uloga sindikata da se bori za prava i status zaposlenih, cime se sindikat stavlja, po definiciji, naspram poslodavca koji zeli da ta prava uskrati i uzurpira. Tema ovog rada nije sindikalni pokret u Srbiji krajem XX veka, ali se moze napomenuti da je, sto se preduzeca tice, sve to u zacetku i dosta otezano stanjem u kojem se privreda nalazi. Ne moze se govoriti o sindikalnoj borbi kad radnici i ne rade i vise ih je van fabrika nego u njima. Ni situacija kod onih koji zavise od drzavnog budzeta nije najsjajnija. Takozvani nezavisni sindikati u policiji, sudstvu i zdravstvu gotovo da ne postoje. Jedina oblast u kojoj se u punom smislu moze govoriti o pravim, nezavisnim sindikatima je prosveta. To su jedini sindikati koji bar pokusavaju da ispune svoj smisao i zato su i jedina svetla tacka na sindikalnoj sceni Srbije i zasluzuju da se o njima posebno govori.

Pocetak nezavisnih prosvetnih sindikata u Srbiji

Prvi korak u stvaranju nezavisnih sindikata u prosveti cinili su oni pojedinci koji su se samostalno isclanjivali iz drzavnog sindikata, cime su zeleli da ne izdvajaju bilo kakvu clanarinu za takav sindikat i da ih automatski po zaposlenju uclanjuju u jedini postojeci sindikat.
U onim skolama i sredinama gde je bilo vise takvih pojedinaca vec pocetkom 90-ih godina poceli su da nastaju prvi registrovani nezavisni sindikati. Doduse, tokom 1994. i 1995. javljaju se pojedinci i skole koji u okvirima drzavnog sindikata pocinju pravu sindikalnu borbu. Ta borba se svodila na primenu zakonskog strajka u kojem casovi traju 30 minuta. Takav vid borbe je u samom pocetku primenjivan u samo par skola koje su po nekoliko meseci radile tako. Tokom proleca 1996. desilo se po prvi put da su neke skole potpuno obustavile nastavu u trajanju od pet nastavnih dana. Medjutim, sve su to pojedinacni pokusaji koji su imali efekte samo u lokalnim okvirima. Te 1996, pored UGS »Nezavisnost« koji je imao svoje clanstvo u nekim skolama u Srbiji, jedini registrovani nezavisni sindikat u prosveti Srbije bio je Samostalni sindikat radnika u obrazovanju A. P. Vojvodine, koji je osnovan 1991. godine. Ovaj sindikat je, zbog toga sto je u medjuvremenu »drzavni« sindikat sebe nazvao Samostalni sindikat, promenio ime i registrovan je 15. februara 1996. kao Sindikat prosvetnih radnika Vojvodine sa sedistem u Novom Sadu.
Prekretnica u stvaranju nezavisnih sindikata u prosveti Srbije bio je veliki strajk februara 1997. Sve do tada prosvetni radnici su verovali da se drzavni sindikat bori za njihove interese. On je imao potpunu prevlast u kanalisanju opravdanog nezadovoljstva prosvetnih radnika u Srbiji svih prethodnih godina, a i te zime 1997.
Pripreme i nagovestaji strajka sa potpunom obustavom rada obavljeni su tokom decembra 1996. i pocetak strajka je najavljen za 28. januar naredne godine. Izvrsni odbor Sindikata prosvetnih radnika Vojvodine prvi je u Srbiji, jos 10. januara 1997, doneo je odluku o stupanju u strajk sa potpunom obustavom rada pocetkom drugog polugodista. U strajk su prve stupile osnovne i srednje skole u Somboru i okolini vec 15. januara 1997. U naredne dve nedelje strajk se sirio u Vojvodini, Beogradu i jednom broju skola u ostalim gradovima Srbije.
U Beogradu je 31. 01. 1997. u Domu sindikata odrzan skup predstavnika skola iz citave Srbije. Uprkos pokusajima predstavnika drzavnog sindikata da se strajk ukoci i zaustavi, taj skup je doneo odluku o generalnom strajku. Posle toga u strajk je uslo skoro 1000 skola u Srbiji.
To sto se desavalo u Srbiji narednih pet nedelja, sve do 5. 03. 1997. kada su donete odluke o pocetku nastave i prekidu strajka, moze se s pravom uzeti kao pocetak prave sindikalne borbe u Srbiji. Ono sto je karakteristicno za ovaj strajk jeste da je on u potpunosti izveden u organizaciji i logistici drzavnog sindikata. U stvari, on je i za rukovodstvo tog sindikata bio veliko iznenadjenje. O tome svedoce uporni pokusaji lidera sindikata da sa Vladom potpisu bilo kakav sporazum kojim bi okoncali strajk. U akciju gusenja ukljuceni su, pored »lidera« sindikata, i drzavni mediji i direktori skola. Nezadovoljstvo prosvetnih radnika »drzavnim« sindikatom bilo je ogromno. Uzgred receno, strajk je okoncan povecanjem plata za nekih 30%, odnosno u prolece 1997. profesor u Srbiji je imao platu oko 400 DEM. Ovaj podatak je zanimljiv, jer su kasnija dogadjanja pokazala da sto je plata bila manja spremnost prosvetnih radnika da se bore za svoj polozaj bila je takodje sve manja.

Stvaranje Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije   Ogromno nezadovoljstvo prosvetnih radnika Samostalnim ili drzavnim sindikatom dostiglo je vrhunac u odlukama da citave sredine kolektivno istupe iz tog sindikata i pocnu osnivanje zasebnih sindikalnih organizacija, uglavnom na gradskom nivou. Tako, tokom proleca 1997, pored vec postojeceg SPRV, u Srbiji nastaju jaki i dobro organizovani sindikati u Pancevu, Kovinu, Cacku i Beogradu.
Ono sto je vazno istaci jeste da su ovi sindikati nastali »odozdo«, tj. iz baze. Naime, najpre se u jednoj skoli izvrsi potpisivanje pristupnica novom sindikatu, pa se na osnovu usvojenih statuta i registracija osniva sindikalna organizacija koja ima svoj poseban racun na koji se izdvaja clanarina kojom se finansira rad sindikalne organizacije. Svaki clan pristupa sindikatu dobrovoljno, a ne kolektivno i automatski kako je to uradjeno u starom sindikatu. Kada se formiraju sindikalne organizacije u skolama, njihovim udruzivanjem stvara se sindikalna organizacija na gradskom nivou koja se takodje registruje i ima svoj statut.
Tokom 1997. i 1998. godine uspostavljaju se kontakti izmedju ovih sindikata sa ciljem da se oni povezu i bolje organizuju radi ostvarivanja svojih osnovnih ciljeva. S obzirom da je prosveta u Srbiji centralizovana, jedini nacin suprotstavljanja poslodavcu je jak pritisak iz nekoliko centara, ali je neophodno da akcije tih sindikata nekako budu uskladjene. Postalo je jasno da se mora stvoriti jedan jak sindikat koji ce objediniti akcije onih sindikalnih organizacija koje su najbolje organizovane i spremne za borbu.
Takva inicijativa za ujedinjenje nezavisnih prosvetnih sindikata u Uniju potekla je februara 1999. od Foruma beogradskih gimnazija i Sindikata prosvetnih radnika Vojvodine. Ovaj predlog je naisao na opste prihvatanje, ali je samo formiranje Unije moralo biti odlozeno zbog poznatih prilika u zemlji u prolece 1999. Odmah po okoncanju bombardovanja, vec 25. 06. 1999, osnovana je u Beogradu Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije. Osnivaci Unije su Sindikat prosvetnih radnika Vojvodine, Forum beogradskih gimnazija, Forum beogradskih osnovnih skola, Forum srednjih strucnih skola Beograda, Asocijacija prosvetnih radnika opstine Pancevo i Sindikat obrazovanja Cacka. Sediste Unije je u Beogradu, a prvi predsednik Unije je Radovan Pavlovic, profesor iz Vrsca. Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije je upisana u Registar sindikalnih organizacija za rad, boracka i socijalna pitanja jula 1999.

