Posle burnih oktobarskih desavanja ova nasa drzavna kriza poprimila je cudne obrte. Dogovor DOS-a i socijalista o raspustanju Vlade i Skupstine Srbije postignut je relativno brzo, uz izvesna zanemarljiva neckanja na strani bivse vlasti. Prava kriza izbila je tek kada je DOS stao da insistira na smenjivanju sefa Drzavne bezbednosti generala Radeta Markovica. Visednevne tenzije nastale su pre svega izmedju socijalista i dosadasnje opozicije, ali je znacajnih deoba bilo i medju prvim ljudima DOS-a. Prelazna vlada je zbog svih ovih razmimoilazenja zapala u ozbiljnu blokadu.
Vecina celnika DOS-a energicno se zalagala da se Markovic smeni, i to odmah. Pri tom su se pozivali na sporazum o obrazovanju prelazne vlade ciji su garanti bili predsednici Vojislav Kostunica i Milan Milutinovic. Kostunica se, medjutim, zauzima za odgovornu drzavu koja »mora biti cvrsto ukorenjena u pravnim nacelima«, pa zato i nije za to da se hita sa smenom prvog coveka tajne policije.
Tako smo se opet nasli na terenu legaliteta – ko se zapravo oslanja na ovo nacelo, a ko je protiv njega, ko je za zakonske procedure, a ko za preke puteve. Kostunicu, kao uverenog legalistu, ovaj imidz prati jos iz vremena predizborne kampanje i po toj vrlini je poznat i priznat u celom svetu. Ali se ta osobina ne moze vezivati samo za jednog coveka ili samo jedan organ. U oktobarskom preokretu, a narocito posle njega, gradjani su upravo ti koji su se maksimalno legalisticki ponasali. Pre svega, oni su 5. oktobra ustali da brane potvrdjene izborne rezultate i tu su promenu izveli takoreci bez nasilja i bez kapi krvi.

Medjutim, trijumf pravog legalistickog ponasanja nastupio je u narednim danima kada su se gradjani, uprkos osvojenoj samosvesti i sigurnosti u sopstvene snage, oduprli iskusenju da stvari resavaju na ulici i prihvatili zakonski put odlaska starih organa vlasti i obrazovanja novih, privremenih. Kod ovakvih silnih pokreta masa retki su primeri u svetu da ljudi zastanu i obuzdaju svoj revolucionarni zanos zarad mirnog resavanja velikog drzavnog i drustvenog spora. O tome sta se zapravo desilo u dusama i umovima ljudi malo se zna, nema ni valjanih socioloskih analiza, ali se i bez toga vidi da je kod nas doslo do znacajnog sazrevanja gradjanstva.
Sada je sa pokretanjem slucaja sefa tajne policije gradjansko strpljenje stavljeno na ozbiljnu probu. Ne, naravno, zbog jednog coveka, vec zato sto je otvaranjem Markovicevog pitanja kriza stigla na pravo mesto, otkrivajuci svu svoju sustinu i dubinu. Gradjani su sada naterani da se, ne svojom krivicom, bave raznim sumornim dilemama. Recimo: da li ovo jogunasto odbijanje da se smeni glavni covek tajne policije znaci da se umiruci rezim odlucio da bas tu iskopa poslednji rov za svoju odbranu? Ili jedna jos bizarnija pretpostavka: da li pipci mafije, o kojoj tako malo znamo, a u ciju smo se svemoc tako cesto osvedocili, sezu cak i do ovog polozaja u Drzavnoj bezbednosti? Kad nema pravih, mnoze se raznorazna objasnjenja. Iznad svih je, medjutim, ono neizbezno pitanje: kakva je to zemlja u kojoj je lakse raspustiti Vladu i Narodnu skupstinu, nego smeniti sefa sluzbe bezbednosti?