Vanredno zasedanje Sv. arh. Sabora nije retko u praksi nase Crkve ali se ovo poslednje – od 1. do 3. novembra 2000. – posebno ocekivalo. Razloga je zaista bilo na pretek. Promene zapocete zbivanjima 24. septembra i 5. oktobra, obaranje Milosevica, i u Crkvi su ocekivane, ali su novi izazovi u njoj upravo oznacili jedno vreme po mnogo cemu neobicno. 
Okoncan je jedan dvanaestogodisnji period nesnalazenja – jedno vreme smutnje – pa i otvorene kolaboracije jednog dela naseg episkopata sa upravo oborenim rezimom. Razmatrano je »politicko stanje u zemlji« kao i slozeno pitanje uvodjenja veronauke i iz objavljenog saopstenja se vidi da su nacinjeni neki koraci ali – i to i jeste novo – u mnogo cemu se ostalo na pola puta. Promene su naravno pozdravljene, ali nad nekim pitanjima lebdi mutna senka sumnji. Odnedavno se na primer – u listu SNP Dan u Crnoj Gori – oglasava organizacija Otpor – od koje se Otpor u Srbiji vec ogradio – sa cudnim predznakom »pravoslavne omladine« i sloganom – »Milo – dosta je bilo!«. Ako je to jos jedno rusenje g. Djukanovica, umesto dogovora o ocuvanju zajednicke drzave, onda su i predznak i otpor blago receno sumnjivi. O tome – i o drugim politickim zbivanjima – u saopstenju nema ni pomena. Sto se pak veronauke tice, nikakav »model« pedagoski relevantan se i ne pominje, a pitanje nije novo. Ima se utisak da se slicna pitanja zato i pokrecu da bi se preko vaznijih preslo. 
Pa ipak sa Sabora su stigli neki glasovi koji bude neku nadu da ce vreme ciscenja hrama – ako ne brzo – ipak uslediti.
U novije vreme sve se snaznije oseca prisustvo crkvene javnosti, odnosno vernika–laika ciji se glas godinama retko cuo. Peticije i protesti protiv vladike Filareta cije je »anarhisticko ponasanje« izazvalo uznemirenje u Crkvi – javno je podrzavao Milosevica cak i kada je bilo jasno da mu je kraj blizu – i on je ukoren, navodno se pokajao ali je ostao na milesevskoj katedri – »na grobu sv. Save«. Javnosti nisu nepoznate sablazni preosvecenog Filareta koji je odavno ugazio u opaku jeres idolatrije vlasti, ali on nije povucen, sto se od Sabora ocekivalo. Ipak – to je najvaznija novina – budi se glas crkvene javnosti, a da Filaret nije jedini, i to nije nepoznato. U godinama »vavilonskog ropstva« Crkve pod Milosevicem imali smo i druge koji ce ostati upamceni bukvalno po svojim ratnim ciljevima i raspaljivanju kleronacionalizma koje je nasa Crkva skupo platila. Bilo je onih koji su gudili u gusle pod Dubrovnikom, a sada drze skute novom sefu SRJ kao da nista nije bilo. Bilo kako bilo, sve je jasnije da se u rukama starog patrijarha Pavla nasla metla i da je na domaku veliko ciscenje hrama – patrijarh se jos pre ovog Sabora javno ogradio od Filareta i slicnih.
Ako bi se nekom ucinilo da je rec »metla« gruba i prejaka lako ce se uveriti u Jevandjelju da nije tako. Matej belezi cuveni dogadjaj – u 21. 12–13. – kada je Isus strogo opomenuo da se od Crkve ne gradi »pecina hajducka«, a sv. Jovan – u 2. 15. – je jos jasniji. U jednom momentu Isus je uzeo u ruke »bic od uzica« i isterao trgovce iz hrama recima – »Nosite to odavde, i ne cinite od doma oca mojega doma trgovackoga«. To se vreme, po mnogo cemu sudeci, priblizava i u Crkvi ce doci do pokajanja i nove refleksije pred novim znacima vremena – bolno je reci ali je tako – nije ni u njoj bilo malo onih koji su ucestvovali u dvanaestogodisnjem sludjivanju ovog naroda.
U rukama starog patrijarha Pavla je, dakle, metla i vreme je da njom snaznije zamahne. Ide vreme, i vec je nastalo, kada ce se svoditi racuni i kada ce ono sto se cinilo nevidljivim postati vidljivo. Iako je u mnogo cemu nedoreceno, iako su neki koraci jos uvek polukoraci, saopstenje Sabora – makar citano i izmedju redova – podstice jednu takvu nadu. A nada je – ljudska nada bez granica i obala – jedino hriscansko oruzje.