UGS »Nezavisnost«   Ujedinjeni granski sindikati »Nezavisnost« su prvi nezavisni sindikati u Srbiji u periodu posle Drugog svetskog rata. Osnovani su 1991. godine kao nevladina, interesna organizacija zaposlenih, koja stiti njihova prava i interese.
Clanstvo u UGS »Nezavisnost« je dobrovoljno i ostvaruje se potpisivanjem pristupnice. Osnovni ciljevi ovog sindikata su zastita ljudskih i sindikalnih prava i borba da sindikati u Srbiji zauzimaju mesto i ulogu koju imaju u svim zemljama visestranacke parlamentarne demokratije i trzisne privrede.
Osnovu organizacije UGS »Nezavisnost« cine granski sindikati kojih, za sada, ima 13. Granski sindikati su osnovani u metalskoj industriji, prosveti, ugostiteljstvu, gradjevinarstvu, trgovini, u javnim komunalnim preduzecima, hemijskoj industriji, zdravstvu, kulturi, poljoprivredi, u medijima i kod penzionera i autoprevoznika. Svi oni postoje na nivou Srbije i svoj rad ostvaruju preko 12 regionalnih poverenistava u svim vecim gradovima Srbije, dok je sediste sindikata u Beogradu.
UGS »Nezavisnost« ima organizovanu sluzbu pravne zastite koja besplatno stiti i zastupa clanove sindikata u svim situacijama kada su njihova radna i sindikalna prava ugrozena. Pravna sluzba je organizovana u Beogradu i u svim regionalnim poverenistvima u Srbiji.
U okviru UGS »Nezavisnost« deluje i Centar za obrazovanje i istrazivanje koji se bavi obrazovanjem clanova sindikata za sindikalne aktivnosti kroz predavanja, tribine, seminare i sindikalnu skolu koja je osnovana 1993. godine. Centar ima i svoju izdavacku delatnost kojom se takodje ostvaruju njegove osnovne funkcije.
UGS »Nezavisnost« ima i svoj list Nezavisnost koji je pokrenut 1993. i izlazio je sve do 1998. godine. Od januara 2000. izlazi bilten Nezavisnost dva puta mesecno u tirazu od 5000 primeraka.
Glavni izvor finansiranja u UGS »Nezavisnost« je clanarina. Takodje, sindikat ima i strajkacki fond i fond solidarnosti.
UGS »Nezavisnost« ostvaruje saradnju sa drugim nezavisnim sindikatima i nevladinim organizacijama u Srbiji. Inace, on je punopravni clan Medjunarodne konfederacije slobodnih sindikata (MKSS) i clan evropskog sindikalnog foruma u sastavu Evropske konfederacije sindikata (EKS).

Sindikalna scena u prosveti Srbije u ovom trenutku

U ovom trenutku u Srbiji ima 1618 osnovnih i srednjih skola. U njima je zaposleno nesto preko 93 000 radnika. Sto se tice sindikalne aktivnosti i pripadnosti, situacija je otprilike sledeca. Ovi podaci nisu zvanicni, jer je gotovo nemoguce do njih doci, ali se mogu pretpostaviti na osnovu sindikalnih akcija koje su sprovedene tokom prethodne dve skolske godine.
Negde oko 700 skola u Srbiji, uglavnom sa manjim brojem zaposlenih i ucenika, ne uzima ucesca ni u kakvim sindikalnim akcijama. To se moze zakljuciti iz toga sto ni prilikom poslednje zajednicke akcije svih regionalnih sindikata u Srbiji iz februara i marta 2000. one nisu bile ukljucene ni u zakonski strajk. Najverovatnije, u ovim skolama i ne postoje sindikalne organizacije i one su uglavnom ili pasivni clanovi drzavnog sindikata (placaju samo clanarinu) ili su se jednostavno isclanili iz sindikata, a neorganizovani su da stvaraju nove sindikalne organizacije.
Ostalih oko 900 skola uglavnom je rasporedjeno u Sindikat obrazovanja Srbije i u dva nezavisna sindikata: Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije i UGS »Nezavisnost«. Ovde treba dodati da od ovih oko 900 skola sigurno ima jedan broj onih koje su napustile drzavni sindikat i u postupku su stvaranja svojih nezavisnih granskih sindikata i tek treba da procene kome ce se prikljuciti radi efikasnije sindikalne borbe. Primer za to su Uzice, Kragujevac, Nis, Valjevo, Sabac.

Problem mnostva sindikata

Analiza sindikalne situacije u srpskoj prosveti pokazuje da postoje tri sindikata. U javnosti i medju samim prosvetnim radnicima postavlja se pitanje da li je to dobro i da li tako podeljeni sindikati mogu postici ozbiljne rezultate. Na neki nacin prisutan je strah od pluralizma i neki bi voleli da postoji i dalje samo jedan sindikat.
Ocito je da se radi o pogresnom pristupu citavom problemu. Mnostvo sindikata, koji su svaki za sebe dobro organizovani i spremni za akcije, predstavlja veliku snagu u svakoj sindikalnoj borbi. Vise jakih sindikata znaci puno ljudi koji su ukljuceni na bilo koji nacin u akciju, cime se rad sindikata obogacuje novim idejama i iskustvima iz razlicitih sredina. Strah od pluralizma je na neki nacin razumljiv u drustvu u kojem se vec decenijama govorilo da postoji samo »jedan put kojim se moze ici« i kome se cak »kunemo« da sa njega necemo skrenuti. Tamo gde postoji samo jedan put i jedno misljenje, u stvari, nema ni puta ni bilo kakvog misljenja i tu se vrlo brzo zavrsava u ambisu i bezumlju.
U tom smislu, mnostvo sindikata ne treba dozivljavati kao raskol. Naprotiv, pravo pitanje nije zasto toliko sindikata, vec koji se od tih sindikata bore za interese zaposlenih, a koji to ne rade ili ne zele da rade. Jedini nacin da se to utvrdi su sindikalne akcije u kojima se tacno vidi koji su sindikati pravi a koji nisu. Prilikom poslednjeg velikog strajka u februaru i martu 2000. godine svu ozbiljnost su pokazali Unija SPRS i Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine koji su nastojali da sto vise omasove strajk (tokom leta 2000. godine Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Vojvodine je kompletno pristupio UGS »Nezavisnost«). S druge strane, drzavni sindikat nije uopste ni pomisljao da donese sopstvenu odluku o potpunoj obustavi rada, vec je cak oko sto svojih skola koje su imale takve odluke sprecio da to ucine. U trenutku kada su nezavisni sindikati doneli odluku o generalnom strajku, lideri drzavnog sindikata su vise plasili clanstvo onim sto se moze desiti ako to ucine nego sto su ih hrabrili u tome. Tako je taj sindikat sasvim svesno radio posao Vlade.
Problem sindikalne borbe prosvetnih radnika u Srbiji nije u mnostvu sindikata, vec u tome sto se tesko postize akciono jedinstvo. Naime, radi se o tome da se skole nalaze na razlicitom nivou organizovanosti. Na dnu lestvice su oni koji su nezadovoljni svojim statusom ali su potpuno pasivni da bilo sta ucine, zatim oni koji se tek »tehnicki« pripremaju za borbu osnivanjem nezavisnih sindikata, a potom oni koji su dobro organizovani ali se zadovoljavaju zakonskim strajkom, tj. radom od 30 minuta. Na vrhu su one sredine i one skole koje su shvatile da samo generalni strajk i potpuna obustava rada mogu naterati Vladu da ozbiljno pristupi problemu prosvete.
Ako se ima u vidu da je sindikalna borba prosvetnih radnika u Srbiji zapocela pre 4–5 godina, sasvim je razumljiva ova situacija i moze se reci da je ona cak i dobra. Sindikatima u zemljama sa razvijenom trzisnom privredom trebale su decenije da postignu akciono jedinstvo kojim ce biti prihvaceni kao ravnopravan partner poslodavcu. Ovde se pokazuje Blohova misao da »nuzda (muka) uci misliti«. Na nasem primeru to znaci da cemo taj put postizanja akcionog jedinstva proci mnogo brze nego sto je to bio slucaj u istoriji sindikalne borbe u svetu.

Sindikati i politicke partije

Veoma vazno pitanje za sindikate je njihov odnos prema politickim partijama. Po definiciji, politicke partije se bore za vlast i u tom smislu one su ili na vlasti ili u opoziciji. Sindikati nisu politicke partije i oni nemaju za svoj cilj borbu za vlast. Njihov cilj je zastita prava zaposlenih, a to se regulise zakonima koje usvajaju upravo predstavnici politickih partija. U tom smislu, sindikat je samo jedna poluga liberalnog drustva kojom se ogranicava moc drzave u odnosu na prava njenih gradjana. Samim tim, po svojoj sustini, sindikat je suprotstavljen poslodavcu, tj. onima koji regulisu zakonske okvire prava i obaveza koje proizlaze iz radnog odnosa. Ono sto se mora imati u vidu jeste cinjenica da smo ziveli u sistemu u kojem je glavna pravna kategorija bila »pravo radnika«, dok su prava coveka i gradjanina zastupljena samo deklarativno. Danas, kada je drzava prigrabila sebi sva javna preduzeca i ustanove i dala direktorima tih preduzeca ogromna ovlascenja, vise od tog prava radnika nema nista, a od postovanja elementarnih ljudskih prava smo daleko.
U tom smislu, u drustvima koja ne postuju osnovna ljudska prava i stalno ih ogranicavaju, sindikat se bori i za to da zaposleni imaju garantovana osnovna ljudska i gradjanska prava, bez kojih je iluzorno govoriti o pravima radnika.
Na toj osnovi sindikat moze traziti prirodne saveznike i u politickim partijama i od takve saradnje ne treba bezati. Medjutim, sindikat stalno treba da zadrzi svoju nezavisnu poziciju, jer ako se sustinske razlike izmedju partije i sindikata izbrisu, one uvek idu na stetu sindikata koji vise nije akter drustvenog zivota, vec samo privezak partije cime gubi smisao svog postojanja. Za razliku od partija koje su u normalnim zemljama cas na vlasti cas u opoziciji, sudbina sindikata je da je uvek u opoziciji.
Danasnja situacija u Srbiji je po tom pitanju vrlo cudna i jedinstvena u svetu. Vlada i ministar prosvete dele javno sindikate na »njihov« i opozicione, cime se cak i ne zeli prikriti cinjenica da oni potpuno kontrolisu lidere tzv. Samostalnog sindikata. Ono sto je najcudnije jeste cinjenica da oni to smatraju za potpuno normalno. Ono sto ljudi iz Samostalnog sindikata treba da objasne jeste zasto taj svoj »dobar« polozaj u Vladi ne iskoriste za poboljsanje opsteg polozaja prosvete u Srbiji i zasto nam je od te »dobre« saradnje drzavnog sindikata i Vlade sve gore.
Posebna osobenost situacije u Srbiji je, za razliku od situacije u normalnim zemljama, da partije levice uopste ne podrzavaju sindikalnu borbu, vec su njihovi eksponenti najzesci kriticari strajkova i borbe za prava radnika. Ili je ceo svet poludeo ili nase partije levice nemaju nista zajednicko s levicom.

Uslovi za rad nezavisnih sindikata

U sadasnjim uslovima izuzetno je otezan rad nezavisnih sindikata. Teskoce dolaze iz razlicitih pravaca. Pre svega, nepostojanjem osnovne infrastrukture (prostorija i neophodnih tehnickih sredstava), pritiscima i samovoljom rukovodstava skola pri osnivanju sindikata i politikom Vlade koja ne priznaje nezavisne sindikate kao partnere u pregovarackom procesu. Zbog svega toga, uporedo sa borbom za status svoje struke i uopste znanja u Srbiji, nezavisni sindikati vode borbu i za svoja osnovna sindikalna prava. Zanimljivo je da su odredjeni uslovi za rad sindikata garantovani Posebnim kolektivnim ugovorom za srednje i osnovne skole, ali vrlo cesto su u praksi ta dokumenta nedostupna sindikatima. Kada bi se pravila anketa, pokazalo bi se da mozda svih 90% sindikalnih poverenika u Srbiji, bez obzira kojem sindikatu pripadaju, nikad nisu ni videli taj dokument. U tom smislu, osnovni uslov bilo kakvog sindikalnog rada je upoznavanje sa osnovnim odredbama tog ugovora i insistiranje da se on primeni u skoli.
Posebni kolektivni ugovor za osnovne i srednje skole potpisan je u januaru 2000. i objavljen je u Sluzbenom glasniku Republike Srbije. On je potpisan izmedju predsednika drzavnog sindikata i ministra prosvete Republike Srbije, mada cak ni taj sindikat nije imao nikakvog uticaja na to. Nemam nameru da ovaj dokument detaljno analiziram, jer to moze da bude tema posebnog rada, vec samo hocu da ukazem na sesti deo ugovora sa podnaslovom »Uslovi za rad sindikata«.
U ovom delu, u clanovima 41–46, data su odredjena prava sindikatu sa kojima bi trebalo da budu svi upoznati. Na primer, u clanu 41 poslodavac je duzan da »obezbedi ucesce sindikata u predlaganju clanova skolskog odbora iz reda zaposlenih«. Takodje, u clanu 42 poslodavac je duzan da omoguci predstavniku sindikata prisustvovanje sednicama skolskog odbora bez prava odlucivanja.
U clanu 46 regulisano je nekoliko pitanja. S obzirom da u nekim skolama moze biti problem otvaranja novog ziro-racuna sindikata, ovde se izricito kaze da je »poslodavac duzan da omoguci da se sredstva koja zaposleni od zarade izdvajaju na ime sindikalne clanarine, upucuju na racun organizacije sindikata«. Predstavnici organizacije sindikata mogu da isticu svoja obavestenja u prostorijama skole i direktor je duzan da omoguci da se zaposlenima dostavljaju sindikalne informacije, bilteni, publikacije, leci i druga dokumenta sindikalne organizacije koja su u funkciji vrsenja sindikalne aktivnosti.
Takodje je utvrdjeno pravo predstavnicima sindikalne organizacije da odsustvuju sa posla da bi prisustvovali sindikalnim konferencijama, sednicama, kongresima i seminarima.
Ovo su samo neka elementarna prava koja imaju sindikat i svi oni koji su sindikalno organizovani i nikome ne bi trebalo dozvoliti da ova prava prisvaja i krsi. Svaki pokusaj takve vrste treba osujetiti prozivanjem svih koji to cine i pozivanjem na zakonsku zastitu tih prava pomocu intervencije inspektora rada koji postoje u svim opstinama.
U principu, mnoge teskoce stoje pred nezavisnim sindikatima. Medjutim, ono sto treba da posebno motivise sve u nezavisnim sindikatima je fakticko stanje na terenu. Naime, drzavni sindikat ima celu infrastrukturu, ali brzo gubi clanstvo, dok nezavisni sindikati nemaju nista osim clanstva resenog i spremnog za borbu. Jasno je kome pripada buducnost i ko ce u ovoj prici o »gospodaru i robu« izaci kao pobednik.

Iskustva sindikalne borbe

Govoriti danas u Srbiji o iskustvima sindikalne borbe moze biti pretenciozno i metodoloski neopravdano kada nedostaje iskustvena referenca, ali posto ta iskustva postoje u borbi prosvetnih radnika za dostojanstvo svoje profesije, mislim da je opravdano posebno se na to osvrnuti. Ta borba prolazi i prolazila je kroz razlicite etape i kroz citav niz problema koji su resavani u hodu, tako da neka stecena iskustva mogu biti dragocena svima onima koji su stupili ili ce tek krenuti na taj put.
Borba prosvetnih radnika u Srbiji se uglavnom svodi na pitanje poboljsanja materijalnog stanja zaposlenih. U sustini, to je borba za povratak dostojanstva i casti jedne profesije koja je po svim parametrima na samom dnu drustvene lestvice. Da bi se neko borio za vracanje dostojanstva, mora najpre to dostojanstvo imati, pa ga izgubiti. Onaj ko to dostojanstvo nikad nije imao, nema osecaj da je bilo sta izgubio i njega ta borba ne dotice. Njegovo sticanje ili gubljenje je pitanje koje je u ovom radu samo dotaknuto i moze da predstavlja posebnu temu za razmisljanje. Ono sto je cinjenica koja treba da zabrine to je da u jednoj profesiji koja je stub drustva ima dobar deo onih koji su prema ovom pitanju prosto ravnodusni, a ucestvuju u stvaranju buducnosti jedne zemlje i jednog naroda.
U tom smislu, borba za dostojanstvo, cast i status jedne profesije koju cine takve licnosti kao sto su ucitelji, nastavnici i profesori, uvek mora pocivati na realnim procenama i na visokim etickim osnovama. Tu ne bi smelo biti mesta ni za kakve licne ambicije niti se ta borba sme svoditi na licni nivo. Iskustva dosadasnje sindikalne borbe pokazuju da ako bivsi direktor postane predsednik sindikata ili ako neko postane predsednik sindikata da bi posle toga bio direktor (kao sto je bila dugogodisnja socijalisticka praksa), to moze biti velika prepreka u radu i borbi sindikata, jer se sve svodi na licni nivo, a sindikalna borba je pre svega kolektivna akcija.
Prelazak sa licnog na opsti principijelni nivo nije lako postici, pa je tu uloga ljudi koji vode sindikate velika i zato je vazno u svakoj organizaciji izabrati principijelne, odgovorne i tolerantne ljude u sindikalni odbor. Zasto je vazna uloga ljudi koji vode sindikat? Pre svega, oni nose odredjenu inicijativu, imaju ideje za resenje problema i svojim primerom oslobadjaju druge od straha. Takodje je vazno u svim akcijama ukljucivati sto vise ljudi, jer se tako prevladava licni nivo i postize se maksimalna iskoriscenost snaga i ideja kojima struka i te kako raspolaze.

Pripreme za pocetak strajka

Dosadasnja iskustva pokazuju da je najbolji period za pocetak strajka pocetak drugog polugodista. Ovo ne mora biti neko strogo pravilo, pogotovo kada se zna da je situacija u prosveti poslednjih nekoliko godina nepodnosljiva. Ipak, ovde je prisutan psiholoski momenat: mnogo je lakse prosvetnim radnicima ne pocinjati nastavu nego prekinuti zapocetu. Takodje, Vlada uvek novac revnosnije daje pred pocetak skolske godine nego u toku rada. Oni su svesni sta je za njih povoljnije, ali svi prosvetni radnici nisu. Ono cega zaposleni u prosveti moraju biti svesni to je da je njihova sudbina u ovome sistemu da, pored toga sto posteno urade svoj posao, uvek moraju da se izbore da im se i ta beda od plata isplati. Svi dosadasnji strajkovi bili su iznudjeni jer, jednostavno receno, Vlada Republike Srbije nikad nista nije sama, dobrovoljno i planski uradila za poboljsanje polozaja prosvete i prosvetnih radnika.
Doduse, Vlada o tome »razmislja«, ali samo kako da prevari prosvetne radnike, sto je posebna prica u svemu ovome.
Obicno pred pocetak skolske godine ili paralelno sa najavama strajka krece propaganda Vlade. S jedne strane, ministar prosvete u stampi najavljuje da Vlada cini »napore da se, prema realnim mogucnostima, poboljsa polozaj zaposlenih u prosveti«, a s druge strane pozivaju se predstavnici drzavnog sindikata na »pregovore«, cime se stvara iluzija velike brige o prosveti. Cak i drzavni sindikat izlazi u javnost sa licitiranjem odredjenih procenata »koje oni traze i koje daje Vlada«, cime citava farsa postaje stvarna. U stvari, to nisu nikakvi pregovori, vec samo »razgovori« sa ministrom prosvete, koji o povecanju plata i ne odlucuje, vec neki drugi koji se tu nikad ne pojavljuju. Dokaz za to je i cinjenica da Vlada nikad nije izasla sa jasnom ekonomskom racunicom finansiranja obrazovanja niti je do kraja postovala svoje odluke o ceni rada na godisnjem nivou za sve one koji su na budzetu, pa i za prosvetu.
Cilj svega toga je da se »uspavaju« zaposleni i da misle da neko vec brine o njima, da se sve to samo odvija i da nema potrebe da oni bilo sta cine. Iskustva sa pocetka drugog polugodista skolske 1998/99. godine upravo to i potvrdjuju. Naime, pune dve godine, pocev od 1997, nije menjana cena rada, a tada je najavljeno povecanje koeficijenta za 20% i potpisivanje novog kolektivnog ugovora. Borbu za povecanje plate najavljivali su i »drzavni« i tada postojeci nezavisni sindikat. U drzavnom sindikatu su imali obecanje ministra prosvete da je to gotovo i onda su pravili farsu sa izjasnjavanjem svih skola o tome da li su za strajk, ako se to ne ispuni. Navodno su pripremali strajk, ali su racunali da ga sigurno nece biti, jer je povecanje plate sigurno. Neki nezavisni sindikati i pojedine skole u Srbiji su vec bili stupili u potpunu obustavu rada i upozoravali su da bez borbe i sindikalne akcije nece biti nista, jer Vlada i ministar prosvete u ranijim situacijama nisu postovali ni svoj potpis, a kamoli nekakva obecanja. I upravo je tako bilo. Kad je Vlada videla da su nezavisni sindikati neorganizovani, a dobro zna s kim ima posla u svom sindikatu, od povecanja plate nije bilo nista i zaposleni u prosveti su celu 1998. i 1999. godinu radili sa istom platom. O kakvim se »ustedama« budzeta radi i za koliko su radnici u prosveti osteceni tesko je i zamisliti. Tako izgleda »briga« Vlade za prosvetu i tako se ona ponasa kad god se najavi neki strajk nezadovoljnih prosvetnih radnika.
Da bi se ovo sprecilo, sindikalne organizacije na nivou skole, regiona i cele Srbije treba unapred i na vreme da izadju sa svojim zahtevima. Te zahteve i procenu nezadovoljstva zaposlenih treba istaci krajem juna za pocetak naredne skolske godine. Time se poslodavcu daje vreme da nesto preduzme, a sa druge strane priprema se clanstvo da stane iza svojih zahteva i da odrzi ono sto je unapred najavljeno.
Kada se trazi povecanje plate, iskustva pokazuju da ne treba izlaziti sa nekim procentualnim zahtevima. Naime, u nekim strajkovima, kao npr. u strajku iz februara i marta 2000, kamen spoticanja medju sindikatima upravo su bili procenti. Neki su smatrali da su zahtevi mali i da se za to ne vredi boriti. Pravi nacin je da lokalne sindikalne organizacije (skolske, opstinske i regionalne) samo traze povecanje plate, a da procente prepuste republickim odborima svojih sindikata. Clanstvo ce svoje misljenje izneti tek kad se nesto dobije, a svaka prica pre toga ne znaci nista. Na kraju krajeva, iskustva sindikalne borbe pokazuju da je »stepen ostvarljivosti sindikalnih zahteva proporcionalan pritisku koji se vrsi na poslodavca«. Prema tome, masovno clanstvo u odzivu na strajk daje dobru poziciju pregovaracima, a citava prica da su zahtevi mali i takvi da se za njih ne vredi boriti postaje samo alibi za bezanje i nespremnost za akciju.
Ako vec treba pominjati i neke principe, mislim da je zahtev iz poslednjeg strajka, s proleca 2000, da se cena rada u prosveti veze za neki procenat od prosecne plate u Srbiji veoma posten, korektan i ekonomski opravdan. Za njega ce prosvetni radnici i svi na budzetu morati da se bore u narednom periodu, bez obzira koja i kakva vlada bude ispred njih.

