Broj 250

Prevod

Predlog za prevodjenje

Eric D. Gordy, »The Culture of Power in Serbia, Nationalism and the Destruction of Alternatives«, The Pennsylvania State University Press, University Park, Pennsylvania 1999, p. 230

Erik Gordi (1966), profesor sociologije na Klark univerzitetu, poznat je po clancima o problemima istocnoevropskih zemalja u postkomunistickom periodu. Objavljivao je tekstove u mnogim casopisima, a narocito u Problems of Post-Communism, Popular Music i Pacific News Service. Prosle godine publikovao je izvanredno zanimljivu knjigu o sustini Miloseviceve vlasti u Srbiji. Aktuelnost i znacaj Gordijeve knjige ne moze da umanji cinjenica da je Milosevic nedavno izgubio predsednicke izbore, jer je ona pravi inventar zanimljive faktografije ali i lucidnih opservacija o autoritarnoj vlasti u Srbiji i elementarnim pretpostavkama njenog visegodisnjeg opstanka.
Knjiga obradjuje buran period 19901997, kroz pet poglavlja u kojima autor apostrofira nacionalizam kao glavni faktor koji je Milosevicu omogucio samodrzacku vladavinu i koji je na svoj nacin razorio politicke, medijske, kulturne i drustvene alternative. Na temelju analize svakog od ovih znacajnih segmenata zivota jedne zajednice, Gordi objasnjava zbog cega je u Srbiji put do promena tako mukotrpan.
Srpski populisticki talas iz 198889, koji je tako zdusno pokrenuo sef srpske komunisticke partije, samo je zamenio jednu kolektivnu ideologiju koja je u svetskoistorijskim okvirima pocela da gubi tlo pod nogama (komunizam) drugom (nacionalizam) koja je nasla pogodne uslove upravo u Srbiji iz poznatih antropolosko-socijalnih i istorijskih i kulturnih razloga. Politicka alternativa je bila samo dekor i sluzila je rezimu kao legitimacija pred svetom u retkim trenucima kada ga je za svet barem malo bila briga. Medijski i na druge nacine, politicka alternativa je bila sputavana, pa autor navodi mnozinu podataka iz nase i strane literature kojima potkrepljuje svoju tezu o klasicnoj destrukciji srpske politicke scene.
Rezim je, da bi na vlasti opstao sto duze, jednostavno napustio svaku ideologiju i krenuo put autoritarizma, sto je sa svoje strane uzrokovalo konfuziju u celokupnom drustvenom, a pre svega kulturnom zivotu. Prvo su stradali drzavni mediji koji su stavljeni pod rigoroznu kontrolu. Potom su na red dosli nezavisni mediji koji su guseni prisilnim metodama. Cilj je bio ne samo onemoguciti politicko delovanje srpske opozicije, vec i forsiranje nove vrste populisticke kulture u kojoj dominiraju toboznje nacionalne vrednosti (folk koji se granici sa kicom), a marginalizovati »mondijalisticke« poput, na primer, rokenrola.
Ratovi, beda, siromastvo, ogroman broj izbeglica iz ruralnih podrucja, propast ekonomije i drustvena apatija, sa svoje strane, imali su za posledicu konstantno unistavanje urbane kulture. U muzici kojom se Gordi analiticki znacajno bavi, najvise je uocljiv ovaj trend. Od sezdesetih godina, a to su godine otvaranja tadasnje Jugoslavije prema Zapadu, popularnost rokenrola je toliko velika da se grupe iz SFRJ visoko kotiraju cak i u nekim zemljama Zapadne Evrope. Tako, na primer, godine 1981, poznati britanski muzicki casopis New Musical Express uvrstio je beogradski muzicki klub »Akademija« u svoju listu jednog od najboljih muzickih klubova na svetu, a beogradsku grupu »Elektricni orgazam« kao vrhunski evropski sastav! Ali, dolaskom populizma sa Milosevicem, simbol »srpstva« postaju jeftine folk-pesmice Dragane Mirkovic i Svetlane Cece Raznatovic. Rambo Amadeus je poslednji roker koji se energicno protivi primitivizaciji ne samo muzicke, vec kulture uopste. Mnogi nekadasnji rokeri, nazalost, stupaju u precutni savez sa Milosevicem i to Gordi s pravom ocenjuje kao nedopustiv pad u nacionalisticki kulturni ponor i citav period promocije agitpropovskog neofolka uporedjuje sa periodom snazne etnomobilizacije drustva.
Autoritarni rezim je unistio i svaku drustvenost (sociability), jer su negativne ekonomske posledice koje je proizveo uticale u najvecoj meri na toliki pad zivotnog standarda stanovnistva da je svaki ozbiljniji drustveni otpor rezimu postao nemoguc. Gordi posebno analizira galopirajucu hiperinflaciju iz 1993. godine koja je sa svoje strane najvise pauperizovala srednji, ali i ostale slojeve, a kao najbogatiji su iz nje izasli pripadnici politicke elite. Sankcije medjunarodne zajednice, prema misljenju Gordija, samo su ojacale upravo tu elitu.
Destrukcija alternativâ jeste borba rezima protiv celog drustva i svakako da tu bitku rezim ne moze, gledano na dugi rok, dobiti. Profesor Gordi zakljucuje da ni »najautoritarniji sistem ne moze dostici nivo kontrole neophodan da sve drustvene aktivnosti budu u funkciji vlasti«. Zato su kontakti, podrska i razmena informacija od presudne vaznosti za obnovu srusenih alternativnih vrednosti. Nacionalni autoritarizam je na vlast dosao nasilno u klimi nesigurnosti, straha i izolacije. Cim takva klima nestane, rezim ce izgubiti glavne oslonce na kojima je zasnivao vlast.
Svedoci smo da su gradjani Srbije 24. septembra svojim glasovima odlucili da im je takve klime dosta. I Milosevic je morao da ode. To je razlog vise da se sira citalacka publika upozna sa Gordijevom knjigom.

Z. M.   


© 1996 - 2000 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar