Knjiga Cvece i dzungla poznatog beogradskog pesnika, pripovedaca i esejiste Milana Djordjevica predstavlja umesno sklopljen mozaik politickih opservacija, polemickih tekstova, kratkih eseja i argumentovanih invektiva objavljenih u knjizevnoj periodici ali i nezavisnoj dnevnoj stampi tokom protekle decenije. Smisaono jezgro knjige sadrzano je u autorovom intelektualistickom suceljavanju sa negativnim dinamizmom stvarnosti kojom smo bili okruzeni a koja je, sa svoje strane, imala snaznog odraza na nase zivote ali i na umetnicko stvaranje.
Vec sâm naslov knjige, prepun simbolike, ukazuje na uzasavajucu hipokriziju srpske politicke elite ciji najznacajniji predstavnici ne vide ili ne zele da vide da su drustvo pretvorili u istinsku dzunglu, dok sami zive u irealnom svetu i »pevaju« o cvecu. Djordjevic to, s pravom, naziva pseudologijom, pozivajuci se na reci Bele Hamvasa da svaka »pseudoegzistencija ni za trenutak ne moze da opstane bez samozastite lazi«. Rezim Slobodana Milosevica u toku svog trajanja, jos vise na kraju, potvrdio je Hamvaseve reci.
Podeljena u cetiri poglavlja od kojih svako odrazava po jedan segment surove stvarnosti pri cemu politika i politicari zauzimaju »pocasne« prve stranice, ova knjiga tematizujuci arhetipske situacije covekove egzistencije tematizuje zapravo i umetnost i samu poeziju jer se sva stanja ljudske duse, poznato je, objektivizuju upravo u umetnosti i poeziji.
Vreme tokom protekle decenije jeste tuzno vreme nase egzistencije, ali i vreme snova i vizija boljeg i ljudskijeg, vreme snovidjenja i strahovanja, podsvesnih nada i kolebanja. A intelektualci? Nasi intelektualci se nisu proslavili u tom vremenu. Mnogi od njih, nabedjeni »ocevi nacije«, »najumnije glave«, samozvani poete doctusi i toboznji poete vatesi, nisu odmakli dalje od, kako sam autor za njih kaze, pesnika »frulasa–narodnjaka« koji su svojim sloznim duvanjem u rog lazi, i to ne samo na knjizevnom planu, zapravo ucvrscivali autoritarni rezim i saucestvovali u propasti sopstvene zemlje i sopstvenih gradjana. Djordjevic mirno i naizgled bez strasti analizira njihovo »zivotno delo« i smesta ih, s pravom, u muzej istorije. Potpuno je razumljiva negativna opsesija pesnika i esejiste, umetnika i stvaraoca tim i takvim ljudima. Jer, nezamislivo je pesnicko i umetnicko pripadnistvo populistickom umesto individualnom, javnom umesto intelektualnom, laznom umesto objektivnom...
Cak i poglavlja koja na prvi pogled predstavljaju iskljucivo fino tkanje knjizevno-esejisticke pronicljivosti i zanimljivih, lucidnih poetskih opservacija, nisu lisena asocijativnosti na nasu savremenu drustvenu i knjizevnu trulez. Kratak metaforicni esej–zapis pod naslovom »Blato« (str. 79) predstavlja zapravo visoko estetizovan primer takvih, briljantnih autorovih zakljucivanja. Slicni su izvanredno uspeli eseji »Dokolica i lenjost«, »O ljubaznosti« ili »O savesti, kukavicluku i bescascu«.
Cvece i dzungla Milana Djordjevica vrhuni jasnim, ispoliranim i nenametljivim stilom, pazljivom probranoscu svake lekseme, ali i citavog literarnog iskaza. Uzivanje citaoca je tim vece sto znamo da je rec o razloznom i temeljnom intelektualcu, pesniku zanimljive literarne kosmogonije i osobenog poetskog diskursa.