Donosenje odluke o strajku

Veoma vazno pitanje u svakoj sindikalnoj akciji jeste i donosenje odluke o strajku. Naime, mnoge skole i sredine ne mogu to da prebrode, jer se saplicu o proceduralna pitanja. Najvaznija stvar je kako se donosi odluka o strajku u samoj osnovnoj sindikalnoj organizaciji, tj. skoli.
Sindikati nisu politicke partije, ali normalno da se moraju pridrzavati odredjene demokratske procedure. Medjutim, ta procedura je kod sindikata osobena s obzirom na ulogu koju oni imaju. Uloga sindikata je da omoguci clanovima da izraze nezadovoljstvo svojim statusom ili nekom odlukom koja se odnosi na njih. Ovo je osnovna postavka od koje se polazi kada se govori o procedurama donosenja odluka o strajku. Drugacije receno, sindikat treba da podstice radnike na protest, a ne da ih sprecava u tome.
Kako postici da se u jednoj skoli, tj. osnovnoj sindikalnoj organizaciji, demokratski donese odluka o strajku? Termin demokratski ovde ima drugacije i mnogo bogatije znacenje od onoga koje ima u svakodnevnom govoru.
Na osnovu analize odredjenog stanja ili situacije i na osnovu misljenja radnika, predsednik sindikalne organizacije predlaze odredjenu odluku u ime sindikalnog odbora. U praksi je moguce da se dogodi nekoliko situacija. Moze se desiti da odredjeni vid protesta, tj. predlog sindikalnog odbora, prihvati samo jedan radnik. U tom slucaju, polazeci od osnovne uloge sindikata, uz njega staje ceo sindikalni odbor koji ima od tri do pet clanova i to je vec cetiri do sest ljudi u protestu sto je za pocetak sasvim dobro. Kada se ova situacija prenese na nivo opstine, ako u svakoj opstini u Srbiji strajkuje bar po jedna skola, to je vec skoro 150 skola u strajku. To je dobra osnova i nacin da sindikat bude pravi sindikat.
U praksi se cesto desava, cak i u nezavisnim sindikatima, da u ovakvim situacijama ni sindikalni odbor ne ulazi u strajk upravo zbog proceduralnih razloga. Naime, vecina nije za strajk i oni se priklanjaju tome. Ovakav nacin rada je potpuno pogresan, jer da je prvi put kada se to desilo sindikalni odbor izdrzao dva dana u protestu, vec sledeci put bi to bio primer da odluku prihvati vise radnika. Iskustva pokazuju da tamo gde ima 30 do 40 odsto radnika koji su za protest, akcija je uspesna jer rad ne moze normalno da se odvija, a to i jeste cilj sindikalne akcije.
Takodje, iskustva iz onih sredina koje su prosle kroz ovo jasno pokazuju da se u svakoj sledecoj akciji i broj ucesnika u samoj skoli, a i medju skolama u jednoj opstini uvek povecava.
Najveci problem koji se ovde javlja jeste podela kolektiva. Jedni su za protest, a drugi nisu i onda dolazi do mogucih konfliktnih situacija. Da bi se to izbeglo, treba zanemariti licni nivo. Naime, svako donosi odluku po svojoj savesti i to treba postovati. Ne treba sprecavati one koji hoce da rade, ali ne treba ni omalovazavati one koji se bune. Ne treba bezati ni od situacija u kojima dolazi do podele kolektiva, jer iskustva pokazuju da je u svakoj sledecoj akciji sve vise onih koji zele da se bore i koji su prevladali neke svoje razloge zasto prethodni put nisu ucestvovali u tome.
Da bi se sprecila podela kolektiva, moze se bukvalno pristupiti glasanju i »skupstinskoj demokratiji«. Naime, vrlo cesto clanovi kolektiva koji nisu za protest i koji zele iz raznih razloga da osujete sindikalnu akciju predlazu da se glasa o predlogu sindikalnog odbora, nadajuci se da on nece dobiti vecinu i da ce propasti. Ovakav zahtev je samo privid demokratije i njena zloupotreba. Ovakvo glasanje treba sprovesti ali samo pod sledecim uslovima. Prvo se utvrdi tacan broj clanova sindikata ili kolektiva koji glasaju, pa se onda trazi odluka proste vecine koja ce biti obavezujuca za sve. To znaci da je vecinska odluka obavezujuca za sve koji su glasali. Ovde se rizikuje da se akcija nece izvesti, ako oni koji su za protest ostanu u manjini, ali sa druge strane se, ako se dobije vecina, pridobija ceo kolektiv za akciju. Ovakav posten i demokratski pristup sprecava »cepanje« kolektiva. Ali, u praksi se desava da oni koji traze da se ovako glasa ne prihvataju ponudjena pravila, jer ne zele ni pod kakvim uslovima da strajkuju i protestuju. Ovim se njihove namere otkrivaju i u tom slucaju se pokazuje da glasanje i demokratija u sindikatu imaju punije znacenje nego u politickim borbama. Vodi se racuna o misljenju i stavu manjine, ali se ne dozvoljava pojedincima, pogotovo onima koji su a priori protiv bilo kakve akcije, da sprecavaju sindikat da deluje.
Iz svega ovoga je jasno da demokratija u sindikatima pociva na uvazavanju stava svakog pojedinca i postovanju onih koji su u manjini. Mi smo kroz dugogodisnju »socijalisticku demokratiju« navikli da je ona teror vecine nad manjinom i prosta igra matematickog nadvladavanja. U sindikalnoj borbi to ne moze biti tako, jer sindikat koji prihvata takva »demokratska« pravila nikada nijednu akciju nece izvesti.
Kada se odluka o strajku donese onda se javno objavljuje i sa njom upoznaju rukovodstvo skole, kolege i javnost. Takodje se formira i strajkacki odbor. Iskustva pokazuju da je najbolje da on ima sto vise, ako treba i 15 ili 20 clanova. Naime, u sredinama koje prvi put izvode ovakvu sindikalnu akciju sigurno ce poceti razni vidovi pritiska na sindikalni odbor. Na primer, razgovori sa direktorom ili skolskim odborom u kojima ucestvuju jedan ili dva radnika mogu biti izlozeni nepotrebnom pritisku ili ucenama. Ovako, ako se taj razgovor organizuje sa deset clanova skolskog odbora, naspram njih ce biti 15 do 20 clanova iz redova zaposlenih i svaki pritisak ili licni pristup bice nemoguc. Mada, ako se radi o strajku za povecanje plata ili ispunjenju nekih materijalnih zahteva, razgovor sa direktorom ili skolskim odborom o tome je bez znacaja, jer oni o tome nista ne odlucuju. Oni jedino mogu, ako hoce, da sve to ubrzaju i da se zaloze kod Ministarstva prosvete i Vlade da se problem resi. U tom slucaju razgovore sa rukovodstvom skole ne treba izbegavati, a sve ostalo valja dovesti na nivo da svako radi svoj posao. Sindikat daje mogucnost radnicima da se bore, a direktor, skolski odbor i Vlada nastoje da ih u tome sprece.

