Broj 249 

Zbivanja

Polaziste demokratije raskid sa zlocinom

Ako ne bude pokrenut krivicni postupak protiv glavnih pocinitelja zlocina, mozemo se naci u apsurdnoj situaciji da se kao kandidati na izborima pojave ratni zlocinci i mafijasi

Zagorka Golubovic

U razmisljanjima o odgovornosti Slobodana Milosevica i bivseg rezima pred narodima Srbije i Jugoslavije (i izvan SRJ) uglavnom se govori o materijalnom pustosenju zemlje, a duhovna pustos koju su proizveli i zlocini koji su u ime te razarajuce politike ucinjeni ili se ne spominju ili se precutno odlazu kao sporedno pitanje. Nova politicka elita kao da nije spremna da odgovori na neka vazna pitanja koja postavljaju gradjani a koja se namecu ako hocemo da jasno definisemo rez izmedju bivseg rezima i nastupajuce demokratije. Stvara se zabuna dokle je nova »vlast« spremna da ide u rusenju starog sistema i njegovih institucija, jer se na prethodna pitanja odgovara nejasno; konfuzija oko pojma »revansizma« to jos vise zamagljuje. Ne pravi se razlika izmedju odgovornosti za zla pocinjena protiv naroda i drustva i hajke gonjenja neduznih pojedinaca, koji su po prirodi svog posla bili u strukturama sistema, ali nisu se ni o koga ogresili. U opreznosti da ne dodje do revansizma zatvaraju se oci pred dokumentovanim kriminalnim i zlocinackim radnjama. Pokusaj zaposlenih da u svojim ustanovama smene takve osobe (sto je najblaza kazna za mnoge od njih) naziva se »haosom« ili »partizanskom sudanijom« i (ne daj boze!) samoupravljanjem. Pokusala bih da skrenem paznju na neke moguce blokade daljeg demokratskog procesa u Srbiji.
Ako se nova vlast mora dokazati kao stvarno nova i kao transparentna alternativa bivsem rezimu, neophodno je napraviti vidljivi rez a to je moguce, pre svega, ako se postavi pitanje odgovornosti kako glavnog krivca, tako i njegovih saucesnika, koji su proizveli sve ove patnje i nesrece i u Srbiji i oko nje, inace ce narod ostati zbunjen i pitace se da li je Slobodan Milosevic amnestiran za svoje zlocine (moze li se prihvatiti da on bude »slobodan gradjanin« koji ce i dalje igrati ulogu na politickoj sceni i cak biti lider nove opozicije?).


Aubrey Beardsley, The Forty Thieves: Ali Baba

A tu dolazimo i na pitanje, koje je opravdano pokrenuo Veselin Markovic u listu Danas od 30. oktobra o. g., o kakvoj odgovornosti Slobodana Milosevica je rec. Dosad se pominjala uglavnom izborna kradja i pljacka narodne imovine. A sta je sa proizvodnjom ratova i krvavih sukoba na tlu bivse Jugoslavije, ciji je inicijator nesumnjivo bio bivsi predsednik? Zasto se izbegava rec zlocin jer u Hagu je Milosevic prozvan kao ratni zlocinac, a ne kao falsifikator i kriminalac? Ja jesam za to da mu se ovde sudi, ali za sve zlocine koje je inspirisao i pomocu kojih je ucvrscivao svoju vladavinu zaludjujuci narod agresivnim nacionalizmom. Samo tako sto ce se svi osumnjiceni za zlocin protiv covecnosti privesti sudu pravde, srpski narod ce moci da spere ljagu sa sebe kao kolektivni krivac. U protivnom, bicemo svi saucesnici i necemo moci da dozivimo moralno prociscenje i da se ubuduce odupremo nekaznjenom vrsenju zla.
Neophodno je jasno reci za sta se tereti Slobodan Milosevic. A njegova krivica je visestruka i bila je sudbinska za ovu zemlju, jer on je kriv: sto je drusto dovedeno do materijalnog i moralnog kolapsa i palo u red najsiromasnijih evropskih zemalja (na nivou slabo razvijenih zemalja u Aziji); sto je zivotni standard trostruko umanjen u odnosu na kraj osamdesetih godina; sto je pobedjivao na izborima zahvaljujuci umnogome kradji glasova; sto se beskrupulozno bogatio na bedi stanovnistva, itd. itd. Ali, on je u prvom redu kriv sto se bivsa Jugoslavija raspala u krvi; sto su stotine mladih ljudi izgubili zivote u besmislenim ratovima; sto su stotine hiljada mladih i talentovanih ljudi pobegli iz zemlje da ne bi u njima ucestvovali; sto je sprovodjena politika »etnickog ciscenja«; sto je postalo sramota biti »Srbin«; sto je Srbija postala svojevrsni geto kao najizolovanija zemlja u svetu, ni od koga priznata; sto smo postali parije i demonizovani kao narod. To su mnogo teza nedela koja je pocinio Slobodan Milosevic, uz zdusnu podrsku vladajuce nomenklature, i koja u optuznici moraju imati prioritet. 
Treba jasno razlikovati osvetu od zasluzene kazne. Zato se mora govoriti otvoreno i ne koristeci ezopovski jezik. Gradjanima mora biti jasno da nova vlast nece vise nikad dozvoliti ratnohuskacku politiku i nekaznjeno vrsenje zlocina i zato mora da osudi lica koja simbolizuju zlocinacku politiku. Ne moze se Milosevicu i njegovim sukrivcima dozvoliti da i dalje igraju nekakvu ulogu na politickoj sceni, kao da nisu ostavili u nasledje krv, haos, privredni i politicki kolaps. Ne mozemo se igrati demokratske smene vlasti, jer Slobodan Milosevic i SPS nisu bili politicki subjekti, vec su predstavljali leglo organizovanog politickog i privrednog kriminala, pa se prema njima tako i treba ponasati i ne dozvoliti im da gaje iluziju da kao takvi mogu ponovo doci na vlast.
Pitanje odgovornosti Slobodana Milosevica i bivseg rezima ima i sire znacenje. Rec je o odgovornosti svake buduce vlasti prema zloupotrebama moci i funkcija. Ako nova vlast ne bude sada odlucna u kaznjavanju krivaca nece moci da garantuje da ce primenjivati princip odgovornosti na svoje sledbenike i da ce sankcionisati sve promasaje i eventualna zlodela. U prvom redu, ona mora da se distancira od zlocina bivseg rezima i da ne odlaze njihovo raskrinkavanje, da bi se jednom za svagda stalo na put nekaznjenom cinjenju zla. U tom pogledu nova vlast mora biti spremna da osluskuje glas javnosti i da na njega reaguje preduzimajuci neophodne mere da bi se pokazalo da je bivsi rezim postao proslost. To se nece moci uciniti samo na izborima 23. decembra i zato je svako odlaganje da se preduzmu neophodne sankcije stetno. Ako ne bude pokrenut krivicni postupak protiv glavnih pocinitelja zlocina, mozemo se naci u apsurdnoj situaciji da se kao kandidati na izborima pojave ratni zlocinci i mafijasi. Ako se dozvoli da se konci bivseg rezima provuku i u sledecem milenijumu, veliko je pitanje sa kakvim ce se sve teskocama i preprekama sretati nastajuci poredak i da li ce ih moci savladati. 

Sa principom odgovornosti tesno je povezano delovanje kriticke javnosti koja mora biti korektiv vlasti i proklamovane politike. Shvatanje da politika pripada samo politicarima pogubno je za razvoj demokratije, jer poznato je da ljudi nisu imuni na zloupotrebu moci. Pogotovo ako se uzme u obzir da je autoritarni mentalitet jos uvek veoma prisutan u populaciji, narocito kod vodja politickih partija. To se manifestuje i u sadasnjim uslovima, kada celnici DOS-a omalovazavaju, ili stavljaju u zagrade, doprinos demokratskim promenama koji su pruzili Otpor, brojne nevladine organizacije, Gradjanski parlament, sindikat »Nezavisnost« i sami gradjani svojom spontanom aktivnoscu. 
Sve cesce pitanje koje se cuje u javnosti: zasto se ne preduzmu odgovarajuce mere protiv Slobodana Milosevica i njegovih saucesnika, izrazava bojazan gradjana da ce zlocini ostati nekaznjeni i da se nece na jasan i odlucan nacin raskrstiti sa prosloscu. Predstavnici demokratskih procesa u Srbiji jesu suoceni sa brojnim i teskim pitanjima i moze se razumeti sto u prvi plan stavljaju mere da se narod izvuce iz bede i prezivi, ali ni ta pitanja nece moci resavati ako dopuste da krivci nekaznjeno rovare i onemogucuju svaki korak ka poboljsanju zivota i pronalazenju izlaza iz duboke ekonomske i drustvene krize. Zato se moraju ispitati prioriteti i na odgovarajuce mesto postaviti i pitanje o odgovornosti za zlocine.
 


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar