U poslednje vreme na crnogorskoj politickoj sceni pojavio se slogan »Milo, dosta je bilo« sa potpisom Otpora, znakom stisnute pesnice i mapom Crne Gore u pozadini. Poruke sa ovim potpisom objavljuje podgoricki list Dan, glasilo ciji su clanci upereni protiv aktuelne crnogorske vlasti. To je izazvalo nemale nedoumice i mnogima nije zvucalo u skladu sa programom i delovanjem Otpora, ciji su se aktivisti odmah ogradili od ovog, njima nepoznatog ogranka. Krenula su brojna novinarska pitanja pre svega na adrese protivnika rezima u Crnoj Gori: Mitropolije crnogorsko-primorske, Socijalisticke narodne partije, njihovih ogranaka i omladinskih organizacija kao i pretpostavke o vezama sa nedavnim skupom na fakultetu u Niksicu gde su ucestvovali Dobrica Cosic i drugi nacionalni ideolozi, ali se do nikakvog odgovora nije moglo doci.
A posto je sve obavijeno velom tajne ostaje govor poruka koje su uglavnom uperene protiv Djukanovica, poslednjeg komunistickog diktatora u Evropi, unijacenja, crvenih Hrvata, a za pravoslavlje, patriotizam i sl. U njima se lako prepoznaje vladajuci diskurs nacionalnog samoobozavanja koji nalazi uzore u mislima kao sto su »mi znamo sta je dobro, ne trebaju nam belosvetski punoglavci da nam to objasnjavaju« i »starija je jedna hercegovacka koliba od americkog kongresa«, kako kaze mitropolit Amfilohije, a »siromastvo je nasa velika razvojna sansa«, govori drugi veliki otac, Dobrica Cosic.
Takve ideje su, u autoritarnom poretku koji je reprezentovala Miloseviceva vlast, nasle svoj savrsen izraz. Pastiri i duhovne vodje srpske nacije prvo su stvorili cudoviste i upisali mu kod – »Drzava, nacija, teritorija« i ono je haralo i unistavalo sve pred sobom i sve je bilo u redu dok se nije otelo kontroli i pocelo to isto da radi u sopstvenom dvoristu. A onda su ocevi rekli da to nije dobro, da valja nesto preduzeti, na primer, predati ga u Hag – jer »nije to  novi Pasic, to je pozarevacka mafija«.
Dosao je 24. septembar, pa 5. oktobar. Mocna masinerija zlocina primila je tezak udarac i malo smanjila pogon. Ali, vladajuci retrogradni nacionalizam nije ni dotaknut. Stavise, on kao da bi zeleo novi zamah, novu mladost. To se vidi u rojenju pravih i laznih nacionalista oko Kostunice, uzurbanosti u pojedinim crkvenim krugovima oko zahteva za uvodjenje veronauke u skole, skupovima kao sto je ovaj u Niksicu kao i stvaranju tajne organizacije Otpor. I pored navlacenja obloge modernosti uzimanjem amblema istoimenog studentskog pokreta, politicke parole koje objavljuje podgoricki Dan kao i atmosfera tajnovitosti, jasno ukazuju na nacionaliste mracnjake koji stoje iza toga. Njihova cvrsta veza, crkve, s jedne, i Socijalisticke narodne partije, bivsih komunista a sada nacionalista, s druge strane, vidljiva je na svakom koraku u Crnoj Gori. Na skupovima ove partije mogu se videti ljudi koji nose optimisticke parole socijalizma izmedju kojih se vijore velika platna litijskih ikona Hrista i Bogorodice. Zamislimo te iste ljude pre nekoliko decenija kao mlade radnike i seljake, kako u koloni na Bulevaru revolucije, visoko iznad svojih glava uzdizu srp i cekic klicuci bogovima novog doba.
Dekori se menjaju a obrazac »narodne kulture«, ideoloski interpretiran pedesetih godina ovog veka kao klasni, a devedesetih godina kao nacionalni kolektivizam, ostaje snazan i nepromenljiv. Tu nesputanu snagu »ciste narodne duse«, veliki majstori kolektivisticke alhemije, rado koriste za svoje mracne eksperimente tako da ne bi trebalo pojavu crnogorskog Otpora shvatiti kao jos jednu od budalastih tlapnji senilnih staraca koji zive u dobu Apisa.