Moguci pritisci rukovodstva skola   U pokusajima da sprece ili uguse strajk, direktori skola i skolski odbori sluze se u pocetku raznim »metodama«. Prvo idu price o »moralu«, zloupotrebi dece i slicno. Ovakve argumente treba jasno odbaciti. Ucitelji, nastavnici i profesori ne vole da strajkuju, ali ih je muka naterala. Oni se bore za zivot i opstanak svojih porodica, pa sve price o tome da ce deca biti ostecena, gube smisao. Kao da nastavnici nemaju decu i da oni treba da zrtvuju sopstvene porodice, da bi druga deca mogla da uce lekcije o padezima, glagolima ili beskicmenjacima.
Ako te price ne uspeju, preti se otkazima rukovodstvu sindikata. Medjutim, to su samo prazne pretnje, jer upravo takav gest bi jos vise prosirio strajk i nikako ne bi resio problem koji postoji. Uporedo sa ovim, pominje se i ideja da ce Vlada raspustiti i ukinuti skolu, a zatim osnovati novu u koju nece primiti »strajkace«. Taj potez bi za sindikalnu akciju bio izuzetno koristan, jer bi potvrdio ono sto sindikat uporno pokazuje – da Vlada zeli da ukine skole, a ne da resava nagomilane probleme u prosveti. Takav cin bi morali izvesti konkretni ljudi koji bi time crnim slovima bili zapisani u istoriji srpske prosvete.
Zanimljivo je da se ove »ideje« nigde ne pominju zvanicno, vec se preko odredjenih ljudi plasiraju sa ciljem da zaplase buntovnike. Medjutim, iskustva pokazuju da ovakvi postupci, pogotovo medju ljudima takve intelektualne strukture, samo izazivaju kontraefekat, a ako se na njih ne reaguje, brzo nestaju i gube svaki smisao.
Svi ovi pritisci ce se lakse savladati ako se ima jasna strategija akcije i ako se realno procenjuje situacija i u osnovnoj sindikalnoj organizaciji, i u gradu, i u citavoj Srbiji. U tom smislu je veoma vazno odrzavati sindikalnu komunikaciju i uvek imati informacije iz prve ruke, tj. od sindikalnih aktivista o stanju na terenu. Ako se uz sve to zna da je borba prosvetnih radnika potpuno opravdana i da je ta borba casna, postena i pravedna, onda je nikakvi pritisci ne mogu pokolebati. Naprotiv, sve »metode«, osim stvarnih koraka ka resenju problema, jos vise ce tu borbu ojacati i motivisati.

Informisanje o strajku   Informisanje treba da ide u dva pravca: jedan prema kolegama u gradu i citavoj Srbiji, a drugi prema siroj javnosti. Sto se informisanja samih prosvetnih radnika tice, to je najbolje raditi direktno na sastancima sindikalnih organizacija na nivou skole i grada. Na takvim skupovima dobijaju se potpune informacije o odzivu clanstva i spremnosti za borbu, pri cemu se javlja mnostvo ideja iz razlicitih sredina o nacinima razresenja problematicnih situacija. Vazno je stvoriti situaciju u kojoj sto vise ljudi ucestvuje i tu akciju dozivljava kao svoju.
U obavestavanju sire javnosti o uzrocima i ciljevima protesta mogu se koristiti razliciti nacini, npr. mogu se putem proglasa uputiti odredjene poruke javnosti. U tom smislu, iskustva sindikalne borbe pokazuju da je veoma dobro da u jednom gradu u kojem je vise skola u strajku svaki dan druga skola organizuje konferenciju za stampu, na kojoj ce obavestavati javnost o situaciji u strajku. Primer jednog proglasa koji je Sindikat obrazovanja Cacka uputio kolegama i javnosti u vreme strajka u februaru i martu 2000. godine.

Postovane kolege i gradjani,
Opet smo, nazalost, prinudjeni da objavimo ono sto i sami znate, ocekujuci vasu pomoc u osudi onih koji su iznudili ovaj strajk.
Vlada Srbije nastoji da obnovi zemlju, ali izgleda i da sahrani prosvetu. Pocela je najpre zaledjivanjem nasih plata i zivota, a onda odbila da to vidi, cuje i ucini nesto da nas ozivi. Odabrala je i grobara.
Na tu necasnu ulogu pristao je ministar prosvete.
Svima je odavno poznato da on ne postuje ne samo one koje predstavlja, vec ni samog sebe, odnosno ni svoje potpise, ni svoje reci. On doista nije mnogo pismen ni recit, ali odlicno zna govor koji Vlada nastoji da i nama nametne, drevni kineticki govor koji se sastoji u klimanju glavom, odnosno odobravanju onoga sto ni kao covek ni kao ministar ne bi smeo da odobri. On nije, i to vam je poznato, nadlezan za prosvetu, ali je nadlezan da nas optuzi, zato sto trazimo da nas Vlada smatra ako ne uciteljima a ono bar ljudima, da smo produzena ruka NATO-a.
Za prosvetu ce, izgleda, biti nadlezan ministar policije ciji ljudi vec pocinju da ulaze u skole sa pretnjom da ne smemo da trazimo da zivimo od svog rada. A mi, na njihovu zalost, nismo carobnjaci da opstanemo sa dnevnom zaradom od 2 DEM. Zato strajkujemo.
Ne strajkujemo mi samo zbog sebe, vec i zbog knjige iz koje vasa dece uce i zbog njihove sudbine koja ce biti kao i nasa. Vlada Srbije ne voli ni knjigu ni ucitelje ni vasu decu. Zato vam deca i odlaze u tudje zemlje da tamo ostvare ono sto ovde ne mogu.
Ako vidite nekog prosvetnog radnika da ne strajkuje, ne saljite kod njega svoju decu, jer rob ne moze da izgradi slobodnog coveka. Ko ne postuje sebe ne postuje ni drugog, pa ni vase dete.
Odluku o strajku je duzan da postuje i nas Sindikat koji je tu odluku i doneo, ali i mi ostali koji smo clanovi Sindikata. Zato cemo obustavom rada opomenuti Vladu Srbije da se odgovorno odnosi prema nasim zahtevima, jer se do sada nije tako ponasala.
Ocekujemo i od vas, postovani gradjani, da nas u tome podrzite i da zajedno imenujemo krivce koji imaju moc, ali nemaju pravo.

Takozvani »zakonski strajk«

Svaki iole pazljiviji citalac primetio je do sada da koristim termine strajk i protest gotovo kao sinonime. Medjutim, oni to nisu. Postoje razliciti vidovi protesta, a strajkom se moze nazvati samo potpuna obustava rada. Ovo se mora naglasiti posto u nasoj sindikalnoj praksi postoji i nesto sto se zove zakonski strajk. Naime, to je strajk koji zakon podrzava i kojim se, nazalost, zadovoljavaju mnoge kolege u Srbiji. Posto je to pravo cudo, kao »okrugao kvadrat« ili »drveno gvozdje«, on zahteva posebnu analizu. Ali, pre toga da razjasnim razliku izmedju strajka i protesta. Protest je kada sindikalne organizacije donesu odluku da nece raditi jedan dan, da nece voditi evidenciju o svom radu, da nece zakljuciti ocene i odrzati odeljenska i nastavnicka veca, da ce drzati cas 30 minuta. Sve su to do sada upraznjavani vidovi protesta prosvetnih radnika. Medjutim, strajkom se moze nazvati samo visednevna obustava rada.
Zasto »zakonski strajk« nije strajk i kakav je njegov smisao i znacaj?
Pre svega, to je strajk u kojem strajkujem, a radim i to je pravo cudo! Iskustva sredina u Srbiji koje godinama i mesecima tako »rade« ili tako »strajkuju« (ne znam sta je bolje reci), pokazuju da Vlada i Ministarstvo prosvete to opravdavaju i prizeljkuju. Takodje, iskustva sredina u Srbiji koje su po nekoliko sedmica potpuno prekidale rad, pokazuju da ih tamo uprave skola »mole« da rade 30 minuta. Sta to pokazuje?
Pre svega, ocito je da je Vlada svesna da je materijalni polozaj prosvetnih radnika ispod svakog nivoa. Ovakvim »strajkom« Vladi se daje argument da kaze »malo ste placeni, malo i radite« i tu je kraj price. Ako bi skole u Srbiji tako »radile«, poslodavac ne bi nista ucinio da popravi situaciju. U tom smislu zakonski strajk ne znaci ama bas nista. On moze imati smisla samo kao etapa za one skole i one sredine koje se tek ukljucuju u sindikalnu borbu. Medjutim, istrajavati u zakonskom strajku mesecima i godinama moze biti pogubno za sindikate, a licemerno prema profesiji i ucenicima. Naime, posebno pitanje u svemu ovome je da li se u skoli koja je u zakonskom strajku zvoni na 30 ili 45 minuta. Ako se zvoni na 45 a casovi drze 30 minuta, to izaziva konfliktne situacije i nezadovoljstvo kod ucenika koji vise vremena provode po hodnicima i skolskom dvoristu nego u ucionici. To upravo svodi skolu na mesto za cuvanje dece, a to nije skola. S druge strane, ako se zvoni na 30 minuta sve se svodi na to da se otaljava posao, ispuni forma i da se ide na neki drugi posao od kojeg se moze ziveti. Ovo je pogubno za srpsku prosvetu i upravo su se rezultati takvog visemesecnog rada pokazali ove godine na prijemnom ispitu za srednje skole. Ovakav »rad«, tj. ovakav »strajk« neposten je i prema ucenicima i prema njihovim roditeljima. Sve je prividno normalno, deca idu u skolu, skole rade, a u stvari se svaki dan izgube po dva skolska casa, svaka tri dana po jedan dan, a ako skolska godina ima 150 nastavnih dan, izgubi ih se 50.
Iskustva iz onih sredina koje su napustile ovaj vid protesta pokazuju da se sa strategijom »ili radimo kako treba, makar i dzabe ili ne radimo uopste« potpuno pridobijaju i ucenici i roditelji. Na kraju krajeva, iskustva iz poslednjeg protesta u martu 2000. godine, pokazuju da je Vlada reagovala na sindikalne zahteve vec drugog dana po odluci o generalnom strajku koju su doneli nezavisni sindikati.
Sve ovo pokazuje da zakonski strajk u nasim uslovima ne znaci nista, a vrlo je poguban za samo obrazovanje. Najpametnije bi bilo da se ukine »zakonski strajk« i da se ozakoni pravo na strajk kako je to uradjeno u svim normalnim zemljama.
Od oblika protesta analizu zasluzuju i »jednodnevni strajkovi opomene« koji su do sada praktikovani. Naime, obicno na nivou skole, grada ili citave Srbije, pozivaju se zaposleni da jedan dan obustave nastavu da bi se opomenuo poslodavac. Medjutim, ovakvi strajkovi su neozbiljni, jer upravo oni pokazuju nemoc sindikata i salju jasnu poruku Vladi da nema cega da se plasi, jer ce vec narednog dana sve biti normalno.
Razlika izmedju protesta i strajka ne znaci da ove vidove izrazavanja nezadovoljstva treba zanemariti. Naprotiv, treba ih upraznjavati, ali se ne treba njima zadovoljavati. Treba stalno imati u vidu da samo potpuna obustava rada moze ispuniti sindikalne ciljeve, a od svega ostalog ne treba mnogo ocekivati.

Zastita clanova od represije

Postoje razliciti nacini zastite radnika koji su u protestu ili strajku od eventualnih represivnih mera koje moze primeniti poslodavac.
Kao prvo, sindikati polaze od toga da je borba prosvetnih radnika potpuno opravdana i da ima za cilj poboljsanje opsteg stanja prosvetnih radnika. S obzirom da Vlada Republike Srbije nezavisne sindikate u prosveti ne priznaje, iskljucivi krivac za sve strajkove i proteste poslednjih godina je Vlada Republike Srbije. Takvim stavom Vlada ne zeli da sa sindikatima podeli odgovornost za stanje u srpskoj prosveti, vec zadrzava apsolutni monopol nad sudbinom obrazovanja u Srbiji. U takvim uslovima nezavisnim sindikatima ostaje da stalno budu neprijatni svedoci arogancije i nesposobnosti jedne vlade i da se svim sindikalnim sredstvima bore za svoj status znanja u ovoj zemlji. To su plemeniti i uzviseni ciljevi koji se ne mogu suzbiti nikakvim represivnim metodama.
Cest primer zastrasivanja radnika da ne pocinju nikakav protest jeste pretnja da ce im, ako primene zakonski strajk, odbiti od plate 30 odsto. U nekim sredinama su direktori skola to samovoljno i radili. Vazno je u takvim slucajevima da sindikalni predstavnici traze od direktora skole zvanicnu odluku koja mora biti obrazlozena i potpisana bilo od ministra prosvete bilo od direktora skole. Takva odluka najcesce nece ni postojati, ali ako i postoji, ona je dovoljna da se na osnovu nje sudskim putem, a uz pomoc advokata, povede postupak za njeno ponistavanje. Ipak, posto je kod nas »pravda spora«, najbolji nacin da se spreci bilo kakvo odbijanje od ionako bedne plate, jeste odluka o potpunoj obustavi rada. Sa takvom odlukom zaposleni vrlo brzo dobijaju obecanje da im se nista nece odbiti i cak ih mole da rade 30 minuta.
U stvari, sudska zastita u nasim sadasnjim uslovima ne moze biti pravilo, vec samo izuzetak. Pravi nacin zastite clanstva i svih zaposlenih je samozastita koja pociva na masovnosti i solidarnosti radnika. Ovaj nivo zastite najbolje funkcionise na nivou osnovne sindikalne organizacije (skole) i na nivou grada. Iskustva sindikalne borbe pokazuju da je solidarnost radnika samo u jednoj skoli u jednom gradu sasvim dovoljna da se svi oni zastite od bilo kakvih posledica. Zato je veoma vazno da se prilikom pocinjanja bilo kakvog protesta ili strajka u jednoj skoli postigne da vecina ucestvuje u njima. Tako ce i oni koji su kolebljivi i manje hrabri osetiti da su deo kolektiva i da su samim tim zasticeni.
Takodje, u nekim situacijama vazan element zastite mogu biti i forumi roditelja, a i sami ucenici. Naime, u nekim sredinama za vreme strajkova direktori su pokusavali da organizuju nastavu sa penzionisanim nastavnicima, kvalifikovanim ljudima iz drugih firmi ili, pak, dovodjenjem nadzornika da drze nastavu. Ovo su klasicni primeri strajkbrehera i sindikati moraju javno da iznose imena tih ljudi sa apelom na njih da to ne cine. Na kraju krajeva, sve su to privremena resenja, a i sami ucenici i njihovi roditelji nece dozvoliti da se sa njima na takav nacin eksperimentise da bi se direktor pokazao kao »sposoban« da organizuje nastavu. Ovo pokazuje da takvi direktori nemaju osnovno razumevanje za sam nastavni proces i odnose izmedju ucenika i ucitelja. Ovakvi postupci se obicno zavrsavaju strajkom ucenika koji ne zele da idu u skolu dok se njihovi profesori ne vrate na posao i sami donesu odluku o prekidu strajka.
Ovo su samo neki nacini zastite clanstva od represije. Ostali nacini spadaju pod druge vidove sindikalne borbe i njih smisljaju i izvode sami zaposleni onda kada ovi prethodni ne daju rezultate. O njima neka razmisljaju oni koji stanje u srpskoj prosveti misle da resavaju samo silom, a ne onako kako prilici obrazovanim i casnim ljudima.

Umesto zakljucka

Iskljucivi krivac za sunovrat srpske prosvete krajem XX veka, u vremenu u kojem se obrazovanje u visoko razvijenim zemljama sveta proglasava za najvazniji resurs XXI veka, jeste Vlada Republike Srbije. Vec godinama ljudi istih ideoloskih shvatanja organizuju skolski sistem i rukovode prosvetom tako da ucitelje, nastavnike i profesore tretiraju kao suvisne i nepotrebne, pokazujuci mladjim generacijama da je »pravi put« u zivotu put kradje, lazi i prevara, a ne put koji ce pocivati na radu i postenju. Posledice ovakvog odnosa osecamo i tek cemo osecati, jer ova agonija predugo traje. San nase omladine nije da svoje znanje ulaze za dobrobit svoga naroda i svoje zemlje. Nazalost, hiljade mladih ljudi odlaze iz zemlje, tamo gde ce se njihov rad i znanje ceniti.
Sta da se radi?
Prosveta u Srbiji ne sme biti svedena na formu i improvizaciju, vec mora biti ozbiljna briga celog drustva. Svaka pametna i racionalna vlada mora da izvrsi decentralizaciju obrazovnog sistema. Ministarstvo prosvete i Vlada bi trebalo da postave samo osnovne okvire obrazovnog sistema, dok mnogo vece obaveze i prava moraju imati regije i opstine. Na taj nacin ce o funkcionisanju skolstva brinuti nastavnici, roditelji i sami ucenici koji ce biti pravi subjekat obrazovanja, cime ce skola moci da ispuni svoje osnovne funkcije.
Mora se izvesti ozbiljna reforma skolstva koja podrazumeva dobru pripremu i ukljucenje svih relevantnih iskustava skolskih sistema razvijenih zemalja i nama slicnih i srodnih drzava. U reformi skolstva osnovnu ulogu moraju imati sami nastavnici koji izvode te programe i najbolje znaju sve njihove vrline i mane.
U novoj skoli mora biti mnogo vise mesta za kreativan i individualan rad sa ucenicima. To podrazumeva smanjenje obima gradiva, dok bi broj casova morao da ostane isti s obzirom da ucenike ne preopterecuje boravak u skoli, vec preobimni nastavni sadrzaji i nacin njihove obrade i proveravanja.
Skola mora stvarati kreativne licnosti i ljude koji ce imati odredjena znanja i koji ce biti u stanju da ta znanja primene. Citav nastavni proces treba da bude u duhu dijaloga, tolerancije i podsticanja samostalnog i kritickog misljenja. Vaspitavanje pojedinaca da budu poslusni i rade samo ono »sto ce im trebati u zivotu« ima dugotrajno negativne posledice. Ono treba da bude usmereno ka tome da ucenik uziva u ucenju, da bude kritican prema stvarnosti i svestan vrednosti znanja.
Sa promenama u skolskom sistemu koje su neminovne promenice se i uloga sindikata. Iz pozicije »neprijatnog svedoka nesposobnosti vlade« preci ce u odgovornog i ravnopravnog cinioca koji brine o prosveti i buducnosti ovog naroda. U ovom trenutku nezavisni prosvetni sindikati su jedini koji ukazuju na alarmantno stanje srpske prosvete. Na sve apele prosvetnih radnika Vlada je gluva i slepa.
Izgleda da se pokazuje da glavni problem sa kojim se nas narod u ovom trenutku suocava nije ona jevrejska kletva »dabogda imao pa nemao«, vec ona grcka koja kaze da je od svih kazni najveca ona »da se bude pod vlascu goreg od sebe«. Ako smo ovoga svesni, onda sve ovo sto nam se desava i nije toliko strasno. Naime, ako ostajemo u relaciji imati–nemati, onda nam spasa nema, jer cemo i kao zajednica i kao pojedinci ostati bez igde icega. Ovako, ako su oni na vlasti gori od nas, znaci da ovaj narod ima mnogo bolje ljude od onih koji ga predstavljaju i u tom smislu ukazuje se nada za sve nas, a samim tim i za prosvetu u Srbiji.

Beleska o autoru
Ivan Ruzicic je rodjen 1961. godine u Cacku. Gimnaziju je zavrsio u Cacku, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, grupa za filozofiju 1987.
Radio je kao profesor filozofije u Gimnaziji u Gornjem Milanovcu od 1989. do 1993. Od 1993. radi kao profesor u Gimnaziji u Cacku.
Trenutno je predsednik sindikalne organizacije Gimnazije u Cacku i potpredsednik Sindikata obrazovanja Cacak, koji je jedan od osnivaca Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.